Павић: Ако Ердоган изгуби биће на губитку многи – од Србије до Кине

НОВИ „СУЛТАН“ МОГАО БИ ПОКУШАТИ И ДА ЗАТВОРИ БОСФОР ЗА РУСКЕ БРОДОВЕ, ПА БИ МОСКВА МОРАЛА ДА ВОЈНО РЕАГУЈЕ

• Много се ствари и догађаја у данашњем свету олако проглашава ”историјским”, али предстојећи турски избори (14. маја) свакако ће имати огроман утицај на даљи правац развоја данашње глобалне кризе
• Ердоганов пораз би отворио врата повратку Турске у НАТО у пуном капацитету, што би консолидовало јужно крило ове кризом захваћене агресивне алијансе и побољшало њену моћ пројектовања силе не само ка Русији, већ и ка Блиском истоку и централној Азији, све до саме Кине
• Без Ердогана, Турска би могла да обнови своју агресивну антисрпску политику на Балкану, што би додатно охрабрило политичко Сарајево, а повећало притисак на саму Србију преко Рашке области и Косова и Метохије, као и на Републику Српску.
• У случају неизвесних или оспорених изборних резултата – што је можда и највероватнији сценарио – Турској прети да буде дубоко дестабилизована. То би могло да увуче и САД и Русију у још озбиљнији ангажман у самој Турској, ради заштите сопствених виталних интереса, па чак и у непосредан сукоб

Пише: Александар ПАВИЋ

ПРЕДСТОЈЕЋИ председнички и парламентарни избори у Турској од 14. маја су, без претеривања, од глобалне, историјске важности. Ово би биле потенцијалне последице Ердогановог пораза:

– Јасније турско сврставање уз Украјину, што би Кијеву омогућило боље снабдевање наоружањем. То би, у исто време, додатно охрабрило америчке неоконзервативце да истрају у свом посредничком рату против Русије, што би додатно приближило свет општем сукобу са несагледивим последицама.

– Повратак Турске у НАТО у пуном капацитету, што би консолидовало јужно крило ове кризом захваћене агресивне алијансе и побољшало њену моћ пројектовања силе не само ка Русији, већ и ка Блиском истоку и централној Азији, све до саме Кине. Шведска би одмах могла да рачуна на укидање турске блокаде на њено чланство у алијанси. То би такође негативно утицало на даљу турску куповину руског оружја. С друге стране, како најављује турска опозиција, Турска би поново настојала да постане део програма куповине америчких Ф-35 борбених авиона.

– Могућност промене турских односа са Сиријом, зарад америчких интереса, у правцу повећања притиска на руске снаге у Сирији, укључујући и важне поморске базе. У исто време, могла би да се обнови турска подршка тамошњим радикалним исламистима.

– Повећање турско-иранских напетости, што би могло да гурне Иран у још озбиљнији војни ангажман у Сирији, што би, опет, изазвало реакцију Израела, вечито параноидног око консолидације северног рога тзв. шиитског полумесеца. Наравно, Американци би гледали да учврсте своју нелегалну окупацију дела сиријске територије и нелегално црпење нафте из сиријских извора.

– Промена статуса Босфора, укључујући и могућност да, мимо Конвенције из Монтреа, Турска додатно ограничи пролаз руских ратних бродова који се, формално, враћају у своје црноморске базе, али и оних који, по било којој основи, излазе у Медитеран. Уз то би се појавила и могућност да, у случају ескалације сукоба, Турска, мимо Конвенције, дозволи пролаз НАТО бродова, што би увелико погоршало положај Руса у Црном мору. У садашњем свету у којем политички Запад безобзирно гази споразуме, Повељу УН и пратеће међународно право, док у исто време претендује да свима кроји правила у складу са својим прагматичним потребама и интересима, није немогуће замислити блокаду Босфора за руске бродове свих врста. То би приморало Русе да војно реагују, хтели они то или не.

– Повећана опасност од диверзије на гасоводу Турски ток услед појачаног америчког утицаја у земљи. То би се одразило не само на руске приходе од гаса, већ и на снабдевање гасом југоисточне и централне Европе, укључујући и Србију. Другим речима, то би имало крупне геополитичке последице и по Русију и по балкански регион.

– САД би оствариле крупну политичко-дипломатску победу, не само кад је реч у Турској. Уклањање Ердогана би отворило пукотине унутар светског ислама, који је, са изузетком балканских црних оваца, задржао неутралност, па чак и показао значајне симпатије према Русији и додатно проширује односе са Кином откако је почео рат у Украјини.

– Турска би могла да се поново озбиљније ангажује на Кавказу, против Јерменије а на страни Азербејџана, као и у бившим централноазијским републикама СССР – и зарад својих интереса и као извршитељ америчких интереса, чији је циљ активирање нових жаришта или бар дестабилизације на ободима Русије.

– Турска би могла да обнови своју агресивну антисрпску политику на Балкану, што би додатно охрабрило политичко Сарајево, а повећало притисак на саму Србију преко Рашке области и Косова и Метохије, као и на Републику Српску.

– У случају неизвесних или оспорених изборних резултата – што је можда и највероватнији сценарио – Турска би могла да буде дубоко дестабилизована. То би могло да увуче и САД и Русију у још озбиљнији ангажман у самој Турској, ради заштите сопствених виталних интереса, па чак и у непосредан сукоб.

Много се ствари и догађаја у данашњем свету олако проглашава ”историјским”, али предстојећи турски избори ће свакако имати огроман утицај на даљи правац развоја данашње глобалне кризе.