Божидар Зечевић: Владика Николај по трећи пут међу Србима

Два претходна боравка Светог Николаја Српског међу Србима догодила су се под различитим околностима од трећег, описаног у претходном броју „Печата”, а који овде настављам тамо где сам стао, без икаквих сатиричних примеса које садржи део позајмљеног Домановићевог наслова.

Зашто трећи пут? Први повратак нашег Светог владике догодио се у мају 1919. када је по тријумфу своје мисије у англосфери био хиротонисан за епископа жичког у Саборној цркви у Београду. Узлет пун славе за победничку Србију, чију је херојску епопеју Велимировић тако успешно промовисао у англосаксонском свету да га је начелник генералштаба британске армије назвао „трећом српском армијом” (према сведочењу генерала Милана Миловановића, apud Димитријевић, 2022, 41).

Следиле су деценије духовног уздизања до једног од најугледнијих српских архипастира, аутора бројних дела која стоје у самом врху српске богословске мисли, све до фаталне 1941. и нове трагедије српског народа, којом је почела спирала страдања владике Николаја, прво од нациста, затим од комуниста, на крају и од српске неслоге и кончине овог великог божјег угодника у манастиру братске руске цркве у Америци. У међувремену Титов режим огласио га је народним непријатељем и издајником, а сваки спомен на њега је забрањен, јер је мученик био доследни антикомунист; овај damnatio memoriae траје и данас међу децом и унуцима комунизма.

Други повратак владике међу Србе био је, сасвим у духу таквог времена, готово илегалан и многи за њега уопште нису знали. Дуго после Брозове смрти, тек 1991, владичине мошти морале су бити тајно пренесене из Америке на захтев једног храброг рођака; када је авион слетео на Сурчин, настала је велика пометња, али било је касно: Црква је преузела мошти, изложила их у Светосавском храму, затим у Жичи и напокон сахранила у родном Лелићу, у владичиној задужбини. Није прошло много и СПЦ је 2003. канонизовала Николаја, упркос противљењу остатака Титове дубоке државе у тадашњој окупационој власти и жестокој кампањи агресивног атеизма, коју је та иста власт фаворизовала.

Коначно, данашњи патријарх Порфирије одлучује да мошти Светог Николаја Српског стави на чело Спасовданске свенародне литије од више десетина хиљада православних Срба, 25. маја 2023, не би ли са ауторитетом верског поглавара 85 одсто грађана Србије ставио тачку на случај „непожељног свеца“ и његовом култу дао карактер који заслужује. И приликом трећег „обретенија“ свечевих моштију чули су се опет исти србофобни, антиправославни и демонични гласови, заједно са срамним директним преносом молитвеног хода на Јавном сервису Србије, где је брисање сећања, упркос присуству живог свеца и десетине хиљада верника, неколико министара, градоначелника Београда и Војске Србије, изведено у – пуном обиму. Као да се небо поново љути, загрмело је над Београдом и сручио се одозго поток нових суза. Свако има право на културу сећања осим православних Срба чак и усред њихове престонице; чак и на својој телевизији, коју плаћају огромним новцем.

Први антифашист

Како сам и обећао, окренућемо се сада лажима и петљањима које већ деценијама невешто, ама упорно, испредају српски непријатељи. Две фаме су основне: Николај је био издајник („сарадник окупатора, љотићевац, побегао из земље”, на основу чега му је Броз одузео држављанство ФНРЈ – које Николај никад није ни имао) и антисемит.

Његова идеологија садржи се у „светосавском национализму” који је „српски фашизам”, што је синоним за Велимировићев светосавски национализам и суверенизам: стожер „српског становишта” данас, као и пре осамсто година. Ово потоње блиско је главним Николајевим идејама, али са фашизмом (тачније нацизмом) нема никакве везе.

Напротив. Велимировић је био први српски антифашист. Још два дана пре војног преврата, 25. марта 1941, стао је владика жички на чело антифашистичког и слободарског народа који је протестовао против издајничке владе Цветковић-Мачек и пакта с Хитлером. „Краљевом су ишле протестне поворке које су стигле до Конака тражећи да он (Николај – Б. З.) оде у Београд и пренесе народно расположење… Звонила су, упорно и црквена звона, а онда се народ окупио испред господар Васиног конака, у коме је био владика. Он им се обратио краћим говором у коме је истакао слободарство Срба и упитао да ли има њихово овлашћење да пренесе антипактовско расположење народа, што му је бурно одобрено. Патријарх Гаврило и владика Николај били су изразито антинацистички настројени, што ће их, у Другом светском рату, скупо коштати”, пише Димитријевић (2022,118).

