СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ЈОВАН (РАПАЈИЋ), ВИТЕЗ И СВЕДОК КРСТА

УМЕСТО УВОДА

Свети владика Николај, велико светило Цркве Православне, на удару је домаћих СС ( Само Сорош ) постројби, које хијенски завијају и прете да ће уништити његове свете мошти, управо како су усташе, окупиравши Срем, хтеле да униште мошти Светих кнеза Лазара, цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића. Енергуменско лајање христомрзаца на светитељске мошти, оно које је Синан пашу навело да спали Светог Саву, не може прикрити чињеницу да су књиге нашег Владике просветлиле род српски ( штампане у десет милиона примерака – до сада ), и да његове мошти чудотворе и данас, а Лелић ( уз Јустинове Ћелије ) представља нову српску Галилеју.

Да је Николај заиста био то што је био, највећи Србин после Светог Саве, доказују и животи његових светих ученика, међу којима је и отац Јован Рапајић. О њему неколико речи.

РОЂЕЊЕ И МЛАДОСТ

Јеромонах Јован Рапајић (на крштењу је добио име Бранко) је рођен 1910. године од оца Стојана и мајке Стане у селу Крнавици код Коренице, тамо где је српска земља Лика. Имао је четворо браће и сестара. Још док је био дечак, изгубио је оца и мајку, па је као благодејанац ( бесплатно школовање, униформа, стан и храна у интернату ) уписао богословију коју је завршио 1931. године у Битољу, а на Богословском факултету СПЦ у Београду је апсолвирао 1935. године. Монашки постриг је примио 20. јануара 1936. године, свештеномонашки чин 1938. године, а епископ браничевски Венијамин га је 1939. године одликовао чином синђела, а Свети владика Николај га је исте године у Жичи одликовао чином протосинђела. Отац Јован се побожношћу и умом истицао и као ђак богословије, и као студент Богословског факултета. Текстове је објављивао у „Светосављу“, часопису студената Богословског факултета, „Хришћанској мисли“, „Хришћанском делу“, „Путу“, „Идејама“ Милоша Црњанског, „Мисионару“ и „Православној хришћанској заједници“. Био је велики борац против црквеног реформаторства.

ПРОТИВ МОДЕРНИЗМА

Поводом књиге архимандрита Петронија Трбојевића „О реформама црквеним“ још као студент писао:»Поводом прве књиге о реформама црквеним г. Трбојевића забележили смо негде ове ретке: нама су непотребне реформе из простог разлога што немамо шта реформисати. Шта да се реформише, кад је све деформисано? Реформа већ претпоставља постојање извесне форме. А постоје ли облици православног и еванђелског код нас? и где су? и колико их је? Много паганског у нашем народу, много староадамског у нашој Цркви. Мало православствености, црквености, Еванђеља. Треба прво постати православан, христоносан. Треба прво уобличити – формирати – чисту православну мисао, чисти православни дух. Све снаге православља пробудити, дати им замаха, узлета, раста. У потпуности иживети програм еванђелски. Тад – шта тад? Тад ће се тек увидети да је православље дело Вечнога и да је прече православље формирати него реформирати… Жалосно је то: ми још нисмо хришћани а хоћемо да реформирамо хришћанство! Само светитељ и христоносник има то право. У својој кући слободан је да мења распоред ствари, намештаја, поретка. А од кад се то наш писац успе у светитељске рејоне, у домове Оца Небесног? Његов глас долази са земље, из низина земаљских. Не одоздо, са висина станова Оца Небеског. Доста је, међутим, било тог идентификовања сталежа са Црквом, и потреба сталешких са потребама Цркве. Доста су „хришћани“ прекрајали хри-шћанство према својим нагрдностима. Доста су „православци“ дотеривали православље према својим осакаћеностима. Треба да се већ једном уздижу они Православљу, а не Православље да спуштају до ногу својих, до испод ногу својих. Доста се Православље срозавало до човека, до испод човека. Доста.

