Слободан Рељић: Сад свима на Западном Балкану постаје јасно да Запад није решење већ проблем

ДОШЛО је време спознаје. Ако сада баците поглед на подкасте, телевизије, мало читате текстове из новина из региона јужнословенских народа, зачудиће – истогласност: ово је страшно! Ово никуд не води!

Јасно је кретање друштвених процеса – после зла стиже горе. Нико не види светла ниоткуда.

Сви се осећају изданим – од Брисела, Берлина, Париза, Лондона па, на крају – и од Вашингтона. Сви мисле да им је Нешто обећано а, не да није испуњено, него је последица до које смо стигли стравично разарање и онога од чега се кренуло, свим силама – у европску будућност.

Оно није било добро, зато смо га и одбацили, али није било Ништа. И данас се, после три деценије „бећарске економије“, распродаје понешто од оног што је мртви социјализам подигао.

Ови нови су подигли само дугове.

Суочени с тим очигледностима, сви западнобалканци су стигли до тачке гледишта на којој су се на почетку нашли Срби. Просто: не може бити да ће Теби неко споља боље средити кућу у којој ћеш живети него што ти можеш себи. Чак и породични разлази се најбоље завршавају ако буде некаквих договора.

Кад су се Срби успротивили да се све уређује споља, западни реформатори су по Србима ударили свим батинама и ужасним претњама. А то се осталим у екс-Југославији појављивало као добит. Тако им се чинило.

Хрватима се чинило да је остварење хрватског сна – ту. Уз помоћ америчких специјалних помоћи, немачког грубог враћања праву да неког малтретирају као права сила и олаког праћења свих чланова „европске породице народа“ – хрватска држава је протерала своје грађане српске националности.

На том достигнућу домовинског рата је Хрватска демократија нашла свој мир. Добили су грађанску државу, али без становништва. Кад су очеви остварили циљ „живети без Срба“, деца су се обукла, спаковала кофере и одјурила у туђину.

У почетку се неравнотежа не примећује, али се после све поремети.

Као неупитни подржаваоци свега „еуропског“ стигли су и да шаљу своје представнике у Брисел, на положаје и велике плате. Што је после Београда, сличније Бечу. Ропскије је.

Добровољно ропство им се показује као привлачније од добровољне борбе за равноправност. То јесте демократски, народни избор. Али, би у зло доба. Самозадовољство због прикључења ЕУ у тој земљи данас уопште не може да се региструје.

У Сарајеву Бошњаци/Муслимани пиште ко љуте гује. До јуче су непријатељи били Срби! Једни једини! Због нападаја на њих, нико их није укоревао. Напротив. Климали су главом европски политичари, европски жирији су награђивали уметничка достигнућа на тим основама. Допустило им се, и подржавало се, да буду – жртва. Могли су да се проглашавају Великом жртвом. Да се уживљавају у ту улогу и верују да је то историјски профитабилно. А не може бити.

Историја се подиже на победницима – александрима, цезарима, сулејманима, наполеонима, вашингтонима, стаљинима.

У међувремену су, корак по корак, и Хрвати постали непријатељи. Прво се само шкргутало зубима и шапутало, онда гласно чудило над Човићевим изјавама и поступцима, а данас…

Срби и Хрвати су свуда на крв и нож, али су у главама и емоцијама Бошњака уједињенији него икад. Све су давали и за подршку Албанцима, али сад пиште пред неком фантазмагоријом да Запад, сви они одреда, праве Велику Хрватску, Велику Србију и Велику Албанију!

Бошњаци сами себе гурају у конструкте као што су они вицеви о простодушним Хасама и Хусама. Али ово није виц.

Немају снаге ни да се радују мукама Београда пред страшним судом на коме је судбина Косова доведена пред тачку распада српске самосвести. Не указују ни на недисциплину српског народа који не дозвољава режиму из Београда да уведе санкције Русији.

На Балкану је прича, нажалост, свуда иста: власти шире оптимизам без покрића, а народ се суочава са драмом којој се крај не може предвиђати – инфлација која се као ударни талас шири испред поплаве која ће све однети ко зна куда!

Сви су дошли до тачке да својим „пријатељима“ не верују. Нема више стајне тачке.

Све што је Запад овде посејао деведесетих у трулежи је и распадању. У распаду је и сам Запад. Европска унија је издерана застава на ветру. Америка се спустила до бајденизма који тако напредује да би тај човек – за кога се констатује од врха до дна да му попуштају когнитивне способности до граница неупотребљивости за најобичније животне радње а камоли вођење светске суперсиле – могао поново да се кандидује за председника САД.

