ХАЏИ СЛОБОДАН СТОЈИЧЕВИЋ – Која је твоја дигитална сенка?

У ком тренутку алгоритам постаје способан да позна нашу суштину много боље него наши најближи, па чак и ми сами себе?

Два злочина, један у ОШ „Владислав Рибникар“ у Београду и други у селима око Младеновца, подстакла су, опет, медијску хистерију уместо озбиљног дијалога о начинима да заштитимо своју децу у доба када, како рече Вилијам Батлер Јејтс, „средиште више не држи и соко више не чује соколара“. Зато је наш саговорник Хаџи Слободан Стојичевић, преводилац, новинар и публициста, стручњак за мрежне ратове, који одавно упозорава шта ће нам се десити ако се не уразумимо.

Недавно сте превели и објавили књигу Наталије Касперске и Игора Ашманова „Дигитална хигијена“. Она је у Русији имала десет издања за годину дана, а постала је уџбеник за предмет „безбедносна култура“ у школама и на факултетима. О чему је реч?

У најкраћим цртама, књига „Дигитална хигијена“ је замишљена као „упутство за коришћење интернета“. У првом реду је намењена родитељима и наставницима да би знали како да разговарају с младима о овом феномену, а и омладини која најчешће мисли да зна о интернету више него одрасли. То је велика илузија, јер, како кажу сами аутори, млади брже и боље користе дигиталне технологије, али о самим технологијама и опасностима које оне собом носе најчешће знају врло мало или скоро ништа, као и одрасли. Млади су, најчешће, само „вешти корисници“, али нису познаваоци технологија. Тиме су пре у опасности јер им свакодневно и вешто коришћење дигиталних гаџета ствара лажну самоувереност и осећање надмоћи над родитељима, професорима и наставницима у области нових технологија. Стога млади врло тешко могу да чују било какав савет старијих не о самим дигиталним технологијама већ о сајбер, психолошким, информационим и друштвеним опасностима које од њих прете. Зато је било најбоље решење да аутори који су неприкосновени ауторитети у овој области напишу стручно, али читљиво и разумљиво штиво о овим опасностима.

Ко су писци књиге коју сте недавно објавили и на нашем језику?

Књигу „Дигитална хигијена“ је написао тим аутора с Наталијом Касперском и Игором Ашмановим на челу. У тиму има и програмера, математичара, стручњака за маркетинг и пи-ар, психолога, правника итд. Наталија Касперска је светски позната математичарка, један од највећих стручњака за безбедност података и коаутор легендарног антивирус програма „Касперски“. По образовању је математичар а током каријере је створила неколико софтверских фирми које су данас лидери на тржишту заштите података. Али сем што је врстан научник, способна пословна жена, она је и мајка петоро деце, православна хришћанка, врло ангажована у суочавању с многим друштвеним питањима. Она је руководилац радне групе „Информациона безбедност“ националног пројекта „Дигитална економија Руске Федерације“ (ДЕ) и челник председништва Асоцијације произвођача програмских производа (АРПП) „Домаћи софт“. Пројекат „Дигитална економија“ један је од приоритетних праваца развоја РФ данас јер се убрзано ради на „замени увоза“, то јест стварању „свега свог“ или у преводу „дигиталне суверености РФ“ и у области хардвера и у области софтвера. Поред тога била је члан радне групе за измене Устава РФ 2020. године, и аутор је измене у чл. 71 о заштити података грађана. Овај члан Устава РФ је први такве врсте у свету и тиче се заштите приватности података и онемогућавања стварања „дигиталног логора“ и увођења система „социјалних кредита“ (што је већ почело да се дешава и у Кини и у другим западним државама). Поред тога била је члан иницијативне групе за кандидовање Владимира Путина на председничким изборима 2018. године.

Игор Ашманов (који је носилац неформалне титуле „ГУРУ руског интернета“) такође је по образовању математичар и бавио се програмирањем и вештачком интелигенцијом (ВИ) још од 1983, у одељењу вештачке интелигенције Рачунарског центра Академије наука СССР. Такође је православан и отац петоро деце. Шеф је катедре дигиталне социологије на Московском државном универзитету. Један је од аутора система правописа ОРФО који је примењен и уграђен у Мајкрософт офис пакет. Био је извршни директор претраживача „Рамблер“. И он је, сем пословних активности, друштвено активан: ангажован је на пројекту „Дигитална економија“, где је руководилац групе „Заштита права личности у ДЕ“, повереник Владимира Путина и члан Савета за развој грађанског друштва и права човека при кабинету председника РФ. Зашто је ово важно нагласити? Зато што су ово аутори за које млади не могу рећи да сајбер сферу не познају довољно. Ово су људи који не само да познају интернет „изнутра“ већ су га и стварали. То је као да су на пример Бил Гејтс, Закерберг или Илон Маск написали књигу о интернету. Они познају то о чему пишу, али нису пуки експерти, већ су и родитељи и православни хришћани. И као родитељи пишу и о опасностима, а не само о добрим странама нових технологија.