Сад имамо пред собом другу књигу о реформама црквеним. Лепо технички опремљена, на лепој хартији лепо штампана, и – види се – лако и лепо писана. Заобилазећи, опет, извесне „ситнице“ и „периферијске ствари“ у овој књизи – као што су: два dr. dr., слика ауторова, факсимил његова потписа и т.д. – које све откривају оно сакривено крупно у души нашег писца, оно битно што је и написало ову књигу: његову надувану теславштину, по којој је он и дошао до самоуверености да има замашну мисију у нашој Цркви као што је његов велики рођак извршио велику мисију у науци – заобилазећи све те „ситнице“, ми се, такође, нећемо задржавати на појединим поглављима ове књиге, већ ћемо покушати да откријемо њен дух и њену срж. Мада све ово што ћемо рећи има и облик неуобичајености, ипак је, и такво, диктовано етичком нужношћу. Ову књигу је писао онај који је као дете „путовао и по 130 километара до “прве жељезничке станице“ само да би “свршио сву школу“(стр. 51). Таква воља и таква једна просто вулгарна амбиција, разумљиво је, да се не може скрасити у архимандритству и настојатељству једног манастира, и она, та иста воља и та иста вулгарна амбиција, иживљује се преко оваквих све разрешујућих књига. Наслов књиге је за „педесет од сто“ православан: само у нашем слободарском православљу могућа је оваква анархија. Ко би се усудио, на пример код католика, да пише о реформама црквеним? Само то нешто православља што има у наслову; све остало -садржина, методи постављања и решавања, схватања, чак и речник – „стопроцентно“ је католичко. И када наш писац каже, у одељку где пледира за увођење клупа у цркву, да је „православље у догмама, а не у клупама“ (стр. 16), тога истог часа он, овом својом књигом, показује и доказује колико неистине има у тој поставци: православље тако схваћено – само у догмама – може се изиграти и изневерити, и наш га писац, тако, сваког часа и изиграва. Православље је у духу, и поглавито у духу, у једном особеном духу. Из тог духа, православног, једном непрекратљивом нужношћу, и произашла је сва структура црквена, сав поредак и начин живота, сва величанствена архитектоника, типикон, све јектеније, литургије, бденија, стајања, клечања, воштанице, иконостаси, постови, молитве, па и – „наше црквено пјеније – сувише заплетено и тешко“, „погрешан календар“, несрећа у „недостатку катихизације“!

Да, то је типично за садржајну и разрешитељску страну ове књиге: увиђање узрока свега зла у недостатку катихизације (стр. 5) па било да се та катихизација на једној страници књиге зове проповед, на другој исповед, на трећој савет; на четвртој школа, на петој каритативни рад. То је једно чисто католичко решење. И кад наш писац трабантски исписује оне речи које су изрекли Незнање и Мрак: „Знање је светлост“ (стр. 13), онда он не само да је откинут од православнога сазнања и решења по коме „и ако… знам све тајне и сва знања… а љубави немам, ништа сам“ (1 Кор 13, 2) и по коме је само Бог светлост; он не само, тиме, да је откинут од бића и духа православног, већ није везан ни за савременију и најсавременију мисао европску; и ако је мислио, тиме, да прави неке уступке, није их никоме учинио, никоме бар живом, а учинио их је мртвим  вековима, осамнаестом и деветнаестом, оним вековима који се обележише у историји света као векови наивног оптимизма, векови вере у свемоћ човека и знања, векови вере у свемоћ школе и једног васпитања и преудешавања које је било спољашње и функционално, не у духу и битно. У замраченим хоризонтима данашњице плодови су тога наивног оптимизма прошла два века. Ми не можемо очекивати спас од извесних спољњих, механичких, структуралних измена. Спас је у духу. Зашто правити степенице за слабуњаве, за оне које хвата вртоглавица на висинама – несвестица од дубина? Нека ојачају. Кога привлаче висине и широки непомућени хоризонти савладаће стрмен и непропут. Ојачане душе, срца и ока, успеће се. Не православље чинити људским, већ људе православним. Одбацити свако прилагођавање: то је посао црва, зечева и лисица. Не ићи у збрканост. Презрети све уступке, компромисе, конвенције, златне средине. Боље и ђаволски бити свим бићем, него и Божји и мамонски у исти мах. Треба знати Христово постављање: Бог или Мамон! Бог или Свет! Не може човек служити и једном и другом. Не сме.

