Александaр Проханов: МЕШКОЉИ СЕ ПТИЋ РУСКЕ ИСТОРИЈЕ

Нама се чини да живимо у истом разумљивом, предвидљивом свету, у истој уходаној држави и препознатљивом друштву. Али то је илузија. Све што изгледа познато и разумљиво већ је привидно. Привидне институције моћи, привидне каријере, положаји, репутације. Привидна супериорност једних и бедна зависност других. Привидне формуле, постулати, константе. То нису константе, то су одрази. Свака константа се распада на много одраза, удвостручује се, раздваја, ти одрази се не могу довести у фокус, немогуће је у њима пронаћи константу. А свако ко живи данас, уклапајући се у матрицу државе, не зна ко ће бити сутра, каква му је улога у новој држави – лепа, страшна, победничка или ниска.

А ми, гледајући упућеног политиколога, непоколебљивог пропагандисту, вредног губернатора или безбедносног функционера, не можемо да предвидимо у кога ће се он претворити сутрадан, кад нестане привид данашње државе и друштва и угледамо истинско лице нове Русије.

Птица руске историје мешкољи се у свом гнезду, снела је јаје, излегла га, чека да запуцкета љуска и да се излеже пиле. Мудраци, видовњаци, свезнајући политичари, објашњавајући како функционише модерна Русија, узимају у обзир љуску, њену боју, мрље, величину и не говоре о птићима. Љуска ће пући. Њене фрагменте проучаваће историчари, археолози – њено место је у музејима. Птић већ гура кроз љуску свој оштри кљун, али ми не знамо ко је он – орао, сова, домаћи паун или бескрилни киви-киви.

Велики природњак Кивје по кљуну фосилне птице одредио је њено перје, брзину лета, њен небески врисак. Ко је он, данашњи Кивје? На којим ТВ програмима ћемо га угледати? На којим скупштинским саслушањима ћемо сазнати његове пресуде? Ко ће од безбројних сајтова чути његову реч?

Конфликт у Министарству одбране не дозвољава нам да схватимо каква је стварност у његовој позадини, али није оно што замишљамо. Договор о житу, који смо небројено пута продужавали, убеђује нас да на његовом дну лежи неименована стварност. Рат у Украјини, објављен ради заштите народа Донбаса, уништио је многе градове и насеља, изазвао бекство милиона људи, гранатирање Кремља, потонуће крстарице Москва, а нуклеарне бојеве главе су постављене на тактичке ракете.

Идеолошки симболи данашње државе се међусобно поништавају и настаје празнина. И по овој празнини не може се рећи какву ће идеологију исповедати нова руска држава.

На Дан победе на Црвени трг се доноси победнички стаљинистички барјак, а истовремено је Маузолеј, свети олтар победе, опремљен украсима од шперплоче. И идеологија Победе бледи.

Затворен је „Меморијал“ – омиљено дете јељцинизма, одакле је потекло скрнављење руске државе у свим њеним манифестацијама. А притом је сачуван „Јељцин центар“ – плодоносни споменик Јељцину, који је уништио велику совјетску цивилизацију, осудио данашњу Русију на слабост и страдање. Беспомоћни покушај да се спријатеље глава и гиљотина.

Радознали интелектуалци, православни неофити, дојучерашње комитетлије, атеисти иду у гомили на Атос и питају старце шта ће бити са Русијом. А они, мутно алудирајући на „број звери“, на Армагедон, на Јону у китовом стомаку, цртају слику нове Русије. И неофити, блиставих очију, укрцавају се на бродове и носе пророчанства у Русију.

Читајте писце. Затворите чековну књижицу и отворите књиге Чехова и Толстоја. И разумећете зашто је Лењин у Толстоју наслутио „огледало руске револуције“, а Толстој му је предсказао будућност. Зашто су Чеховљеви јунаци – сви ти Јоничи, те даме са псетанцетом, те три сестре и ујка Вање – тако трагични. Јер ће за неколико година постати париске проститутке, црвени коњаници, деникински официри, комесари Чеке.

Комунистичке вође нису читале Трифонова и Распутина. Трифонијанска и сеоска проза, не прихватајући једна другу, обе су предвиђале скори крај совјетске државе, приближавајући тај крај.

Вође нису читале роман Кочетова „Шта хоћеш?“, Беловљев роман „Још нас све чека“, иначе би наслутили време деведесетих, кад ће шачица жестоких мрзитеља Отаџбине ставити велики народ на распеће.

Данашња власт се окренула од књижевности, а тиме и од садашњости. Морате одгонетнути садашњост пре него што она постане прошлост. Не треба се плашити реалног и држати имагинарног. Не треба се плашити руске историје – њеног огња, пожара и сламајућих експлозија. Она је блистава, њен пут је прокрчен потресима и величином.

Велики руски војсковођа Суворов, овладавши Исмаилом, послао је поруку царици: „Слава Богу, слава Вама! Исмаил је заузет, и ја сам ту!“

Неустрашиви Пригожин, пошто је заузео Бахмут, може да пошаље сличну поруку председнику Путину: „Слава Богу, Слава Вама! Бахмут је заузет, и ја сам ту!“

(izborsk-club.ru; превео Ж. Никчевић)