БУДУЋНОСТ РУСИЈЕ И КРАЈ СВЕТА: ЈЕДНО ПОДСЕЋАЊЕ НА ОЦА СЕРАФИМА РОУЗА
БЛАГО ПРАВОСЛАВНИМА
Кад гледамо у каквом свету живимо, неки пут нас ухвати страх, пре свега од онога шта нас чека. Али, православни хришћанин има и велику утеху: он зна шта је било и зна шта ће бити на основу Речи Божје и прозорљивости светих људи. Ако верујемо Христу и Његовим светима, лакше нам је сазирати будуће догађаје.
Један од људи који су веровали Христу и светима био је и православни Американац, отац Серафим Роуз ( упокојио се 1982. године ). О њему Светозар Поштић пише:“Истинско је чудо да је један Американац из Калифорније, познате по зачетку скоро свих „напредних“ трендова у свету, не само пришао Православној Цркви када је она на америчком континенту још увек припадала готово искључиво имигрантима из Источне Европе, него и постао монах и отшелник у шумовитим брдима Дивљег Запада. Још је веће чудо да је најзападнија америчка држава, средиште Златне грознице, агресивног филмског неукуса, и колевка хипи покрета, њу ејџа, силиконских чипова и силиконске естетике изнедрила једног од највећих православних мислилаца 20. века.“
То да је Калифорнија дала таквог православног калуђера доказује само једно – да Бог не гледа ко је ко и ко је одакле, него бира из сваког племена и сваког краја оне који Му служе. Поштић истиче:“Због присуства великог броја разних секта, самозваних „гуруа“ и свакојаких чудака у то доба на том месту, човека у црној мантији са дугачком брадом можда и нису сви посматрали као да је пао с неба, али чињеница је да је Серафим Роуз успео да надахне стотине, а можда и хиљаде људи, и то не само у Америци, да свој живот посвете Христу и ближњем. Од четрдесетак присутних студената на његовом предавању „Божије откривење човековом срцу“ на универзитету у Санта Крузу у мају 1981. године, рецимо, чак шесторица су касније постали православни монаси или свештеници.“
Ако стекнеш духа мира, хиљаде људи око тебе ће се спасити, говорио је Свети Серафим Саровски, по коме је отац Серафим добио име.
УЧЕНИК СВЕТОГ ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ
Светозар Поштић нас подсећа на цену коју је млади Американац платио тражећи Истину, Која је Христос:“Пут до Цркве за Јуџина Роуза, рођеног 1934. године у Сан Дијегу, није био нимало лак ни једносмеран. Натприродно обдарен аналитичким умом, он је након завршетка студија на Помона колеџу отишао да проучава источњачке студије код познатог енглеског шарлатана Алена Вотса, али је убрзо схватио да није на правом путу. Затим је уписао постдипломске студије из Оријенталистике на Универзитету Калифорније у Берклију, али је скоро одмах прозрео лицемерје академског окружења и његову узалудност за једног боготражитеља.
Очајничка потрага за Богом младог Јуџина Роуза коначно се завршила у руској православној цркви у Сан Франциску, где се „наново родио“ у Духу у 29. години живота. Са вршњаком истомишљеником, по темпераменту и карактеру потпуно различитим младим богословом Глебом Подмошенским, основао је братство Св. Германа Аљаског, првог руског просветитеља америчког континента. Свети Јован Шангајски, који је у то време, средином 60-их година прошлог века, ту служио као епископ, одмах је у младом Американцу препознао свог духовног наследника, и благословио је да братство отвори православну књижару недалеко од нове Саборне цркве и мисионарски часопис на енглеском језику, „Православни пут“, кога је сам тако назвао.
Владика Јован, јуродиви чудотворац, који је у Београду завршио Богословски факултет и ту се замонашио, и кога је наш Владика Николај назвао „анђелом Божјим у људском обличју“, упокојио се већ 1966. године. Међутим, руководство и надахнуће које је пружио младим подвижницима показало се довољним да их доведе у „пустињу“ у потрази за спасењем. Тако је Јуџин Роуз 1970. године постао отац Серафим, и перспективну каријеру професора, филозофа и писца, одличног познаваоца пет или шест страних језика, заменио монашким сузама и знојем у шумовитој дивљини.“
Његову књигу „Православље и религија будућности“, која је у свету и код нас спасила на хиљаде душа од заблуда јоге, њу ејџа и окултизма, на српски језик је превео владика будимски Данило ( Крстић ), под псеудонимом Андреј Протић, а књигу „Душа после смрти“ је, уз помоћ и подршку владике Данила, превео Родољуб Лазић.
О БУДУЋНОСТИ РУСИЈЕ И КРАЈУ СВЕТА
Један од људи без којих никад не бих схватио православну веру био је баш отац Серафим. Када сам, после војске, пришао Цркви, трудио сам се да са његовим схватањима упознам и своју браћу и сестре из народа Светог Саве. На Видовдан 1991. године, у чувеним крагујевачким „Погледима“, изашао је скраћени превод Роузовог предавања „Будућност Русије и крај света“, чије слике објављујем у прилогу.
