БАТИЋ БАЧЕВИЋ: Како су студенти са Си-Ен-Ена и Би-Би-Сија запалили украјинско жито?

Прошлог пролећа је читава западна медијска коњица мобилисана да би се нахранила гладна афричка деца. Онда су бродови за житом нестали, а неке од земаља ЕУ уводе ембарго на украјинско жито

• Можда и није све тако црно у данашњем постистинитом свету који је „испао из зглоба“. Прошлог пролећа су Би-Би-Си, Си-Ен-Ен и остали дистрибутери западног медијског садржаја недељама приказивали на стотине потресних прилога о гладној, очајној деци из афричких земаља које чекају да украјинско жито стигне до њих. Овог пролећа на тим постајама нема прилога о угроженој деци, чак ни о несрећницима из Судана у којем букти грађански рат. Можда су пресушиле резерве западне медијске хуманости, која се чувају на веома хладном и тамном месту да се не покваре. А обично се користе само да се непријатељ дехуманизује а сопствени војни лоби добије некакав милосрдни, мисионарски оклоп.

Прошлогодишња пропагандна акција водећих западних медија о очајној деци са североистока Африке деловала је као копија најсрамнијег медијског пројекта овог века – када су најутицајније западне телевизије и остали медији некако истовремено, а после дугог истраживачког рада, без иједног истраживача открили да Садам Хусеин има оружје за масовно уништење и њиме прети западној хемисфери.

Касније су признали грешку, објаснили да су морали да верују нечему што се зове Извор, али су свеједно наставили да љубоморно штите изворе ирачке нафте како не би пали у руке недемократских снага. Медијска акција о гладној деци која тужним погледима чекају украјинско жито, на сву срећу, није довела до неутврђеног броја мртвих и разорене земље, као опасна, крвава лаж о Садамовом тајном оружју. Али би свакако могла да се једног дана изучава на катедрама за журналистику ако тако нешто буде постојало.

У стотинама прилога који су прављени у различитим државама Рога Африке, са различитим репортерским звездама, понављани су истоветни склопови реченица о одговорности Русије за могућу хуманитарну катастрофу. Ниједан репортер није у налету хуманости питао да ли би земље које производе знатно више жита од Украјине – САД, Француска, Немачка, Канада или Аустралија могле да пошаљу конвој бродова са храном, барем док не стигне украјинско жито.

Хуманитарна драма

Чак и када је велика хуманитарна драма у продукцији Си-Ен-Ена и Би-Би-Сија завршена, јер је постигнут споразум Русије, Украјине уз посредовање турског председника Ердогана, било је скоро немогуће видети прилог о хепиенду те велике драме – бродови упловљавају у луке, олакшање и осмех на лицима деце и родитеља… А прилога о разрешењу мучне драме није било из прилично једноставног разлога – није било бродова.

Они су, изгледа, нестали у неком средоземном или атлантском троуглу и завршили у силосима земаља у којима се, додуше веома стрепи над судбином афричке деце, али би прво њихови грађани морали да имају резерве хране за најмање пет ратова и седам природних катастрофа. И Путин и Ердоган у одвојеним изјавама касније су саопштили да су само два од 89 бродова стигла онима којима су намењена, до несрећника гладне деце, али и те изјаве су се завршиле као и бродови – у неком великом и тамном складишту.

Кратка историја медијских манипулација, која је почела када је више истраживачких доајена успела да пронађе у Ираку нешто што никада није постојало, настављена је као глупава фарса јер сада никако није могло да се сазна на којем се то Рту лоше наде насукао читав конвој огромних бродова који превозе по неколико десетина хиљада тона.

И пре читаве медијско-обавештајне операције о бездушним руским екстремистима који децу у Африци остављају да умиру од глади, УН су саопштиле да 47 одсто украјинских житарица одлази у најбогатије земље, попут Холандије, Италије, Шпаније, док је мање од четвртине одлазио у Етиопију, Џибути, Сомалију или Судан. Односно требало да оде.

И када су први бродови кренули из украјинских лука и продужили ка Ирској и Италији, новинари су збуњено питали зар не би требало да оду до афричких земаља јер је тамо најдраматичнија ситуација. Од надлежних су добили једноставан одговор – иду ка земљама које су прве платиле. Није јасно да ли су касније ишли ка земљама које су више платиле. А новинари више нису имали потребе да постављају питања.

Украјинско жито је, дакле,  одлазило и тешко успевало да пронађе луке где се очајнички очекује, али су у Украјину са немачком прецизношћу стизале стално нове пошиљке ракета, тенкова и авиона. О глади у афричким земљама редовно се прича на конференцијама УН и других међународних хуманитарних организација које се готово ритуално одржавају у неком од елитних хотела Адис Абебе.

На завршној вечери, стручњаци уз хладан просеко редовно доносе нове препоруке и сугестије јер се тај највећи морални пад савременог света, глад у цивилизацији која свакодневно баца стотина хиљада тоне хране, понавља вековима. Барем док неки историчар са Оксфорда не утврди да се у тим земљама, док су биле колоније људи, сваког јутра јели омлет са шунком, за ручак ротсбиф а у пет пили чај.

Мистерије обавијене велом тајне

На једној од важнијих конференција УН закључено је да на свету не би било гладних људи ако би се издвојило 257 милијарди долара, што је нешто више од трећине америчког војног буџета. Да ипак има неке хуманости у западном конзумеристичком друштву показала је недавно супруга америчког председника Џил Бајден која је у посети Нигерији апеловала на тамошњу власт да помогне гладнима на североистоку Африке јер „Америка не може све сама“.

Али као у неком лошем холивудском трилеру, где негативца приметите у трећем минуту а затим се затрпава низом глупих заплета, тако су и  испливале нежељене информације о житу. Скоро годину после „мистерије обавијене велом тајне“ – највећег нестанка бродова у историји поморства, неколико земаља ЕУ одлучило се да уведу ембарго на увоз украјинског жита и других прехрамбених производа.

Предводник у том ембаргу била је Пољска, најватренији савезник Кијева, која има заиста јединствену позицију – слаћемо вам све оружје за борбу против Руса али нећемо примити ни грам ваше хране јер је имамо довољно, а и наши сељаци би можда могли да блокирају путеве па нећемо знати како да вас наоружавамо.

Мали, породични рат унутар ЕУ завршио се тако што су Пољска, Словачка, Мађарска, Румунија и Бугарска добиле 100 милиона евра помоћи за угрожене пољопривреднике, док ће Пољска и остале транзитне земље пустити да украјински вагони пролазе под условом да возови буду запечаћени, да се храна може истоварити само на крајњем одредишту, ма како се оно звало.

У међувремену је постигнут нови споразум о извозу жита из украјинских лука, а Би-Би-Си и Си-Ен-Ен више не знају да ли негде на северу Африке чекају нека деца са празном посудом у рукама. Уморили су се прошле године.

„Гладном бићу је једини Бог храна“, рекао је својевремемено један од највећих лидера прошлог века, који у данашњој грозници за оружјем, енергијом и храном, делује само као фигура у музеју покојних политичких визија. Кажу да се звао Ганди. А његов књижевни предак, творац Дон Кихота написао је да је свака туга на свету много мања ако имате парче хлеба пред собом.