Све тако иде у материну, а опстаје блесави назив Западни Балкан и једино што је Запад успео да на њему одгоји и одржава у хиперживотној снази – Divide et impera!

Сад свима на Западном Балкану постаје јасно да Запад није решење већ проблем. Али – међусобна завађеност стоји као баруштина после поплаве. И изгледа као да сваки час може однекуд да дође талас и подигне муљ… Чак и да се запали ватра.

Кад слушате те закаснеле приче о новом светском поретку, о манипулисању ковидом-19, одсуству воље а и способности да се проблеми решавају, чини се као да је балканско отрежњење могуће. Али не! Кад прича склизне до комшија, као отровне стреле израњају речи „геноцид“, „четничка мржња“, стварање историјских конструкција којих досад није било ни у најнеобузданијим памфлетима…

Ово је сад горе него у периодима грађанских ратовања. За рат се зна да има крај и да буде неко решење, из депресије се Сунце не види.

Југославија, историјски је факат, није могла да опстаје у новим геополитичким околностима. Одиграло се то на распаду унутрашњег ткива које се толико разградило да је постало неодрживо, али без Запада би неког реда било. Успоставила би се неке равнотежа моћи, поштовање неких националних и културних разграничења.

Заваде је било и без Divide et impera, али је постојала могућност успостављања реда. Без љубави, али са – толеранцијом другости, или како се то већ данас зове.

Није било ризика као после Другог светског рата да спољна сила учини да се наметне хетерогено јужнословенско јединство, каквим год начином. Све је било у рукама једне силе.

Берлински зид је био Јалта тог историјског тренутка. Никави компромиси и трговине нису били нужни.

Да је било некакве добре намере, Сила је могла да учини јужнословенске односе функционалним. Али, очигледно, једна сила чини горе него одмеравање снага више сила. Сила је безобзирна и нема потребе да се замисли и следи било које универзалне вредности. Верује да она производи вечност. То ослобођено сваке извесности, као кад евнух планира да буде отац будућег султана.

Нас су бомбардовали „европским вредностима“. Нема те главе на коју се није ударало. Данас, оно што је настало нико не може потврдити као – вредности. Напротив.

Ово нису ни невредности, већ антихуманистички пролив.

Три деценије после кретања на Велики пут све је у дроњцима. Не зна се да ли је горе понижење народа док гледа своје, народне парламенте који изгледају као пијанчење дворских луда и вештица; или беспризорност влада – у којима је једини напор вредан пажње онај пљачкашко-бандитски који би се могао свести на Ал Капоне профил.

Ти људи, млади и у скупим оделима, долазе с улице, пас није имао за шта да их угризе тада, а да би сад наступали као легални милионери.

Тако и говоре. Ни поштовања за оне који су прост народ, ни осећања за ризик, јер утакмица није завршена. Пљачка народа је озакоњена, а пљачкање је све интензивније упркос кризи и сиромашењу.

Иза тога наступају судови, тужилаштва, нотари, извршиоци, адвокати и омбудсмани који разбијају сваку илузију да би се и корени Слободе и Правде могли сачувати.

У домовима здравља се све мање лечи а све више брине о пословима фармацетуских корпорација. Болестан човек је много пожељнији од здравог чељадета.

Школе су нам као улична окупљалишта – уз игноранцију наставника и уопште потрбе за знањем, са правом ученика да се бесмислу одупиру кроз насиље и уз помоћ опојних средстава која се не добијају на рецепт али држава тако очигледно стоји иза њих да се увелико разговара и о легализацији. Ако ДЕА дозволи, наравно.

И у мери у којој се не омета велики бизнис који је, сетићете се, недавно уведен и у национални БДП. Заједно са проституцијом и корупцијом.

Разлике у земљама бивше Југославије, после западњачке европеизације, су заиста – нијансне. И зато је то сада свима јасно. И зато свима изгледа да излаза нема. Јер, ови народи су онеспособљени да траже излаз. Уништавају им се инстинкти за самоодржање.

Овде се не може појавити ни организација за одбрану националног идентитета. А без тога су националне државе, овакве несуверене и недовршене, само основа за још дубље национално разочарење.

Време је да се суочимо са кризом система у који смо ушли као у Нојеву барку. Пошто смо имали посла с безбожницима тако и њихова Нојева барка није од оних које спасавају семе народа и земље, него га мељу, троше и продају док има купаца. То будућност на Западном Балкану чини неизвесном. Али носи јасну инструкцију коју су ови народи давно свели на изреку: у се и у своје кљусе!

Друге будућности неће бити.