Наш писац хоће „да на скромном темељу предака изградимо облакодер“ (стр. 7). Колико ту има потцењивања светитеља, градитеља и отаца наше Цркве а колико прецењивања сама себе! Зар је наша Црква „скромни темељ“? зар убоги и немоћни а не грандиозни? А изградња облакодера (колико ружноће има у себи ова реч, неко је тачно приметио), то је изградња вавилонске куле, покушај да се обједини несједињиво – православље и свет, – покушај који се увек мора свршити распадањем, било да мноштво бића постане и мноштво живота, језика, тумачења, вера; било да једно биће но од мноштва састављено – злата, сребра, гвожђа, земље – као у сну цара Навуходоносора – буде срушено.

Има у овој књизи и неколико тачних запажања, има неколико ствари о којима би се могло говорити, о којима и треба говорити, и које треба расправити. Мимоилазећи поред тога и остављајући тај посао за то позванима, ми смо хтели само да свратимо поглед наших читалаца на онај дух који је и омогућио овакву књигу- субјективно и објективно – и који је покушао да насрне на неколико крупних ознака чистог духа православног.Најзад долази (на 93.- стр.) и „Крај“ али без онога најлепшега и најпотребнијега: – „и Богу слава“. Све је то карактеристично по нашег писца и ову његову књигу у највећој мери.»

Борба против модернизма била је борба за Свето Предање.

ОТАЦ ЈОВАН МЕЂУ БОГОМОЉЦИМА

Протосинђел Јован Рапајић се на позив Светога владике Николаја делатно укључио у рад Православне хришћанске народне заједнице, у народу познатог Богомољачког покрета. Био је  велики родољуб и борац против Конкордата 1937. године. Са оцем Јаковом Арсовићем водио је бригу о богомољачком часопису „Мисионар“. Био је блистав беседник, за кога је Владика Николај говорио да му је прави наследник. О његовом ангажовању Владика је писао у свом делу „Диван“ које говори о богомолничком покрету: „Хиљаду деветсто тридесет и неке Божје године одржан је сабор Богомољачког покрета у манастиру Дивостину више Крагујевца. После богослужења у цркви Епископ је благословио присутни народ и сео. И други су поседали, али велика већина остала је стојећи као у цркви.

Отац Јован Рапајић, уредник богомољачког часописа у Крагујевцу и наш знаменити духовник отворио је сабор овим речима:

-Браћо и сестре, мислим да се и анђелска небеса данас радују тако великом броју вас сабраних овде у Дивостину, у овом дивном „Девојачком стану“. Наш Богомољачки покрет јесте на првом месту покајнички покрет. И ми смо се сви сабрали овде као покајници. Па кад је, по речима Спаситеља, велика радост на небу због једног покајаног грешника, колико ли је тек због толиких стотина покајника! Лептир се радује ливади пуној цвећа; пчела се радује воћњаку пуном цвета; мајка се радује кући пуној деце. А Бог се радује многом народу своме. И ми се радујемо Богу. Наша наука није нека сопствена наша наука, него оно што је Јеванђељем објављено свету. Ми својим духовним преживљајима само потвђујемо ту науку. На грешника прво наилази страх од Бога; од тога страха долази покајање; покајању следи нада у милост Божију, а нади следује љубав која се показује у честој молитви и добрим делима. Све ово ви сте преживели или преживљујете. И сами се буните против старога човека у себи и радујете се новом. Буните се, велим, и дижете устанак против греха у себи и у друштву. Због тога је овај наш Покрет назван Духовним устанком. Као што је српско робље дигло устанак против Агарјана, тако и ми, с Божјом помоћи, покрећемо овај Духовни устанак против греха, који трују, умртвљују и појединце и народ.Слобода принадлежи човеку као хлеб и дисање. Али, ако се човек или народ ослободи само од спољашњих тирана а остане под тиранијом својих сопствених грехова, тиме није учинио много. Као кад би отерао туђу стоку из свог жита а пустио своју да му поједе храну и остави га гладног. То је неразум против кога ми устајемо. И то је смисао нашег православног Богомољачког покрета или, како је речено Духовног устанка, у српском народу“. Владика Николај наводи и његово обраћање англиканском теологу Џону Патерсону, заинтересованом за православну веру, у коме му Рапајић објашњава смисао Христових чуда: „Дозволите да и ја додам неколико својих речи, па макар у суштини поновио по нешто од онога што су ова три брата написали. Колико да се уверите, да је вера наших сељака што и вера нашег клира; једна иста света вера православна.

