Александар Лукић: Питање вредности

После литургије у Храму Христа Спаситеља у Москви, на Цвети или празник Уласка Господњег у Јерусалим,Патријарх московски и целе Русије Кирил изјавио је да Русија не дели исте вредности са Западом: „Нестала је лажна дипломатија из доба детанта. Задатак је био да нас шчепају голим рукама, без икаквог рата, да нас заварају, увуку у свој свет, усаде нам своје вредности. Али наш народ и наше руководство су то схватили. Те вредности су у супротности са нашим, јер света Русија, хвала Богу, чува хришћанске вредности… Ми се тренутно не боримо против људи, већ против владара таме овога света, против духова зла. Кажем ово смело, са пуним уверењем да је Русија на страни светлости. И то се лако може доказати, јер Русија не тежи да постане богатија, не жели да заузме друге земље, не настоји никога да потчини. Русија једноставно настоји да сачува свој идентитет, своју веру, свој систем вредности… Када је постало јасно да немамо ништа заједничко, све је то довело до војне конфронтације.“

Ова изјава руског патријарха у свом средишту има појам вредности, али и појам потребе који је са њим повезан. Човек је потребито биће, тј. условљено биће које своју онтологију гради на одређеним вредностима. Неусловљено и не-потребито биће може да буде само Бог.

Разумевање међуодношења вредности и потреба води нас у средиште кризе савременог света која се манифестује и на војном плану на територији бивше совјетске социјалистичке републике Украјине. Овај сукоб је изгледа био нужан, зато што представља историјски сукоб два система вредности, једног заснованог на уму и другог заснованог на емпирији.
Идеја добра

Највише вредности припадају моралним категоријама добра и зла. Све друге вредности своде се на те две. Зато је за Платона управо идеја добра највиша идеја.

У антици је држање робова било статусно врло пожељно, док се од средњeг века то сматра лошим, мада је у америчком уставу опстало до новијих времена. Колоније су на Западу некада сматране за нешто добро и врло исплативо, док данас то није пожељно. Сам статус доброг и лошег све време опстаје.

За разлику од моралних, ниже вредности изведене из интереса могу да се квантификују. Квантитативна вредност је, наравно, пре свега новац који се размењује за различите квалитативне вредности. У таквом систему стицање новца и стварање богатства за човека као појединца постаје примарни животни циљ и унутрашња нужност.

Такве појаве биле су присутне и раније. Сократ је Атињанима највише замерао што се „више старају за благо, него за душу“. Међутим, тек у тзв. западном демократском свету то постаје идеолошки пожељно и постаје правило друштвеног живота. Што се више богати, западни човек тим више осиромашује као личност и постаје пуко средство одржања таквог система. Руски човек и руски свет, са друге стране, нагласак стављају на душу. Смисао патријархове изјаве садржан је у томе.

А. Хелер пишући о вредностима каже: „На пределе, односе, поступке, институције итд. примењујемо категорије вредносне орјентације, па тако они улазе у вредносни однос и са аспекта људске праксе добијају посебно значење: наиме, указују на оно што треба преферирати. Постоје ствари, институције, својства који су у једној епохи, за једну одређену групу или класу вредност, а у другим временима, за друге групе или класе индиферентни су у погледу вредности. За нас је пре 30 година Вијетнам био географски појам (индиферентан у погледу вредности), а данас је ‘вредносна ствар’. Јелена је у антици била ‘вредносна ствар’, али не и за хришћанство: у антици је важила преференција лепоте тела, а у хришћанству преференција лепоте душе“.

Овим примерима можемо да додамо да су за нас Кошаре и Паштрик до пре 25 година биле само географски појмови, док сада имају и другу, вредносну конотацију.

Дакле, одређени вредносни оквир треба да одређује наше преференције, при чему се као посебно важно испоставља наш однос према појмовима родољубља, породице, религије, сексуалности, болести, здравља, новца и др.

Схватање вредности

У природним наукама, по правилу ови појмови употребљавају се вредносно неутрално. Тако на пример биологија приступа појмовима живота и сексуалности. Зато није чудно да се управо биолозима даје право да о овим појмовима ауторитативно говоре, али тако што излазе из сфере биологије као науке и улазе у сферу свакодневног живота, где ове вредности нису вредносно неутралне.

Основно питање које у том погледу може да се постави јесте да ли су вредности објективно (умом или божјом вољом) дате или се могу релативизовати и теоријски засновати. У антици и средњем веку, али и у Кантовој филозофији на пример, владао је први тип одговора, док се од почетка стварања грађанског капиталистичког друштва, схватање вредности покушава да заснује емпиристичким и прагматичким извођењем пре свега из неког интереса или користи.

Интереси владајуће елите и центара моћи у западном систему главни су чинилац конституисања вредности. Међутим, вредности изведене из тог интереса универзализоване су као друштвене вредности позивањем на општи интерес. Тако је и настао појам западних европских вредности. Ту би могле да се уброје различита људска права и слободе, као што су демократија, слобода медија, слобода вероисповести, неприкосновеност приватне својине, владавина права итд. Међутим, све више се може увидети да су у питању идеолошке категорије које само мистификују и маскирају приватне интересе. Западне вредности у пракси се показују као идеолошке заблуде.

То може да се сагледа на различитим примерима, као што је макартизам педесетих година прошлог века, тј. прогон левичарски оријентисаних људи, пре свега јавних личности – тзв. лов на вештице, забрана приказивања филма „Краљ у Њујорку“ Чарлија Чаплина у Сједињеним Државама из идеолошких разлога, итд.

Хапшење, суђење, оптужница

Међутим, најупечатљивији пример свакако је недавно хапшење бившег америчког председника Доналда Трампа, како би му се онемогућила кандидатура на следећим председничким изборима у Сједињеним Државама 2024. године (занимљиво је да је у скоро истом тајмингу против руског председника Владимира Путина подигнута политичка оптужница пред Међународним кривичним судом у Хагу).

Треба нагласити да Трамп никада није одустао од својих ставова да су претходни председнички избори покрадени. Док је био председник, редовно је цензурисан од стране главних медија, а на друштвеним мрежама су му чак и укидани налози. Опште мишљење са којим се у принципу можемо сложити, јесте да рата у Украјини не би било да је Трамп председник Сједињених Држава.

Били у праву око тога, или не, то о том рату много говори. Можда зато што је тај рат „морао“ да се догоди, он никако није ни смео да буде изабран, по цену огољавања основних западних вредности, као царевог новог одела, а то су постојање слободних избора и суверенитета народне воље, правне државе и независног судства, слободе медија…

Међутим, оно што је у свему томе добро, јесте управо то огољавање, које доприноси освешћивању човечанства.