Колико скупо? Толико да су и један и други били немачки сужњи све четири године рата. Прво интернирани у манастире (Николај у Љубостињу, а затим заједно са патријархом Гаврилом Дожићем у Војловицу, где су услови били пре затворски него манастирски) а затим у концентрациони логор Дахау, где су српски патријарх и наследник Светог Саве морали носити кибле по дворишту! У том логору смрти код Минхена убијено је 42.000 људи, од чега преко 20.100 Јевреја. Све време су обојица исказивали отворен и конзистентан антинацистички став, чак и по цену физичке ликвидације.

Професор Џон Бајфорд већ годинама се упиње да владици Николају пронађе ма и најситнију кривицу (аутор је књиге о владици Николају Велимировићу у савременој српској православној култури која је постала омиљени другосрбијански приручник) ипак признаје кардиналну чињеницу: „Велимировићу се свашта може замерити, али није био вољан да на било који начин колаборира са Немцима” („Слободна Европа”, 24. мај 2023). Па шта ћемо сад? У чему је његова издаја? Био је антикомунист? Да и то жестоки, у отвореном супротстављању титоизму и затирању свега српског, у чему је била суштина Брозове страховладе.

Љотићевац? Ма немојте. Ниједног доказа. Додуше, исти Бајфорд сад излази са чудовишном тезом да је кривица Николајева у томе што је 1920. „дошао на чело Богомољачког покрета, реакционарног удружења верника СПЦ из којег је потом (курзив Б. З.) регрутован део чланства у фашистички покрет ЗБОР са квислингом Димитријем Љотићем на челу” (исто). Крив је владика што је неко други „регрутовао део чланства у свој покрет”! Ко зна колико се европских философа, пре свих Ниче, могло тако наћи у Нирнбергу 1945! Истина није толико глупа, професоре! Николај Велимировић никада није био „љотићевац” ни пре ни за време рата, који је провео као нацистички сужањ у концентрационом логору.

„Наравно, владика Николај никад није био припадник ‘Збора’, а како је 1949. писао, он је Љотића ценио због његове велике побожности. ‘У његове политичке идеје нисам никада улазио, нити ми је познат рад његових службеника за време рата, пошто нисам био у слободи’, писао је владика. Зна се да је за време рата Николај био у вези са ђенералом Михаиловићем као министром војске Краљевине Југославије, а да је везе са Љотићем прекинуо”, пише Димитријевић.

„Зна се да је говорио на сахрани Димитрија Љотића 1945. у Горици у Словенији, обрадован наводном Љотићевом спремношћу да се стави под Дражину команду у борби за повратак краља Петра на престо и спасавање српског народа од комунизма” (2022,150). „Михаило Олћан, припадник ‘Збора’ и министар у Недићевој влади покушао је да од владике Николаја издејствује подршку Влади Народног Спаса. Владикин став био је: ‘Немци имају све, али немају душу. Ја хоћу да спасавам све што се може спасти и да проповедам против комуниста, али не и да помажем владу Недића’.” (исто, 140).

И коначно, једном засвагда: „Николај је био, пре свега, човек хришћанин, широких видика и не може се свести на једну политичку личност, па ни на Љотића. Њему је, као народни човек и борац за слободу, за време Другог светског рата најближи био ђенерал Дража. Такође, Николај је био потпуни легитимиста: за њега је оданост краљу Петру и Влади Краљевине Југославије у Лондону била неупитна.” (исто, 150)

Опште место

Преостаје још „антисемитизам” као опште место свих напада на владику Николаја. Хајде да и то расправимо. Сва његова „кривица” односи се на један пасаж у дневничкој прози, који сам владика није ни објавио за живота, а који се појавио у издању његових сабраних дела из 1985, у спису „Кроз тамнички прозор”, насталом у логору Дахау, у бараци поред које је водила стаза за крематоријум и гасну комору. Овај извадак нећу ни цитирати, јер су га сви до сада научили напамет, нити могу да правдам нити објасним, јер у целом Велимировићевом делу не постоји ништа слично. Било је покушаја да се узроци настанка ове глосе пронађу у сумрачним стањима логора смрти, али и дубљим антиномијама јеванђељских и светоотачких спорова. Једно је, међутим, сигурно: осим овог, нема трагова икаквог антисемитизма у Велимировићевом животу и делу.