Да би људима олакшао веру у себе, Господ Исус творио је многа чудеса. Сам је Он рекао бедним људима: „Ако не видите знаке (чудеса), ви не вјерујете“.

Јеврејима је говорио: „Ако мени и не вјерујете, дјелима (чудесима) мојим вјерујте“. Јер знао је Господ – а то знање примио је и Његов апостол, да „Јевреји знаке (чудеса) ишту, а Јелини мудрост траже“. Историја Грка јесте историја философирања а историја Јевреја, јесте историја чудеса.

Кад су Га питали: „Шта ћемо чинити да би радили дјела Божја“, Он је дао овај неочекивани одговор: „Ово је дјело Божје: да вјерујете Онога кога Он посла“.

То је дакле основни и неминовни услов човечијег спасења; веровати у Исуса Христа; веровати у Њега као од бога обећаног и од пророка прореченог Месију, Сина Божјег и Сина Човечијег, и Искупитеља, Препородитеља, Обновитеља, Очиститеља, Осветитеља, Измиритеља, Исцелитеља, Васкрситеља, Вазнеситеља и Судију. Ово је дакле главно „дјело Божје“ – да вјерујемо у Њега – а све друго, бар што се нас тиче, проистиче из овога, као што биље и цвеће расте само кад киша падне и сунце огрије. Да ту веру утврди у људима, томе су служила чудесна дела Христова. Овако држимо ми. Овако су држали ваши шкотски и енглески преци кроз цео један миленијум, и дуже. Али међу протестантима нашег времена многи – да не кажем врло многи – престали су да верују у чудеса Христова. Саблазнила их чудеса философије и науке, две слабе трске које нити хлада дају нити за душу користан плод доносе. Отуда и модерна вика на Западу, да се јеванђелска чудеса упуте у царство бајки и легенди, а Христос стави у ред хуманиста и моралиста. Међутим, такав Христос никад није постојао. Нити је такав Христос, хуманист, моралист и лепорек (као неко друго издање Сократа), био потребан болесном, умирућем и мртвом човечанству.

Човечанству је био потребан само онај и онакав Христос какав се и јавио свету, тј. као Бог прерушен у Човека, Христос Чудотворац, „силан у дјелу и у ријечи“/…/Верујем да ћете и Ви по прочитању овог састава доћи до истих закључака до којих сам и ја дошао, а то су:

1. да су ученици сасвим правилно схватили свога Учитеља у гледању на свет, на подсвет и на надсвет, тј. на природни, адски и небески свет, и да су у свему умовали умом Христовим;
2. да су чинили онаква дела каква су видели од Господа свога, а по потреби и друга и друкчија, но све у истом духу, са истим циљем (спасење људи) и силом истог Духа Светога, и
3. да су увек сматрали, да њихова чудеса нису од њих него кроз њих. За разлику од мађионичара. Зато су их и чинили вазда у име Христово, а за славу Христову и за напредак цркве Христове. Будући свесни да Христос дејствује кроз њих, они су држали да помоћу Христа све могу, да им ништа није немогуће. Осећали су да им је дата божанско-синовска власт над природним стихијама, над демонима и над људским недузима. Све су то они делима показали“.

Тако је отац Јован испуњавао своју мисионарску дужност.

