Танасковић: Ко се мача лаћа, од мача ће и погинути

О МОГУЋНОСТИ ИЗБИЈАЊА НОВОГ ОРУЖАНОГ СУКОБА У БиХ ГОВОРЕ ИСКЉУЧИВО БОШЊАЦИ

• Није заборављено да је и пре избијања рата 1992. године бошњачки лидер Алија Изетбеговић у скупштинској расправи изговорио чувену реченицу: „Због суверене Босне ја бих жртвовао мир, због мира у Босни не бих жртвовао суверену Босну“
• Почетком деведесетих година Бошњаци су тврдоглаво одбијали да са Србима остану у Југославији, па су за суверену Босну, која то никада, сем формално, до краја није постала, жртвовали мир, а сад би да га жртвују због тога што им Срби указују на могућност мирног раздруживања, јер им се не допада да са њима живе у неуставној „квазидејтонској“ БиХ
• Ових дана се призивањем оружја истакао нико други до заменик председавајућег Већа министара БиХ и министар одбране Зукан Хелез. Строгог и претећег израза лица на ТВ N1 је ексклузивно и одсечно саопштио да се договорио са командатом ЕУФОР-а о дислокацији међународних снага у касарне у Орашју и Бијељини. Претходно је дао „командну“ изјаву: „Биће овако док не кажемо да не може више овако… Ни педља БиХ никоме не дам. Ко год дирне у границе БиХ тај ће добити одговор. Мирни разлаз је рат“
• Пошто је био у САД, министар Хелез не би погрешио да је тамо набавио и у Сарајево се вратио са обимном монографијом „Грађански рат у Босни и Херцеговини (1992-1995). Политичка, војна и дипломатска историја“ врсног познаваоца теме рата у БиХ, и то из прве руке, др Виктора Безрученка. Он у једном интервјуу рече да се дужности министра прихватио да би радио, а не да испија кафе у кабинету. У тренуцима предаха, нека ипак попије понеку кахву и узме Безрученкову књигу у руке. Ваљало би му… и не само њему

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

УПОЗОРЕЊА на могућност избијања оружаног сукоба У БиХ, услед сецесионистичких намера Републике Српске, постала су омиљени део реторичког инвентара све већег броја бошњачких политичара и званичника и утисак је да ескалирају упоредо са интензивирањем рата у Украјини и заоштреном поларизацијом на међународној сцени у продубљивању провалије између „колективног Запада“ и Руске Федерације.

Занимљиво је да о могућем рату у земљи која је не тако давно била поприште трагичног грађанског и међунационалног сукоба говоре искључиво Бошњаци, док ни Срби ни Хрвати, упркос свим дубоким политичким разликама и неслагањима која блокирају функционисање дејтонске БиХ (која то у великој мери више није), не виде разлог да се поново прибегава ратној пропаганди, а некмоли да се пушке ваде из сошки.

Није заборављено да је и пре избијања рата 1992. године бошњачки лидер Алија Изетбеговић у скупштинској расправи изговорио чувену реченицу: „Због суверене Босне ја бих жртвовао мир, због мира у Босни не бих жртвовао суверену Босну“.

Има ли сличности или аналогије између садашње и тадашње ситуације? Ако има, откуда то да се они који су, по сопственом тврђењу, највеће ратне жртве у сукобима од 1992. до 1995. године, опет враћају ратнохушкачкој или, бар, ратнослутећој реторици, а све, наводно, из бриге за добробит БиХ и свих њених грађана?

Оквир, односно општи контекст у коме тече друштвени живот и одвијају се унутарбосанске политичке битке од завршетка рата дубински је детерминисан чињеницом, која се нерадо констатује, да Дејтонским споразумом није суштински решено ниједно од великих питања која су довела до избијања рата. Ни Бошњаци, ни Срби, ни Хрвати нису могли бити у потпуности задовољни оним са чиме су из рата изашли, јер се показало да се такав степен задовољења националних амбиција у БиХ, из читавог низа разлога, ратом не може остварити, а да „остане Босне“.