Чиме се бави „Дигитална хигијена“?

Књига обухвата изузетно широк спектар тема, али не површно или превише стручно. Да би се лакше читала, подељена је на више глава које се могу читати свака за себе. Свака глава се бави посебном темом и на крају сваке главе се дају конкретне препоруке како се заштитити и одбранити од проблема о којем се говори. Почиње се од техничких питања: вируса, тројанаца, спама, фишинга, крађе лозинки и новца итд. Али се наставља с питањима која нису техничка већ из области утицаја на човека и младе. Како аутори истичу: опасности на интернету се деле на две врсте – техничке (сајбер) и психолошке, али ове друге су много злоћудније, а о њима се много мање говори и пише. Јер хакери могу да вам украду новац или податке, али много је опасније ако вам манипулатори украду мозак. Зато се већи део књиге и односи на разне аспекте и опасности друштвених мрежа, губљења пажње, тзв. семантичке капсуле итд. Обрађују се и општи принципи а и конкретни примери који те принципе илуструју. На пример, први пут је у некој књизи описан „дигитални траг“ (или „дигитална сигнатура“) који човек оставља на мрежи и у реалном животу: праћење телефона, упаривање бројева, видео-траг, меморисање комбинација вај-фај и блутут конекција, бележење логова и посећивања сајтова, прављење алгоритма понашања и навика појединца итд. Ко нас све прати, како нас прати и за шта се све то користи.

Па ко нас прати и због чега смо толико праћени?

Од како је Едвард Сноуден објавио чиме се бавио, ми смо навикли да мислимо да нас прати „неки тамо зли чика из Америке“ и прва следећа мисао нам је „ја сам мали човек, кога ја занимам?“ или „ја немам шта да кријем – нек слушају кад су докони – чуће како широку душу ми Срби имамо“. Али нажалост то више није тако. Иако се данас чак и смишљено у медијима подгрева мисао да нас само америчка Агенција за националну безбедност прати и прислушкује, аутори који знају о чему говоре, јасно дају на знање: прате нас стотине, па и хиљаде, заинтересованих субјеката. То су и произвођачи телефона и произвођачи софтвера и мобилни оператери и интернет-провајдери и велики ИТ гиганти који имају тзв. екосистем (упарене сајтове, претраживаче, поштанске сервисе, месинџере, као што је нпр. Гугл), али што је још горе – хиљаде малих, често мало познатих „старт-апова“ који креирају апликације, сервисе, месинџере, игре. Већина ових апликација, приликом инсталације, ситним словима у корисничком уговору имају услов да се одобри приступ корисничким подацима са телефона или гаџета. Што значи да, на пример, апликација за батеријску лампу или неки сервис тражи и добија дозволу да приступи (и одмах почиње да шаље на сервер свог произвођача) нашем именику, да прати наше кретање – геолокације, да прати наше куповине, приходе, промене по рачуну и картицама и још много, много тога. Током времена наша „дигитална сенка“ (или „дигитални одраз“) постаје тако детаљна да нас алгоритам познаје много боље него наши најближи па чак и ми сами себе – јер се ми, а нарочито млади, мењамо и заборављамо неке своје осцилације у понашању а алгоритам не заборавља.

Зар ово праћење није противзаконито?

Нажалост, најчешће није. Стављајући своју сагласност („штриклу“) испод корисничког уговора, ми сами дајемо много већа овлашћења него што смо свесни. Понекад смо и свесни а томе се чак и радујемо! На пример, звучне или визуелне команде на модерним телевизорима, телефонима или гласовним помоћницима нам дају осећање моћи и комфора – иако би требало да смо свесни да нас тај уређај непрестано и гледа и слуша, чак и у спаваћој соби. Руски стручњаци су посебним инструментом („скремблером“) проверавали и примање (даунлоуд) и слање (аплоуд) података с модерних телевизора и испоставило се да они непрестано шаљу податке на матични сервер! Чак и кад та функција није тражена и одобрена! Исто је и с паметним телефонима. Наводе се чак и примери из стручне штампе за неколико скандала који су се догодили када су румунски фриленсери и други подизвођачи добијали на анализу звучне фајлове интимне природе. Државни органи не могу да реагују на оно што сами и несвесно одобримо. А велике фирме се правдају комерцијалним разлозима.