У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

За време Другог светског рата, отац Јован нашао се у борби за крст часни и слободу златну на страни ђенерала Драгољуба Михаиловића. Почетком фебруара 1942. ђенерал Михаиловић и капетан Звонко Вучковић из села Јабланица прелазе у манастир Враћевшницу у Горњој Црнући на јужним падинама Рудника. Ту су упознали оца Јована Рапајића, код кога ће се Дража исповедати и причешћивати. Вучковићу је тридесетодвогодишњи монах личио на Спаситеља:„Висок, танак, погнутих леђа, издуженог лица и плавих очију, ретке браде, са косом до рамена, личио је на Христа/…/Дошао бих да га питам за овај или онај савет, или бих тек свратио да га поздравим, да се у његовој близини одморим, да нађем мало спокојства или повратим пољуљано самопоуздање. Чинило ми се да ме сматра пријатељем, и био сам на то пријатељство безгранично поносан”. Отац Јован је, према Вучковићевом сведочењу, био прави хришћански подвижник, али и особа која се залагала за напредак и просвећивање омладине, наглашавајући да равногорци без јасног програма неће победити у рату, јер се идеје не убијају пушкама.

Док су били у манастиру, Дража и Вучковић повремено су носили мантије и у њима одлазили на богослужење. Убрзо напуштају и манастир Враћевшницу, како због личне безбедности, тако и због страха да ће окупатор казнити њихове домаћине, о ћему Вучковић пише:„Наша последња вечера у манастиру била је достојна царске трпезе, јер су сестре изнеле пред нас и оно што су чувале за највећи празник. Сваки појединац добио је на поклон по један вунени џемпер и малу иконицу крсне славе, насликану на облом камену уметничком руком сестре Јефимије”.

МИСИОНАРЕЊЕ ПРИ РАВНОГОРСКОМ ПОКРЕТУ

Почетком 1944. формиран је и Одсек за вероисповести у Штабу Врховне команде ЈВуО. Основи задатак овог Одсека био је руковођење радом војних свештеника-верских референата, од врховне команде до бригаде. На Конгресу у селу Ба учествовао је отац Јован Рапајић (одржао је уводну реч), а 21. фебруара 1944. равногорци су позвали целу Цркву у помоћ. Свештеници су мобилисани у јединице ЈВуО, са циљем моралне и духовне подршке и мисионарског рада.

Отац Јован је утицао на духовно буђење међу равногорцима.Крајем фебруара 1944. Врховна команда издала је наредбу о поштовању ускршњег поста, с циљем подизања морала међу војницима и старешинама:„Пошто наступа ускршњи пост наређујем да се обавезно пости прва и последња недеља”, писао је Дража. Ђенерал Михаиловић био је свестан многих слабости своје војске. Зато је основан Верско – идеолошки одсек. Овај одсек ЈВуО требало је да под руководством оца Јована Рапајића допринесе просвећивању народа:„Знам да су моји људи у појединим крајевима подивљали. Са свих страна у Врховну команду стижу жалбе на клања и неправде које чине народу. Томе треба стати на пут, постепено али упорно, или бар ублажити последице дивљаштва тамо где се може. Зато су потребни мисионари, млади људи, идеалисти, који ће по начелима Христове науке, војнике облагорођавати и објашњавати им зашто се боре, а сам народ просвећивати”. Полазници мисионарских курсева имали су и практичне вежбе из говорништва, пред народом у селу, или војницима, углавном о већим празницима. Отац Јован Рапајић писао је 8. марта 1944. Звонку Вучковићу, потпуно свестан извесности пораза ЈВуО, да ће истовремено доћи часови „славе и горчине“:„У најтежи час усамљености, када смо нападани унутра, а остављени самима себи, можемо победнички савладати, ако пробудимо у себи сва она морална премућства, која као Срби носимо, упркос свега”.

