Диогенис Валаванидис: Терор над Кијевско-печерском лавром: Да ли ће Зеленски проћи као Ђукановић

Православни свет је, на жалост, већ навикао да вести које долазе из Васељенске патријаршије изазивају згражавање и саблажњавање, поготово после серије неканонских поступака патријарха Вартоломеја Првог (неканонско проглашење аутокефалности Православне цркве Украјине, неканонски упади у поље јурисдикције РПЦ у Литванији и Естонији). Најновију вест сазнајемо из пера једног од највећих историчара канонолога и научног саветника историјског института у пензији, др Миограда М. Петровића.

Заправо, Васељенски патријарх је 10. јануара 2023. канонизовао Цариградског патријарха Јеремију Првог (1522-1546) који је пре пет векова укинуо аутокефалност Српске православне цркве у корист Охридске архиепископије, што касније није потврдио ни један Свеправославни Сабор. Реч је о патријарху који је имао скромно образовање, али је уживао велику популарност посебно због својих управљачких способности.

Патријарх Јеремија Први је изабран 31. децембра 1522. од стране Синода Васељенске патријаршије као и архонта Константина Кунуписа, пошто је претходно уручио „поклон“ султану у износу од 500 франачких новчића и 3.500 форинти као годишњи дуг. Због света тога, патријарха Јеремију Првог је у складу са свештеним канонима требало лишити епископског и патријарашког достојанства, а не да га патријарх Вартоломеј канонизује у свеца.

Симонија

Давање таквих „поклона“ се у данашње време назива корупција или подмићивање, док је у црквеном језику такав чин познат под називом симонија, што није ништа друго до куповина или продаја црквених достојанстава или дарова.

Највероватније је за време његовог патријарховања уведена „дажбина“, тј. да архијереји избором на одређено достојанство, дају и новчане износе у виду поклона Патријаршији, и то у сврху „њеног економског јачања“. Сам назив је настао од имена врача Симона, који видевши „да се полагањем апостолских руку даје Дух Свети, донесе новац говорећи: ‘Дајте и мени ту власт да кад положим руке на некога, примим Духа Светога’. На то му свети Петар одговори: ‘Новци твоји с тобом да буду на погибао, што си помислио да се дар Божји може добити за новце'“ (Дела апостолска 8, 18-20).

У том контексту је значајно напоменути да лице које се бави симонијом, црквени канони подвргавају казни извргнућа, тј. лишавања свештеничког достојанства или казни анатеме (тј. проклетства, одлучења) и искључења из Цркве Христове. С тим у вези, и Апостолски канон 29. налаже, да „уколико неки епископ или презвитер, или ђакон, новцем задобије одређено достојанство, нека буде извргнут и он и онај који га је рукоположио, и да се сасвим избаци из заједнице…“.

После свега изложеног, последњи неканонски поступци Цариградског патријарха Вартоломеја Првог нам осветљавају поље на коме се јасно уочавају трагови симоније или корупције, од стране западних политичких и обавештајних кругова, у циљу распарчавања јединства Руске али и целе Православне цркве.

Управо је америчка администрација то и желела да постигне на пољу разбијања руског националног бића. Нажалост, у одређеној мери је то и постигла, првенствено захваљујући подмитљивости Цариградског патријарха. Реалност до које је довело уручивање Томоса „Украјинској православној цркви“ јесте да већина од 14 помесних православних цркава не прихвата дату аутокефалност овој расколничкој цркви, што је довело до подела. Такође, овај неканонски чин је довео до ескалације сукоба што је резултирало отвореним државним терором над припадницима Украјинске православне цркве Московске патријаршије.

Руски Јерусалим

Догодило се нешто што није забележено у историји Православне цркве, да је државна власт Украјине учинила све што је у њеној ингеренцији како би забранила рад верским организацијама које су на било који начин повезане са Русијом.

Чак је и председник ове земље потписао декрет којим се озваничава увођење санкција против представника верских организација повезаних са Русијом. С тим у вези су неки од највиших политичких званичника, јавно изразили сумњу да УПЦ Московске патријаршије шири „проруске ставове“ па су изјавили да је на једном од најсветијих места – Кијевско-печарској лаври, „откривен проруски материјал“.

Подсећања ради, реч је о лаври која за руско национално биће представља руски Јерусалим, и која је од УНЕСКО-а проглашена за једно од највиших места светске културне баштине.

Убрзо после тога се огласила се и Московска патријаршија која је издала саопштење у коме се каже да се у Кијевско-печерској лаври налазила одређена количина одштампаних Божићних посланица руског патријарха, која је била намењена верницима УПЦ.

Тајни споразум

Исто тако, први пут у историји Православне цркве један државни орган, Кијевски суд је осудио Митрополита УПЦ Московске патријаршије Г. Павела, да мора да остане 60 дана у кућном притвору са „наногвицом“, и то у кући која је 42 километра удаљена од Кијева. Молбу митрополита Павела да остане у манастиру или да се врати у Кијевско-печерску лавру како би присуствовао литургијама, суд је одбио.

После свих наведених скандалозних догађаја над којима се згражавао цео православни свет, Цариградски патријарх Вартоломеј први, иначе резервни официр турске војске, остао је да тихује у леденој тами своје тишине. Ни гласа није прозборио. Питамо се, да ли је управо то био задатак који је добио да реализује од својих западних спонзора.

Закључујући, на овом месту желимо да подсетимо да је управо на такву опасност која се надвила над Православном црквом упозоравала професорка Правног факултета у Београду и члан Сената Републике Српске др Смиља Аврамов, када је рекла да је још 1976. склопљен тајни споразум између САД, Ватикана и Немачке.

Прецизирала је да споразум има 11 тачака, од којих се једна односи на „уништење православља“ и његову елиминацију из светских комуникација. У документу се указује да је реч о јединој религији чије би уништење могло да се реализује кроз продор у саму Православну цркву и то путем подмићивања највиших црквених великодостојника.

Креатори овог документа су констатовали да би на тај начин била уништена срж православне теологије, што је по њиховом мишљењу најважније, јер се једино православна теолошка мисао може повезати са цивилним схватањем друштва и са оним што се у њиховом вокабулару назива глобализација.

Али сваки напад на Христову цркву се мора завршити само на један начин. Поразом нападача. Најбољи пример им је у том правцу могао бити Мило Ђукановић и његова политичка судбина.