Борис Межујев: ЗАБОРАВИТЕ ЖУДЊУ ЗА ЕВРОПОМ. РАЗЛАЗ!
Дмитриј Медведев, заменик председника Савета безбедности Русије, на свом Твитеру је цитирао чувену изјаву Тјутчева у којој овај замера Западу што је вековима игнорисао постојање „друге Европе“ – односно наследника Рима, Руске империје. Тјутчев је био у праву кад је тврдио да је заборав чињенице постојања Византије и „византијског наслеђа“ представљао узрок саме појаве Запада – најпре у виду римске епископије, која се уздизала изнад осталих чланова тзв. пентархије, затим у виду реинкарнација Западног римског царства, и на крају у виду неке нове пан-западне заједнице, засноване на принципима просветитељства.
Тјутчев се, међутим, преварио у томе што је сматрао неопходним да Русија силом докаже Западу да он греши, да је прави Рим у ствари Константинопољ, а права Европа – Русија. Песник је веровао да Русија, ако не може да победи европску Револуцију и ако се не пробије на европско полуострво, неће испунити своју историјску мисију, остаће трећеразредна сила која је заспала у сибирским снеговима. У његовом погледу на свет, жудња за Европом, а посебно за медитеранским југом, била је парадоксално комбинована са екстремним империјалним амбицијама, са жељом да се границе Руске империје протегну што даље ка Западу, да се папа узме под старатељство, да се Аустрија и Пруска преобрате у сателите Руске империје.
Рани словенофили се у почетку нису слагали са Тјутчевом. Њихов вођа Алексеј Хомјаков није видео никакву потребу да се Русија бори против европске Револуције, која је претила не самодржављу, како је претпостављао, већ старом поретку саме Европе, једностраном и неправедном. Словенофиле можемо осуђивати за наивност, али су у ономе главном били у праву: непотребни казнени поход Паскевича против будимпештанског устанка Русији је донео само срамоту; две године касније Аустрија, коју је спасио Николај I, „изненадила је свет својом незахвалношћу“, заузевши позицију непријатељске неутралности у Кримском рату и одбивши да руским трупама дозволи пролазак кроз њихову територију ради удара на европски део Османске империје.
Историја је стално упућивала Русију на њен једини могући, једини разуман пут – да се развија у максималној изолацији од Европе, по могућности на удаљености руке. Али Русија је сваки пут хтела да докаже Европи да она не примећује руско европејство и да зато Русију грешком изоставља из свих могућих интеграционих пројеката.
Хајде да са ове тачке гледишта погледамо заплет који нас све очигледно мучи у последње време – суморну историју Минских споразума. Као да желе да разбесне руску елиту, европски лидери данас једногласно изјављују да су Минск-1 и Минск-2 само велика обмана Русије, да се нико није ни надао да ће Украјина испунити услове споразума. Европа је, заједно са Украјином, једноставно куповала време, дајући Кијеву прилику да ојача како би касније одбио ударац Русије.
Како треба третирати ове изјаве? Ја лично сам се према њима односио сасвим спокојно, чинило ми се да сви савршено разумеју да Кијев никад неће признати аутономију Донбаса, а да Европа нема могућности да врши притисак на Кијев. А нема ни такву жељу. Мински споразуми су били исти као онај „корејски реми“, о коме се данас много говори, односно чисто формално окончање непријатељстава, уз декларативни договор који у том тренутку губитничка страна, сасвим очигледно, не намерава да испуни. Европа је схватила да Украјина неће признати Донбас, а Русија га се, сходно томе, неће одрећи, као што Турска не одустаје од Северног Кипра, САД од Тајвана, а Индија од долине Кашмира и Џамуа.
Не знам какве су приче причали европски представници, али у суштини је било сасвим јасно да је Минск ћорсокак, потпуно исти дипломатски ћорсокак као арапско-израелски сукоб, или проблем Тајвана. Много је таквих ћорсокака, пуна их је европска политика. Мински ћорсокак још није био највећи. Ћорсокак средњег нивоа помрчине.
Зашто је онда Русија тако бурно реаговала на неспровођење Минских споразума? Бојим се, зато што она не само да је веровала у благонаклоност континенталне Европе, већ се искрено надала да ће заједно са том Европом формирати својеврсни континентални блок: Француска-Немачка-Русија. Министар финансија царске Русије Сергеј Вите својевремено је сањао о таквом блоку; у наше време идеју о овом блоку је у својим геополитичким списима промовисао Александар Дугин. Мислим да су сви велики државници у Русији новијег времена веровали у реалност овог блока. Отуда и невоља – Русија је у „нормандијском формату” видела „испуњење” својих вековних снова, а Европа – почетак мање-више пристојног одвајања од Русије. Кад бисмо, грубо речено, скинули наочаре „Тјутчев-Дугин” и ставили наочаре „Хомјаков-Солжењицин”, онда бисмо у свему што се дешавало 2014–2015. године видели процес финализације „блоковске поделе” у Европи: на једној страни је „руски свет“, на другој – „колективни Запад“. Уз сву лицемерну реторику поштовања „територијалног интегритета“, која прикрива ову де факто признату поделу.
Дакле, кад стручњаци „партије рата” проклињу Минск и галаме о недопустивости Минска-3, они су и даље заробљеници става да ми представљамо „другу Европу”, а да је Запад крив што то није препознао. Као и у ери Кримског рата, својом (према нама непријатељском) солидарношћу, а често и незахвалношћу, Запад нам даје до знања да нас сматра „странцима“ у заједничком европском дому. А ми, не слутећи да нас само љубазно истерују, покушавамо да баш ту останемо, тражећи било какав изговор. Као резултат тога, случај се претвара у бурни скандал, у којем гости криве домаћине, а домаћини госте. Због тога је боље да се разиђемо на добар начин, не ломећи намештај и посуђе.
(politconservatism.ru; превео Ж. Никчевић)