МАРКО С. МАРКОВИЋ О ОЦУ ЈОВАНУ

О том добу, и храбрости оца Јована, писао је његов осамнаестогодишњи помоћник, касније доктор са Сорбоне, Марко С. Марковић, који се, са својим друговима Душаном Дробњаком и Ратибором Ђурђевићем обрео у близини будућег свештеномученика:“Сва тројица смо се нашли у лето 1944. године у селу Борач, близу Крагујевца. Тамо је православни монах, отац Јован Рапајић, са Дражином сагласношћу основао Верскоидеолошки отсек Врховне команде. У ствари, васпитну установу за формирање четничких омладинаца, тзв. „мисионара”. Њихова мисија је била истовремено политичка и верска. Дужност им је била да међу војницима и народом бране вредности хришћанства и уставне монархије, уз критику нацизма и комунизма. Одржано је неколико течајева. Последњи ће бити у манастиру Каленићу. Ја сам завршио већ први течај у селу Борач и неколико пута држао говоре по селима.
Главни предавач је био отац Јован Рапајић, најбољи говорник кога сам у животу срео. Имао је не само Христов лик него и веру која је толико снажно зрачила, да је било немогуће одолети његовим речима. А његов главни сарадник, Ратибор или Рајко Ђурђевић, је тако сјајно организовао курсеве и бирао предаваче међу највећим црквеним духовницима, да је та установа личила на факултет. На моје велико изненађење, после завршеног курса задржали су ме као секретара. Да ли због мога идеализма или због мог познавања наше и стране литературе, то ми није било јасно.

Нажалост, историја је наставила својим путем. Септембар 1944. је био двоструко судбоносан. На дан Краљевог рођендана, шестог септембра, генерал Недић, „српски маршал Петен”  на челу „квислиншке” војске, како су комунисти говорили, је признао Врховну команду генерала Драже Михаиловића./…/Крајем септембра је до нас стигла друга, далеко важнија вест. Уместо савезничког искрцавања на Јадрану, Црвена армија је продрла у Србију и тиме запечатила победу комунизма на територији Југославије. Верскоидеолошки отсек Врховне команде се тада налазио у манастиру Каленићу. Нашли смо се на броду који тоне. Као увек, пацови су први почели да напуштају брод. Угледни наставници мисионарских течајева су се дискретно повукли и објаснили нам да у политичком смислу нису на нашој страни. А двојица будућих епископа посетили манастир само да би се ругали нашој злој судбини. На крају смо, поред двојице монаха  оца Нектарија и оца Сергија,  остали само нас тројица: отац Јован Рапајић, Ратибор Ђурђевић и ја. Били смо свесни да се налазимо на животној раскрсници. Који пут нас води у смрт, а којим путем ћемо наћи спас? Из Врховне команде нам није стигла никаква наредба. Отац Јован је без оклевања донео одлуку да се придружи Дражи у Босни. За мене и Ратибора није било сумње да се Дража сам затворио у клопку. Он се заносио илузијама да ће рат још дуго трајати и да ће Савезници ипак променити свој став у нашу корист. За мене је Дража био идол, а отац Јован отелотворени Христос, али нисам имао снаге да с њима пођем у смрт. Срце је било слабије од разума. Тог разума који се у мојој младој глави најзад пробудио и убедио ме да се са Ратибором повучем у манастире Овчарскокабларске клисуре, очекујући неко друго решење. Оца Јована ће комунисти убити у Босни, где је морао да сам себи копа гроб. Тамо ће страдати и Душко Дробњак са својим оцем. А у Србији ће оци Нектарије и Сергије бити стрељани зато што су у Каленићу угостили Верскоидеолошки отсек Врховне команде“.

Када је, разочаран бекством многих, Марко С. Марковић дошао до оца Јована и питао га хоће ли и он да оде, свештеномученик је рекао да никад неће оставити свој народ. И тако је било.

ПОСЛЕДЊИ ДАНИ ОЦА ЈОВАНА

У својој књизи о оцу Јовану Рапајићу, Радослав Павловић бележи његове последње дане, када се повукао у Босну и примио мученичку смрт, убијен од стране комуниста заједно са својим другом, свештеномучеником Михаилом Ђусићем, доктором богословља и духовним чедом Владике Николаја и оца Јустина: „Јован Рапајић се појавио у околини Фоче првих дана маја 1945. године да би 11. маја био ухваћен са својим великим пријатељем и саборцем Михаилом Ђусићем. Како су се и где су се поново срели, да ли су цео босански мартириј прекорачили заједно, остало је до овог тренутка непознато. Али, зна се да их је ухватио партизан муслиман, Мехо Грабовић, потпоручник ОЗНА-е.

