Мирослав Стојановић: „Велики крст“ Ангеле Меркел: Шеснаест изгубљених година

Била је убеђена, силазећи с канцеларског трона, да улази на велика врата у историју. А само (непуне) две године касније, почело је озбиљно круњење „споменика Ангела Меркел“.

Да парадокс буде већи, то се на готово драстичан начин показало у часу када joj је у понедељак вече, 16. априла, у двору „Белви“ председник републике Франк Валтер Штајнмајер уручио највеће и најзначајније одликовање које Немачка има, „Велики крст“ (Grosskreuz), орден који се додељује за „изванредан (историјски) допринос“ нацији.

А да ли је то Ангела Меркел заиста заслужила?

Очигледно, из више разлога, не. Уместо еуфоричних јавних аплауза, што би требало да приличи оваквом чину, планула су жучна медијска и политичка реаговања која су, умногоме, довела у сумњу политичку оставштину Ангеле Меркел. И учинила је, превасходно, проблематичном.

Високо подигнута лествица

Можда та реаговања и не би била тако жустра и реска да (само) два претходна носиоца овог одликовања у дугој листи немачких канцелара нису својим неспорним (историјским) учинком подигли тако високо лествицу и постали обавезујући „репер“: Конрад Аденауер и Хелмут Кол.

Први носилац високог одличја, и први канцелар Западне Немачке, интегрисао је своју земљу у западни, трансатлантски свет. И измирио је са „вечним непријатељем“ с оне стране Рајне, Француском. Неспорна заслуга.

Хелмуту Колу било је довољно што је, пре него што су му уручили „Велики крст“, понео титулу „канцелара ујединитеља“. И „великог Европљанина“.

Биле су то личности, каже политички аналитичар (утицајног) часописа „Свеске за немачку спољну политику“, Албрехт фон Луке, које су доносиле смеле, судбоносне одлуке. И додаје: Ангела Меркел није стигла до тог нивоа лидерства. Време које је провела на власти, а реч је о читавој епохи, означава као „16 изгубљених година“.

Проблематично наслеђе

Тек почињемо, каже овај аутор, да схватамо колико је проблематично (политичко) наслеђе бивше канцеларке. Из тих разлога је, упозорава, проблематично одликовати је кад још није сасвим јасно шта су њене заслуге, а шта њени неуспеси.

Каријера Ангеле Меркел јесте била у једном детаљу историјски изнимна: у самој чињеници да је била прва жена на канцеларском трону, најважнијем и најутицајнијем политичком положају у земљи. И, свакако, упечатљива по још једној чињеници: владала је пуних 16 година.

Недовољно, упркос тим чињеницама, да заиста буде личност од посебног историјског формата. И да јој удељивање „погрешног (а високог) одличја, у погрешно време“ (без потребне дистанце и временског „просејавања“) обезбеди „првенство“ пред двојицом њених претходника неспорног историјског формата, Вилијем Брантом и Хелмутом Шмитом, који то признање нису добили.

Каријера Ангеле Меркел јесте била дуга. И релативно успешна. Томе говори у прилог чињеница да је „трофејно“ освојила четири канцеларска мандата. И чинило се, у том трену, да би могла да уграби и пети, само да је хтела: била је популарнија од свих претендената из њеног политичког табора, Хришћанско демократске уније (ЦДУ), који су претендовали на канцеларски трон.

Сива и „равна“ каријера

Била је то, међутим, сива и „равна“ каријера, без иједног упечатљивог узлета и препознатљивог симбола који би заиста могао да носи ознаку и значај – историјског.

А у случају кад се, наглашено, иначе, уздржана и прагматична, охрабривала да повуче радикалне потезе, који би представљали историјске оријентире, завршавало се фијаском.

Некад поборник атомске енергије, реаговала је успаничено после хаварије, и трагедије, у јапанској Фукушими, затварањем нуклеарки. Последње три скинуте су с мреже пре неки дан.

Од планиране, и очекиване, „зелене транзиције“ и обновљивих извора енергије, готово ништа није било. А (изнуђена) операција „тоталног ослобађања“ енергетске зависности од Русије, вратила се земљи као бумеранг, с фаталним последицама. Очигледно на дужи рок.

Други случај: мигрантска криза. Егзалтирано, под паролом „ми то можемо“, широм је отворила немачке капије стотинама хиљада миграната. Иако убеђења да тиме постаје „икона хуманости“, изазвала је хаос у сопственој земљи. И у Европи.

Карте су откривене

Ништа, међутим, није тако снажно уздрмало сигурност и самозадовољство (самообману) политичке пензионерке Ангеле Меркел (већ се била бацила на писање мемоара и гланцање сопствене иконе) као рат у Украјини.

Суочена са медијским и политичким анатемисањем, због „трагичних последица“ њене наводне (тобожње) „фаталне наклоности“ према Русији и Владимиру Путину, покушала је, у једном тренутку, с контраофанзивом.

Приликом једног од ретких јавних наступа прошле године осудила је „руску агресију“, али је енергично бранила сопствене дипломатске напоре и „мировне преговоре“ у Минску. И осорно узвратила: немам због чега, и нећу да се извињавам.

А кад је лавина јаче и разорније хрупила „открила је (наједном) карте“. Преговори у Миснку су били само „фингирани“: да се Москва обмане, и „купи време“, Украјина наоружа а Западу пружи могућност да је у томе (издашно) помогне.

Можда је Ангела Меркел заиста помислила да ће јој то откриће у усијаној политичкој атмосфери обезбедити помиловање и респект. Десило се, међутим, оно што се неминовно морало десити у првом читању и значењу тог открића: дволичност њене политике. И политике Запада: немачка канцеларка у Минску је обмањивачки деловала у садејству с француским председником Франсоа Оландом и уз (снажну) асистенцију Вашингтона.

Тим признањем подривено је, из темеља, поверење у (све) споразуме и договоре Запада с Русијом. Ако је тог поверења у Москви уопште и било.

А очигледно јесте. Упркос толиким „опекотинама“ из ранијих времена: разочарења с којима се суочио (наивни) Горбачов, поводом изричитих обећања да се НАТО, „ни за инч“ на исток (амерички државни секретар Џејмс Бејкер), нису, изгледа, била довољна опомена…