Павић: Нема разлике између ЕУ и НАТО – исте земље седе у Војном комитету Уније и у Војном комитету НАТО

Пише: Александар ПАВИЋ

НА ФОРУМУ Центра за стратешке и међународне студије (CSIS) одржаном у Вашингтону 5. априла 2023. године, Генерални директор Војног штаба и војног планирања Европске уније, вице-адмирал Ерве Блежан, био је више него јасан:

„После пријема Финске и, како се топло нада, Шведске у НАТО, ”23 од 27 држава чланица (ЕУ) ће такође бити чланице НАТО. Не можемо да замислимо да ће једног дана, када буду седеле у Војном комитету НАТО, рећи једну ствар, а следећег дана, у Војном комитету ЕУ, рећи нешто супротно. Тако да су то све једне те исте снаге. Тако да треба да убијемо ту дебату, и мислим да је једна од првих лекција Украјине та о комплиментарности обе организације.”

Знали смо то и без Блежана, али је добро то чути из прве руке, да не би после испало да претерујемо, да нисмо знали или да смо ”из мржње према ЕУ” спремни да смишљамо свакојаке клевете против те крајње мирољубиве организације.

Толико је ЕУ мирољубива да је, почетком маја, кренула у правцу кршења дугогодишње забране коришћења средстава из свог централног буџета ради стављања на располагање 500 милиона евра индустрији наоружања унутар ЕУ.

Како пише лондонски Телеграф, ”државама чланицама би било дозвољено да повуку та средства из тзв. кохезионих фондова ЕУ – програма који се користе за развој сиромашнијих делова блока и повезивање са њиховим богатијим суседима. У прошлости су милијарде евра из тих фондова потрошене на развој аеродрома у Грчкој, Италији, Шпанији, Пољској и Естонији, као и на грађење путева, у склопу покушаја да се смање разлике у сиромаштву.”

Европски комесар за унутрашње тржиште и индустрију Тјери Бретон пожурио је да сузбије потенцијалне критике смелом тврдњом да је све то ”компатибилно” са Уговором о ЕУ, пошто се све то ипак чини у име ”демократије”:

”Да, улагање у нашу одбрану ће нам омогућити да бранимо нашу демократију.”

Наравно – све је дозвољено у име ”одбране наше демократије”. Па чак и започињање Трећег светског рата.

Но вратимо се поменутом форуму и његовом организатору, чувеном вашингтонском тинк тенку. CSIS се сматра број један тинк тенком у Сједињеним Државама у свим областима, као и број један одбрамбеним и национал-безбедносним тинк тенком на свету и четвртим најбољим светским тинк тенком уопште.

И Кисинџер и Бжежински су ту радили, заједно са многим другим бившим високим америчким функционерима. Финансирају га моћне државе и моћне корпорације војно-индустријског и глобалног корпоративног комплекса, као и најмоћније фондације, попут фондације Била Гејтса.

Дакле, оно што се под његовим кровом каже – важно је и релевантно.

Стога је битно чути и шта је председник Центра Џон Хамре рекао о Украјини, јер се то практично може сматрати гласом владајућег америчког естаблишмента, односно дубоке државе:

„Више не постоји опција финландизације ради окончавања рата у Украјини.”

Другим речима, нема никакве намере да се изађе чак минимално у сусрет руским безбедносним бригама и обзирима и да се од Украјине направи мирољубива и неутрална држава попут доскорашње Финске. Напротив:

”Ми (НАТО) сада морамо да интернализујемо сопствено размишљање о томе како ћемо се бранити на истоку на начин који инкорпорира Украјину. То је, разуме се, велика и застрашујућа мисао… Лично мислим да би одмах требало да примимо Украјину у НАТО.”

Дакле, инсистира се управо на оној политици која је изнудила руску интервенцију, а пре тога и руски предлог из децембра 2021. године о новом безбедносном аранжману.

Како закључује историчар Ерик Зуес:

„Ови агенти америчких и савезничких милијардера излажу само постојање нашег света огромном ризику. Према шефу CSIS-а, или ће Русија победити НАТО у Украјини, или ће НАТО победити Русију у Украјини. Неће бити НИКАКВОГ мировног споразума за тај рат.”

Нема места никаквом идеализму везаном за ЕУ, илузијама да је ЕУ некако одвојена или изолована од НАТО-а и његових циљева и интереса.

Једноставно постављено – приступање ЕУ је добровољно пријављивање за учешће у тоталном рату против Русије. А као што је Драгомир Анђелковић недавно истакао, постоји и план да се, посредством прављења нових приватних војних компанија на простору Балкана – наравно првенствено под америчким покровитељством – праве нови јаничари, који ће бити једна од ударних песница новог ширења на исток.

Као што, по ко зна који пут, видимо на примеру Косова и Метохије – нереално је и, више од тога, неодговорно очекивати да ће политички Запад бити спреман да уважи иједан српски национални интерес, било у Србији, у БиХ или у Црној Гори, или поштовати било који споразум потписан под његовим покровитељством или гаранцијама.

Заправо, западна неоколонијална ароганција све брже гура српски фактор у правцу схватања да нема шта да изгуби ако одлучније крене у правцу уједињења и окретања ка мултиполарном свету.

Избор је између тога и тихог умирања у смртоносном загрљају умируће империје.