Даље, у наведеном документу (реч је о писменој белешци оца Новака Станојевића, свештеника из Фоче ) дословно пише да је 21. маја отац Новак ујутру изашао у чаршију у Фочи и срео војника из ОЗНА-е који му је рекао: „Имају два попа у затвору и питају за тебе“. Отац Новак је запитао како се зову. Овај војник је одговорио: „Не знам како се зову“. „Да није Михаило Ђусић“, упитао је опет отац Новак. „Јесте“, одговорио је тада овај. Тада отац Новак оде одмах код шефа ОЗНА-е Петра Шарића, сина жандармеријског наредника, и упита да ли може да посети оне попове у затвору. Шеф му рече: „Отиђи“. „Али, молим те, напиши ми нешто да ме пусте код њих“, рече отац Новак. Шеф му напише и преда објаву са којом он оде у фочански затвор. Оца Јована је знао само по чувењу, а оца Михаила је једва препознао, јер се овај био разболео од пегавог тифуса и исцрпљен је лежао. Није се могао подићи. Међутим, отац Јован се још доста добро држао. Били су у мантијама, али прљавим и нагорелим од ватре. Били су изгладнели. Отац Новак се поново вратио код шефа ОЗНА-е и рекао му да су они потпуно невини и да немају никаквог злочина који би повлачио оштрију казну или смрт, па је загарантовао и замолио шефа да их пусти да дођу код њега кући да се мало од вашака очисте и опораве, па после, ако устреба, могу се вратити. Шеф се двоумио, па је рекао: „Да видим са друговима“. Послеподне, када се отац Новак враћао из парохије, срела га је пред кућом ћеркица и рекла: „Тата, довели су оне попове нашој кући“. Довео их је, како је сазнао, његовој кући секретар ОЗНА-е. Следећег дана шеф ОЗНА-е му је рекао: „Е, попе, нека ови попови што су код тебе, остану у кући до даљњег“. Сутрадан, 22. маја био је млади Свети Никола, храмовна слава цркве у Фочи. Они су остали код куће, а отац Новак отишао је у цркву ради богослужења. Свукли су своја одела да их попадија опере и попари ради вашака. Обукли су за то време стару одећу оца Новака. Нису хтели да пропусте службу Божију и зато су са таквим оделом пошли у цркву. Отац Новак се зачудио када их је такве видео. Пресекли су заједно славски колач без икаквог церемонијала. Свештеник отац Новак рекао је затим црквеном благајнику да им даде неки динар да им се нађе за џепарац. У то време новац још није био замењен, па су важиле и хрватске куне и Недићев динар. 23. маја 1945. године, у среду, шеф ОЗНА-е каже оцу Новаку: „Попе, ови ће попови што су код тебе кроз који дан бити спроведени у Сарајево“. Отац Новак га замоли да му дозволи да их он одведе у Сарајево. На то му шеф каза: „Добро, даћу ти и објаву, па сутра имаш камион који довози Унрин кукуруз, па пођите“. Али се предомисли па рече: „Сутра има неки празник (Света словенска браћа Ћирило и Методије), па ћемо држати академију, али како нам је потребно да се одржи неко предавање за тај празник о коме ми не знамо, то останите сутра овде, па нам ти нешто напиши о том празнику“. И тада се догодило нешто што је снажније од ироније, што открива сву мучнину људског постојања. Поп Новак, знајући по чувењу да је Рапајић велики говорник и велики писац, замолио га је да он ову беседу напише, а други ће је прочитати. И Рапајић је ту беседу написао у свој лепоти свога израза. Шеф ОЗНА-е, прочитавши ово писмо као цензор, био је згранут његовом мисаоношћу и дубином, али га је још више запањила чињеница да Ћирило и Методије нису били – Руси! И тако је то предавање оца Јована Рапајића прочитано на дан Словенских Апостола, на комунистичко-партизанском скупу у Фочи 1945. године.