Заузврат, међутим, ма колико са неких страна био нападан, Дејтонски модел лабаве државне (консоцијацијске) заједнице трију конститутивних народа понудио је правне и институционалне координате за њихов миран и конструктиван саживот, под условом да сви схвате и прихвате да БиХ, као уосталом и једна Белгија или Швајцарска, не може бити само грађанска држава у чистом виду, са апсолутизовањем идеалног демократског начела одлучивања по принцип „један човек – један глас“.

Већина Бошњака, као и малобројни хрватски и српски припадници тзв. „пробосанских снага“, ту темељну реалност никада нису прихватили, па су, уз подршку дела међународне заједнице, објективно у миру наставили да воде рат политичким средствима.

Структура и функционисање дејтонске грађевине постепено и систематски су померани ка визији и формули централизма и унитаризма, која је погодовала Сарајеву, јер су се Бошњаци, иако су то стално свечано негирали, вазда осећали природним газдама у држави. Дошло се тако до стања које Србима и Хрватима никако не одговара, што су Бошњаци протумачили као „издају Босне“, па је завладао висок степен друштвене и политичке напетости, а као последица и блокада институција.

Почетком деведесетих година Бошњаци су тврдоглаво одбијали да са Србима остану у Југославији, па су за суверену Босну, која то никада, сем формално, до краја није постала, жртвовали мир, а сад би да га жртвују због тога што им Срби указују на могућност мирног раздруживања, јер им се не допада да са њима живе у неуставној „квазидејтонској“ БиХ.

У обама случајевима, тада и сада, проблем је био и јесте еминентно политички и нико никоме није претио и не прети ратом, али су бошњачки политичари нашли за сходно да га усмеравају ка ратном разрешењу, и за узроке и за последице оптужујући друге, а првенствено Србе. Занимљив начин да се брани грађанска и демократска БиХ!

Многи мудри људи су констатовали да се од историје, иако су је стари Латини прозвали „учитељицом живота“, мало шта научи. Ипак, просто је невероватно са колико лакоће помињу могућност нових оружаних сукоба они који су кроз њих сразмерно скоро прошли и у њима силно пропатили!

Ових дана се призивањем оружја истакао нико други до заменик председавајућег Већа министара БиХ и министар одбране Зукан Хелез. Строгог и претећег израза лица (шта би дали Шојгу или Буданов да могу тако озбиљно и опасно изгледати!) Хелез је на ТВ N1 ексклузивно и одсечно саопштио да се договорио са командатом ЕУФОР-а о дислокацији међународних снага у касарне у Орашју и Бијељини, нагласивши да је једино он надлежан за такве одлуке, а да је свакоме јасно зашто баш у Орашје и у Бијељину, па то неће објашњавати.

Претходно је дао следећу „командну“ изјаву: „Биће овако док не кажемо да не може више овако. Док педаљ БиХ буде нападнут или се покуша изнети – биће сукоб – нема друге опције. Никада први нисам рекао да ћу некога напасти. Али сам јасан – ни педља Босне и Херцеговине никоме не дам. Ко год дирне у границе БиХ тај ће добити одговор. Мирни разлаз је рат“.

Овакав говор у првом лицу могао би, рецимо, одговарати позицији и моћи Ким Џонг Уна. На нашим просторима и Тито се радије служио првим лицем множине, pluralis modestiae, односно pluralis maiestatis, како се већ коме свиђа да схвати… Елем, за Хелеза је помињање могућности мирног политичког расплета босанскохерцеговачког чвора повод да најављује рат, па чак и покрете трупа.

Из Еуфора су на Хелезово преузимање команде хладно реаговали изјавом да нису уочили нити проценили било какву промену безбедносне ситуације у БиХ, вероватно оставивши проблем неумесности министровог испада за интерну размену мишљења.