Напротив, владичин однос према Јеврејима у доба мира и холокауста види се из писма Еле Најхаус Трифуновић од 17. октобра 2001. које је у пронађено у архиви Синода СПЦ: „Мени је 73 године и једини сам преживели члан породице Најхаус. Мој отац Александар, по занимању доктор стоматологије, живео је пре рата у Трстенику. Он је био велики пријатељ и побратим са Владиком. Кад је избио рат, Владика је оцу наредио да бежи и спасава живот а моју мајку и мене збринуо је тако што је рескирао и сопствени живот. Спасао нас је тако што је мајку обукао у монашку одору, а мене стрпао у џак. Мајка и он су сели у фијакер, а мене је ставио испод ногу, и намирнице преко џака, односно мене, да би било што мање сумњиво. Прошли смо кроз немачки обруч окупираног града и том приликом преживели велики страх док нисмо стигли у манастир Љубостињу. Ту смо остали 18 месеци, док нам Владика није набавио фалсификоване личне документе за моју мајку под именом Мара Јовановић, а за мене под именом Јелена Јовановић.“

Важно је, на крају, навести и део из надахнутог говора који је на симпозијуму о владици Николају Велимировићу 3. јануара 2001. у Жичи одржао Шмуел Авијатар, израелски историчар и дипломат, саветник градоначелника Јерусалима за хришћанска питања:

„Тема је страдање. Заједничко страдање синова српског народа и синова Израиљевих који су ходили под српском круном кроз многа поколења. И стравична бура потресла је синове Србије, оне који су по правди требали да буду владари ове благословене земље. И оне који су у њој видели свој дом и чија судбина је била свезана са њеном судбином… Србија се у овоме свему обрела окупирана и згажена. Њена част је била одузета, њена могућност да одлучује је испарила и није више било питање народа који окупира или народа који је окупиран: Србија је постала жртва. Њен природни отпор, отпор жртве убици, створио је гнезда наде за будућност. Он ће постати део вековног херојског ткања српског бића… Србија се придружила синовима Израиљевим и била кажњена јер је препознала Бога. То значи да веза између убијања Срба и њихове ликвидације у Јасеновцу и Дахауу јесте убијање синова Израиљевих (иако нису били Јевреји). Народ Израиља види то заједништво и разумевање, и најбољи доказ за то је начин на који су нацисти и усташе видели Србе: ово је рат демонских сила против Бога. Ево казне коју је Сатана наменио Израиљу. На такав начин, не само да је Бог ставио Србе међу оне који знају Бога него је то и антихрист учинио. И Бог и антихрист су ставили Србе у исту категорију – категорију Израиља. Из овога је разумљиво зашто су Срби небески народ, Божји народ. Наглашавам да то није само по оцима Цркве да су Срби Нови Израиљ. Ово је схватљиво из сваког могућег угла. Човеку се једном даје могућност да бира. Срби су изабрали као што су изабрали, и ово је цена. Цена је Дахау, цена је Јасеновац… Неколике речи о Владици Николају Велимировићу. Нацистички Сатана знао је јако добро зашто га је утамничио. Утамничио га је јер је човек Божји. Јер је одбио да се одрекне Бога. Он собом симболизује Србију, јер је дошао из престоне краљевске Жиче, Жиче Светога Саве који је подигао српски шатор у табору Израиља” (Шмуел Авијатар: Синови Србије и синови Израиља, Пројекат Растко/Богословље, Београд, 2001).

Тиме је речено не само све о тобожњим кривицама владике Николаја него је пројављена сама суштина његове светости. Један јеврејски историчар рекао је другим речима исто оно што је својом руком написао наш патријарх Павле 2003. у одлуци Светог Синода СПЦ о проглашењу Николаја Велимировића за свеца:

„Изволи се Светоме Духу и нама… да прибројимо Сабору Светих блаженопочившег Епископа Охридског и Жичког Николаја који је Бога прославио својим животом и делима и кога је Господ већ прославио дивним знамењима и свенародним поштовањем. Проглашавајући га светитељем Цркве православне, молимо се Господу да његово сведочење јединог човекољупца и живи пример вере и свечовечанске љубави послужи свима нама да ходимо за њим и прослављамо га у Цркви Христовој божанственим службама и похвалним песмама. Ово прослављање дарује нашој христоносној Цркви и свему Православљу велику духовну радост и благодарност живоме Господу. Молитвама Светог оца нашег Николаја Охридског и Жичког Пресвета Тројице, Боже наш, помилуј и спаси нас. Јединоме премудроме Богу, Оцу, кроз Исуса Христа, Господа нашега, у Духу Светоме, слава и величанство, моћ и власт, сада и увек и у векове векова. Амин.”