Све оно што се, потом, догодило припада само нагађањима у којима се вероватноћа збивања може процењивати само неким поређењима из тих дана било да су у питању личности, било догађаји. Сутрадан, 24. маја, отац Новак је кренуо у Сарајево камионом у коме је било још седам ухваћених четника. Јован и Михаило остали су у његовом обитавалишту, у Фочи, да сачекају његов повратак из Сарајева. Поп Новак је понео са собом Рапајићево писмо за, већ тада угледног свештеномонаха Варнаву Настића, који је у том периоду био члан ЗАВНОБИХ-а. Разумљиво је што је Рапајић упутио писмо баш Настићу, јер и он, и Михаило Ђусић, добро су га познавали још од раније. Рапајић се у поменутом писму уопште не залаже за себе, за себе не тражи никакву интервенцију, али зато топло моли за Ђусића објашњавајући да он баш ништа није крив. Ако је неко крив, онда је то он, Јован Рапајић. У Сарајево су стигли касно увече, 24. априла, али Новак одмах одлази код Настића. У току 25. маја Настић проналази чувеног проту са Пала, Симу Беговића, чији је син Влајко био један од највећих наших комуниста и члан ЦК КПЈ, затим проналазе проту Савића, иначе из Илића код Бјељине, чији је син Бранко већ био партизански мајор. Њих тројица – Варнава Настић, Симо Беговић и Саво Савић – примљени су 26. маја код Родољуба Чолаковића, који их је дочекао прилично нервозно, јер му се журило на неки састанак.

Можда је ту учињена грешка, јер сви они који су познавали Родољуба Чолаковића, тог суманутог човека, знају да је био без милости и без савести. Обећао им је да ће се и Јован и Михаило спровести у своја места, па ће тамо одговарати – ако су криви, ако нису пустиће их, биће ослобођени. Разуме се, ово је била само отрцана комунистичка фраза примењивана у безброј сличних случајева и потреба да се молиоци слажу и отправе. После три дана отац Новак се враћа радостан у Фочу. Када је дошао кући, сазнао је, на своје запрепашћење, да су и отац Јован и отац Михаило одведени из Фоче у Сарајево. Рано ујутру, 27. маја, испратила их је попадија оца Новака са још једним свештеником. Јер за време та три дана, док је отац Новак био у Сарајеву, довели су партизани још једног свештеника у његову кућу, који је са собом водио и свог синовца од петнаест година. То је био свештеник Миро Глушац, сарајевски богослов, две године старији од оца Новака. Он је као избеглица живео у Србији и тада се вратио у Босанску Крајину, где су сви његови били у партизанима, а он једини са четницима. Заробљен је и тада су га заједно са оцем Ђусићем и оцем Рапајићем спровели у Сарајево… У Сарајево су стигли у понедељак, 28. маја 1945. године. Отац Новак се тада још налазио у Сарајеву и за све то ништа није знао.

Даља судбина оца Јована и оца Михаила у сарајевском затвору није се одмах сазнала. Тек после 2. јула 1945. године, када је и отац Новак ухапшен, ради његовог испитивања, и спроведен у Зеницу и Сарајево. Тамо у затвору отац Новак сазнаће да су отац Јован и отац Михаило били стрељани у селу Блажују, на врелу Босне/…/Очевици су касније говорили, када су пролазили поред њих путем, приметили су међу осталим осуђеницима који су ту у пољу копали себи гробницу, и два свештена лица, један плав а други црномањаст, који су такође копали гробницу. Један од стражара рекао је плавом свештенику (оцу Јовану): „Ајде, попе, копај. Сад ће ти судити ово“ – пљескајући по кундаку свој аутомат. Отац Јован је руком тада извадио из недара свој парамански крст и рекао: „Ово ће судити и теби и мени и целој васељени“. Пролазници су одмах сви удаљени, а онда ускоро чуло се неколико митраљеских рафала и све се стишало. Тако је завршио свој живот, по сведочењу породице Настић, неких очевидаца и других подробно обавештених сарајевских породица овај ревносни и за српску Цркву свети исповедник вере православне у пролеће 1945. године“. Оци Јован и Михаило проглашени су светима Српске Православне Цркве, и придружили се Вечној небеској Србији.