Који су то комерцијални разлози? Како праћење и прислушкивање човекове интиме може имати ваљан комерцијални разлог?

Сви ови подаци имају и своју комерцијалну вредност. Ма како мали и „обичан“ човек био, његови кориснички подаци се „укрштају“, што значи да се упоређују приходи, расходи, навике, склоности у понашању и прави се „кориснички профил“, то јест алгоритам аутоматски израчунава шта се може рекламирати, шта се може продати. То се зове „конверзија“ корисничких података у комерцијалну примену. И то врло мало кошта тако да се ради и за „мале и обичне“ људе, а не само за милионере. Зато нам се и дешава да понекад приватно разговарамо у кухињи о куповини неког производа а онда следећих дана почнемо да добијамо не само ми већ и наши укућани рекламу за такве производе и на телефоне и на месинџере и на друштвене мреже. Све је то исти „екосистем“. Али ни то није све – све ове податке не користи само онај ко их је прикупио – већ су они предмет трговине и размене. Тако да већи играчи на овом тржишту података имају и веће могућности за увид у понашање, као и у психологију сваког од нас.

Али омладина располаже с много мање новца него одрасли – зашто би и њих тако помно пратили?

Поред комерцијалне постоје и политичка и обавештајна вредност података од којих се праве алгоритми. Велики играчи на тржишту података као што су обавештајне агенције, политичке партије, велике невладине организације (НВО), страни донатори и грант-оператери, могу сакупљањем, разменом, куповином или хаковањем долазити до тзв. Великих података (BigData) и међу омладином одабирати оне који им одговарају или не одговарају. Могу налазити оне који су склони разним асоцијалним понашањима и/или обрнуто који су превише крути. И у односу на то бирати чију ће каријеру потпомагати или успоравати и гушити. На тај начин се у дужем временском периоду (10-20-30 година) може створити елита потпуно контролисана из иностранства.

Како интернет утиче на младе? Шта су опасности за самоуверене момке и девојке који и не схватају шта се дешава иако мисле да су супериорни?

Поред личних, корисничких података, које сви ми, а највише омладина, остављамо за собом у виртуелном простору, има још много опасности. Велика опасност су, на пример, друштвене мреже. У књизи се први пут у литератури описује изузетно значајан феномен „левци увлачења“. На мрежи уопште, а на друштвеним мрежама, посебно постоје изузетно опасни „деструктивни друштвени покрети“ као што су групе самоубистава, масовне пуцњаве по школама (што смо, нажалост, и ми у Србији сазнали пре неки дан у реалности), „анорексичарке“ и „булимичарке“ (увлачење девојчица у групе за мршављење и гладовање до смрти), сатанистичке секте, педофилске, содомитске групе, оне које форсирају обожавање смрти и нечастивог и сл. Ово су деструктивни покрети који путем „левка увлачења“ испрва препознају младе који покажу интерес за неку од ових тема на друштвеним мрежама а касније их полако увлаче све дубље у своје мреже. Изузетно је тешко у савременом, отуђеном времену а посебно под оваквим законским ограничењима у васпитању, да родитељи примете такав деструктиван утицај на своје дете. Добар део времена млади проводе насамо са својим телефоном – али у ствари они нису сами! Са њима на друштвеним мрежама не комуницирају само њихови другари и вршњаци већ често и професионални психолози, али и манијаци или манипулатори. Данашњи родитељи често мисле да су интернет и мобилни телефон нешто као цуцла за мало старију децу – то им се ћушне да их смири и она више ништа не траже. Али то је велика варка! Интернет није ни парк за шетњу, нити забавни парк него опасна џунгла. А млади то не знају! Нове генерације су откад знају за себе навикле на „контролисано окружење“, где неко други брине о њиховој безбедности и уклања опасности и замке. Тако се понашају и на интернету, што је велика грешка. Русија је, на пример, пре неколико година имала велики проблем с таласом самоубистава међу тинејџерима и адолесцентима, као и разних пуцњава по школама, али га је у великој мери смањила и скоро па решила управо захваљујући ауторима ове књиге и одлучности државне власти да се озбиљно ухвати укоштац и бори са изазовима.

