Љубица Р. Кубура: Пост и искушења

Не говорим већ извесно време људима да постим. Кажем само уколико ми се навалентно нуди нека храна.

Чини ми се да људи не воле кад то чују. Почну ваљда да сумњају да си умислио како си бољи од њих.

Пробуди се у људима неки ђаво, па ти приговарају, мере да ли постиш на води/уљу. Да ли смеш да пијеш то вино или не, а изнад свега како се понашаш и шта говориш.

Од нејаких који настоје да посте очекује се безгрешност, односно хируршки прецизно одстрањење сваког греха.

Као да мотре и лове ти грешку, како би њихова сујета нашла своје задовољење. Себи, понеки људи, тако доказују да је и сам Бог једна представа и шарада лицемерног света.

Мени је ово био и јесте најтежи пост до сада. Много неправди ми је нането последњих недеља и нисам их смирено прихватала. Језик ми се до пода откотрљао, али шта ћу. Није лако.

Знам да ми рестрикција у јелу није била довољан подвиг, али јесте била пут ка подвигу. И немојмо обесмишљавати уздржавање од хране, као што га не смемо претварати ни у нешто претерано важно.

Старац оптински Амвросије рекао је једном, како се човек не сме осуђивати ако прво предузима мале кораке у својој вери. Ако залогај буде превелики, лакше ће одустати.

Ето, немојте ми замерити.