Са свих страна, а посебно из Републике Српске, уследиле су реакције чији се тон кретао од непридавања већег значаја Хелезовим претњама до указивања на неприхватљивост чињенице да један званичник из ФБиХ, без консултовања са било киме, укључујући и своје заменике, дозволи себи да даје такве узнемиравајуће изјаве. Такође, указано је на непостојање било каквих безбедносних разлога који би могли бити основа за говор о потенцијалних војним дејствима на територији БиХ.

Министар одбране Србије Милош Вучевић, уз оцену да својим милитантним постављањем и идејама о пресецању територије Републике Српске („два и један да крену и пресијеку Републику Српску и да Американци пошаљу оружје“), његов сарајевски колега тера српски народ из БиХ, као и да једва чека да се види са Хелезом и да га пита о чему се ради.

„Агресори“ би, ето, као и деведесетих, да разговарају, а грађански, мирољубиви боснољуби да пуцају.

Има, дакле, немало сличности и аналогија између тих судбоносних деведесетих година и наших дана, али и једна битна разлика.

Поучени, по свој прилици, искуствима из претходног рата, они који би да на олтару Босне по мери својих илузија опет жртвују мир овога пута рачунају на стране снаге. Видесмо, ето, како Зукан Хелез већ командује ЕУФОР-ом, а био је недавно и у Америци, одакле такође очекује бар једну јединицу маринаца.

У изјави за „Алџазиру“ са задовољством је обавестио јавност да се сви амерички саговорници у потпуности слажу са његовим виђењем босанскохерцеговачких прилика, да су спремни да похрле у одбрану њених (унутрашњих) граница и да ће сваки покушај сецесије добити бруталан одговор. Ако је у свему овом ишта брутално, онда су то надобудност и претенциозност без покрића једног званичника владе која колективно уопште не функционише.

Као бивши борац Армије БиХ (1991-1993), Хелез би морао бити свестан могућих тешких последица својих неодговорних изјава. Јер, рат није шала и не би га требало призивати као средство политичке уцене или застрашивања, кад оно што би се наводно оружјем бранило уопште није безбедносно угрожено. А и трагични грађански и међунационални рат у коме је овај министар војни суделовао – показао је да се у БиХ политичка неслагања не могу оружјем разрешити.

Тај рат је Босна некако преживела, таква каква је уобличена Дејтонским споразумум. Још један засигурно не би.

Део бошњачког проблема у БиХ и за БиХ свакако је и представа о рату из деведесетих, одосно једностран и самозаваравајући наратив који је о њему међу Бошњацима усвојен као једина, званична истина и којим се кроз систем образовања напајају и опијају млади и најмлађи нараштаји. Штавише, његово стално понављање учинило је да се и код старијих, учесника и савременика ратних збивања, извитопери и замагли представа о ономе што се заиста дешавало у предвечерје избијања рата, а онда и од 1992. до 1995. године, што иде до границе опасно заводљивих конфабулација.

Пошто је био у САД, министар Хелез не би погрешио да је тамо набавио и у Сарајево се вратио са обимном (734 стр.) монографијом „Грађански рат у Босни и Херцеговини (1992-1995). Политичка, војна и дипломатска историја“ врсног познаваоца теме рата у БиХ, и то из прве руке, др Виктора Безрученка.

Ова свеобухватна и исцрпна студија, објављена прошле године, као трећи том у колекцији „Политичке, социолошке и религијске студије Балкана“ реномираног издавача Strategic Book, могла би министру Хелезу, пошто у његовој биографији стоји да зна енглески, помоћи да се подсети на то како је стварно изгледао рат који је пре три деценије разорио БиХ.

Изгледа да је заборавио, чим тако лако са висине своје одговорне функције опет неговештава оружје као пут за решавање политичких питања.

Он у једном интервјуу рече да се дужности министра прихватио да би радио, а не да испија кафе у кабинету. У тренуцима предаха, нека ипак попије понеку кахву и узме Безрученкову књигу у руке.
Ваљало би му… и не само њему.