Како се у Русији боре с проблемима самоубистава младих и пуцњавама по школама?

Игор Ашманов и Наталија Касперска су креирали систем „Крибрум“ (што на латинском значи „сито“ или „ђевђир“, „цедиљка“) који је у ствари претраживач за друштвене мреже. Када се у „обичан“ претраживач укуца неки појам, обично се добију резултати само за сајтове. Тако да све што се о томе пише на друштвеним мрежама – остаје тајна. На тај начин ови деструктивни покрети остају „испод радара“ за обичне кориснике. О теми самоубиства или убијања својих вршњака у школи неки адолесцент може месецима да се дописује на друштвеним мрежама а да се то нигде не региструје. Зато је направљен „Крибрум“ систем хиљада сервера који прати негде око 340 милиона налога на друштвеним мрежама (на руском) и преко 20.000 медија. У реалном времену, 24 сата на дан, 365 дана годишње региструје милијарде „лајкова“, „форварда“ и других објава и активности на друштвеним мрежама. Руска држава је овај систем ангажовала да се прати свако спомињање одређених појмова и интерес за одређене теме. На основу тих података, државни органи имају могућност да судски ограниче и бришу деструктивне налоге, групе, дискусије. Особина младости је и несталност. Ако се доследно онемогућава деструктиван интерес – често се млади заинтересују за нешто друго. А они који баш доследно теже „тамној страни“ барем постану видљивији и може им се помоћи на други начин. На овај начин је за последњих неколико година значајно смањен интерес младих на друштвеним мрежама за ове теме и самим тим спасени су многи животи. Али суштина деловања државе није само у забранама и „бановањима“ већ у свеобухватном деловању. Проблем се не може решити само једном активношћу или само једном одлуком већ борба са деструктивним покретима међу младима треба да буде трајна државна политика. У Америци и на Западу се деценијама понављају овакве пуцњаве и самоубиства управо зато што држава није јасно, одлучно и недвосмислено означила ове покрете као деструктивну и опасну тенденцију већ их сматра последицом модерног начина живота. Русија је донела одговарајуће законске и судске одлуке у вези с овим проблемом, основала државне органе који спроводе одлуке суда и ангажовала експерте из „Крибрума“ да прате друштвене мреже. Тек оваквим приступом проблему могу се постићи значајнији и трајнији резултати у борби са злом.

Шта бисмо ми у Србији могли да урадимо а што би помогло да се овакве трагедије више не дешавају?

На основу руских искустава у борби са овим злом, недавно сам сачинио предлог за доношење „Lex Specialis – за заштиту деце“. За разлику од Русије, код нас је на снази велики број закона донетих по угледу на Запад. И ови закони једноставно онемогућавају и родитеље да васпитавају и контролишу своју децу (а и да их заштите –што је најстрашније), и учитељима, наставницима и професорима везују руке, а и полиција и државни органи више брину како да тобож „не наруше интегритет адолесцента“ него да га заштите. Тако да је створено „врзино коло“ дечјих права која их „бране“ од оних који треба да их заштите и васпитају, а у исто време их неспремне и наивне гурају у чељусти оних који им желе зло на друштвеним мрежама. С друге стране, сваки политичар би највише волео да уради једну ефектну ствар која би му донела гласове и популарност. Тако да и политичари теже не да се баве неким проблемом дуго и у континуитету већ да то „једном засвагда реше“. Сем тога и политичке поделе су велике и мењање закона једног по једног би трајало до бесконачности. Зато је мој предлог да се нађе оно што се у математици зове „најмањи заједнички садржалац“ промена и да се оне одједном донесу у закону „Lex Specialis – за заштиту деце“ који би по правном правилу „Lex specialis derogat legi generali“ за ту материју био изнад општих закона раније донетих. У овим тешким тренуцима када сви оплакујемо жртве – можда је тренутак да заборавимо барем на трен на страначке борбе и да све стране направе компромис барем кад је у питању организована државна воља да се деца сачувају од опасности које вребају на интернету и друштвеним мрежама. Уосталом, Lex Specialis закон је донет поводом откупа грађевинског земљишта за „Београд на води“, а ваљда су наша деца важнија од тога.