Светозар Поштић: Отпуштање Такера Карлсона и пренос медијске моћи

За старије, мање образоване и наивније гледаоце, Карлсон је представљао један од ретких светионика истине и – у последњих неколико година озбиљно ускраћене – слободе говора

Пре два дана сви светски медији пренели су вест коју су многи пратиоци најгледанијег водитеља на америчкој телевизији већ одавно очекивали: Такер Карлсон (Tucker Carlson) је отпуштен са Фокс њуза, десничарског политичког канала. Док либерали и демократе у Америци славе и ликују, конзервативци и републиканци су у мишљењу подељени, као, уосталом, и цео њихов политички покрет. Какве год биле реакције на овај догађај, медијска слика у САД и у свету после Такеровог одласка са мејнстрим медија неће више бити иста.

Карлсон је био једини ТВ водитељ на америчкој телевизији који је током пандемије и закључавања храбро и отворено стао на страну антиглобалиста. Понекад можда са малим закашњењем, али све је схватао и доследно откривао и осветљавао превару и заверу у вези са корона вирусом и вакцинама, затим са трансџендеризмом и завођењем школске деце од стране хомосексуалаца и педофила, и на крају са агресивном подршком украјинским властима и бескомпромисном русофобијом. У свом последњем говору, он је сакаћење полних органа код малолетника назвао паганским жртвовањем деце, а људе који га финансијски и идејно промовишу оваплоћењем зла.

Руку на срце, нису сва Карлсонова убеђења била једнозначно усмерена против глобалиста. Он је, рецимо, недавно изјавио да одобрава истополне бракове. Подржавао је и борбу против Кине, чак и оружаним путем. Међутим, за некога ко је био доступан и старијим, мање образованим, мање политички опредељеним и наивнијим гледаоцима, Карлсон је представљао један од ретких светионика истине и – у последњих неколико година озбиљно ускраћене – слободе говора.

Успешним притиском на Руперта Мардока (Rupert Murdoch), аустралијско-америчког медијског магната и власника Фокс њуз канала, да отпусти Карлсона, америчка елита је медије лишила и последње подршке све већег дела становништва који схвата о чему се ту ради. Телевизију и мејнстрим медије сада ће пратити још мањи број људи. Гледаоци се већ одавно окрећу алтернативним изворима информација. Такерова одлука где ће наставити да се оглашава одиграће важну улогу у преносу медијске моћи. Захваљујући својој популарности, он већ сутра може Рамбл (rumble.com) или Спотифај (open.spotify.com) учинити једним од најзначајнијих и најмоћнијих медија не само у САД, већ и у целом свету.

На тај начин ће глобалистима бити отупљена једна од најоштријих полуга моћи, и они ће морати да се окрену још радикалнијим мерама ради контроле становништва и увођења Новог светског поретка. Можда чак и ограничавању приступа интернету.

А можда им је управо то и био циљ?

Ако верујемо да је све што се у најзначајнијим институцијама моћи у свету дешава као резултат природних политичких, економских и културних процеса, можемо се дивити неспособности америчког руководства који сваким новим потезом отуђује све више земаља и сопственог становништва. Сведоци смо све бројнијих прекида економске сарадње са САД и општом „дедоларизацијом“ економије у свету. И у самој Америци дешавају се тешко објашњиве појаве: сенилни старац на челу државе, андрогинизација америчке војске и друштва уопште, излетање возова из шина и изливање опасних материја у природну средину, пожари на живинарским фармама и помор стоке. Политичка поларизација становништва никад није била већа.

Овде се о подели на левицу и десницу више не може говорити. Неки од најпознатијих левичара, као што су Бил Мер (Bill Maher), Расел Бренд (Russell Brand) и Роберт Кенеди Млађи (Robert Kennedy Jr.), већ одавно су у табору антиглобалиста. Са друге стране, постоји низ истакнутих републиканаца, укључујући председника Представничког дома Кевина Мекартија (Kevin McCarthy) и сенатора Линдзија Грема (Lindsey Graham) и Мита Ромнија, које већ увелико називају Републиканцима само по имену. (RINOs – Republican In Name Only – се у политичким карикатурама представљају као носорози јер RHINO/ceros на енглеском значи носорог.)

Нажалост, стисак власти на Западу веома је снажан. Кандидат за председника Сједињених Америчких Држава може да постане само онај који ће људима на врху одговарати, избори су лажирани, Конгрес је поткупљен легалним подмићивањем – тзв. лобирањем. Сва највеће корпорације, Волстрит, индустрија наоружања, фармацеутске куће, технолошка предузећа и Банка федералних резерви власништво су неколицине инвестиционих компанија које имају исте власнике. Чланови неколико најмоћнијих породица огроман новац и труд уложили су да их медији скоро никад не помињу.

Ако знамо да је циљ и главна стратегија те „Дубоке државе“ Ordo ab chao (ред из хаоса), онда ред треба прво претворити у неред, тј. све уништити, како би се из рушевина, као Феникс из пепела, дигао Нови светски поредак. У уништавању привреде, егзистенције сиромашних људи, истине и било каквог смисла банкстери су далеко догурали. Међутим, пошто сви људи, па и они најбогатији, знају да, упркос разним еликсирима, нису вечни, они ипак желе да успостављање тог поретка доживе. Према томе, становништво, упозорено свеобухватном медицинском, финансијском и културном револуцијом, оправдано стрепи од њихових следећих потеза.

Вирус, економски крах или нуклеарни рат? А можда и сва три средства одједном? Природу следећег удара можемо само да претпостављамо. Цео свет на наше очи улази у одлучујућа физичка, душевна и духовна искушења.

А Срби? Чему може да се нада мали али поносни народ на брдовитом Балкану? Нажалост, ми смо у последњих тридесет година све време пливали узводно. Када је Америка загосподарила светом после пада Совјетског Савеза, наш вођа је терао инат и играо игру осуђену на неуспех. Сада, када је Кина ојачала и уз помоћ руског оружја и енергетског богатства преузима иницијативу и меку моћ у свету, човек на челу наше државе се опет хвата у коло са губитницима, и вуче нас све са собом у пропаст.

Међутим, Срби ипак имају једну драгоценост против које ништа не могу ни највећи моћници навикли на померање људи у свету као фигура на шаховској табли. То многоцено зрно бисера је Православно хришћанство. Ми не морамо да га увозимо. Оно је већ ту: са стотинама мученика који нам даноноћно од горе шаљу подршку, са велелепним светињама натопљеним вековном молитвом, са хиљадугодишњим искуством великих подвижника и богослова наше цркве.

У свом последњем јавном наступу, Такер Карлсон је позвао на молитву. И заиста, крајње је време да се сви још неподмићени и незаглушени људи на свету, без обзира на религију и идеолошка убеђења, уједине у заједничку молитву. А наша молитва, молитва Светог Саве, Петра Коришког, Николаја Жичког, Јустина Ћелијског и Тадеја Витовничког – то врло добро знамо – најснажнија је и најделотворнија од свих.