Михаило Меденица: Врапци и вране
Раздробим хлеба па бацим у траву и чекам…
Вазда сам волео да гледам где се врапчићи надгорњавају с вранама и голубовима, личе ми на Србе.
Мали, кочоперни, храбри- дођу по своје, ни мрву више, понесу у кљун и одлете.
Голубови се плаше врана, врапци- не, па нек им је она кљунина још толика- врабац не узмиче, дошао је само по своје…
Јуче нигде врабаца. Ни јутрос.
Вратио сам се из ноћне смене, купио одморнога хлеба што је тек стигао у смену, покидо окрајак, дробим, бацам и чекам.
Ето ових кљунатих удовица, слете подаље па полако к ливади, никог сем њих…
Растерам их и чекам хоће ли се који врабац денути, ништа!
Ни једнога, а чују се у расцветалој шикари, Србље моје.
Само вране. Све црње и све дрчније.
Махнем руком- не беже, узмакну скоком у натраг па се још љуће залете у траву.
Србље моје црвкуће, оцветала му шикара и њему доста.
Кроз цвет га не виде и кроз цвет не види- нек се вране наједу, касније ће он, кад се вране засите…
Цвет је некад оков најтврђи, но леп је, и мирише, па нек је оков стотину пута…
Но, врана је стрв незасит. Јешће док може. И кад не може више- јешће!
И што не може сама браниће док не стигне још врана да позобљу све, и једва ће је крила онако подлу и алаву однети до најнижих грана, да на њима мањка и да се са њих претури, али не мари…
Врана ће сита туђега да закрешти и мањка, а врабац ће гладан својега да запева и умре.
У мирисној, уцветалој шикари, на суварку, а врхови му крошљи једнако припадају, но убедише врапца да се маленим крилима не може високо…
И, није до врана, памтим јутра кад су узмицале врапцима.
Жали врана кљуна где врабац не жали живота…
Ништа врабац без своје не брани. Колико је његово- таман толико не да, али..
Убедише врапце да је њихово колико вранама остане, а врана стрв незасит…
Таман ће Србије остати да је позобљу.
Окрајак по окрајак, па кад их нестане на празне шаке ће бесно кидисати кљунаре проклете.
Нек иду и шаке, шта у њих да понесем кад су оним ђавољим пијуцима за хлебом раздробиле земљу, за земљом камен, под каменом корен, па вуку пупчанике да ми их потргају…
Но, није до врана, до врабаца је!
Знао сам једно јато на које ни већи од врана нису смели!
Нису марили колицка су им крила јер знали су колике су им висине…
До у врх крошњи, нису се радовали шикарама.
Нису весело цвркутали у оковима од цвећа…
Кришку туђу не би ни погледали, али би за своју мрву ударили ко гром међу вране, но нису вране криве…
Надробићу и сутра хлеба, још се врапцима надам…
Није небо оних што му се у јарости залећу да га попарају, но оних што му ходочасте да га собом закрпе…
Што јато врана кљунинама подеру- то један врабац крилима прошије.
Мали је онај који не сме, а малени онај на којег ни највећи не смеју јер ће се о његову мрву олупати ко што се онолики талас преломи о најмању хрид, док год хрид зна да је њено одувек и заувек, а таласово сад, тек трен…