Данас је лако сагледавати апокалиптичност светских збивања – од отимања Светог Косова, преко сатаниста који јуришају на Кијево – Печерску лавру и претњи НАТО Запада Трећим светским ратом, до покушаја извесних у Израелу да освоје Ал Аксу и Омарову џамију и изграде Трећи храм. Све је то требало сагледати 1981, када је комунизам био у пуној снази, и када је отац Серафим најавио његов пад и постепену обнову Руске Цркве и државе. Зато вреди свега се сетити, а на основу књиге оца Дамаскина ( Кристенсена ) о животу и делу оца Серафима.
Трећег августа 1981. године на конференцији руске омладине у Сан Франциску о. Серафим је објаснио значај Русије – одржао је своје најпознатије предавање „Будућност Русије и крај света”. Тада је рекао: „Русија је прва спознала бреме комунистичког јарма. Она ће прва и васкрснути и збацити га. Упркос дуготрајној владавини безбожника атеизам није поробио душу Русије и данас се виде знаци буђења религиозне свести. То је тек почетак природног процеса оздрављења народа од куге безбожности. Ето зашто Русија данас може рећи значајну реч целом свету утонулом у море безбожности – Русија из њега већ излази. Зато према религиозном схватању судбина целог света зависи у многоме од судбине Русије”.
Како је данас то лако схватити!
СВЕДОЧЕЊА РУСКИХ СВЕТИХ
Даље је о. Серафим навео сведочанства руских светих о препороду Русије, рачунајући ту и следећа:
Старац Алексије из Зосимове пустиње († 1928) је говорио: „Ко то каже да је Русија пропала, да је умрла? Не, она није пропала, није умрла и неће умрети, али очишћење од греха доћи ће Русима уз велике невоље. Треба се молити и кајати. Али Русија није пропала, није умрла”.
А ево речи старца Варнаве из Гетсиманског скита († 1906): „Појачаће се гоњења верника. Нечувене невоље и мрак ће се спустити на Русију. Скоро ће све цркве бити затворене. И када буде изгледало да људи немају више снаге да трпе даље, доћи ће избављење. Наступиће процват, градиће се нове цркве. Али тај процват ће настати пред сам крај света”.
О. Серафим је подсетио младе руске слушаоце да васкрсење Русије „зависи од самих Руса јер Бог делује посредством човекове слободне воље. Као што се Ниневија некада спасла покајањем и нису се испунила Јонина пророчанства, тако ће се и предсказања о препороду Русије показати као празне речи ако се руски народ не покаје”.
Покајање је услов свих услова за препород православних, укључујући ту Русе и Србе.
О ГРЕХУ ЦАРЕУБИСТВА
Године 1938. савремени пророк, свети Јован, архиепископ Санфранцискански и Шангајски је рекао да је препород Русије могућ тек након што она искупи страшне грехе – кривоклетство и цареубиство (убиство помазаника Божијег). „Грађански и војни руководиоци су погазили заклетву верности и послушности Цару још пре његовог одрицања од престола, принудивши га на тај чин (пошто он није хтео братоубилачки рат и крвопролиће). Народ је громогласно поздравио ово вапијуће безакоње, нигде људи нису иступили против царевог свргавања… Зато су за цареубиство криви не само џелати, него и цео народ који је ликовао приликом свргавања Богом дане власти. Уз допуштење народа Цара су свргли, понизили, ухапсили, прогнали, остао је без заштите у рукама бандита. Већ само то је био наговештај краја Русије. И зато је катастрофа коју је претрпела та земља последица страшног греха целог народа и њен препород је могућ само након искупљења греха. Али све до данас се не виде знаци покајања, почињени злочини све до данас нису осуђени и многи непосредни учесници тих догађаја и данас тврде да се у то време није могло поступити другачије. Не предавши анатеми фебруарску револуцију, устанак против помазаника Божијег, руски народ је огрезао у грех, нарочито када брани плодове револуције”.
Више од 40 година након овога о. Серафим је резимирао: „Цареубиство је символизовало отпадање Русије од Христа и Православља, отпадање које је почело још у 19. веку. И тек се крајем 20. века запажа обрнути процес”.
Отпадија се завршила крвавом бољшевичком револуцијом.
КАНОНИЗАЦИЈА ЦАРСКИХ МУЧЕНИКА
О. Серафим је иступио с предавањем о будућности Русије свега неколико месеци пре него што је Загранична Руска Црква прославила Цара и новомученике руске. Канонизација, по речима о. Серафима, „скида с Русије проклетство које се наднело над земљом од дана цареубиства”.
Пет дана после о. Серафима на истој омладинској конференцији је иступио епископ Нектарије. Он је отишао још даље: изјавио је да препород Русије на недокучив начин зависи од канонизације Цара као человође свих руских новомученика, чак и веће од погубљених јерарха Цркве.
18/31. октобра у Њујорку је одржано прослављење Цара и новомученика руских. Текст богослужења су саставили оци Герман и Серафим. Саслуживао је епископ Нектарије – једини јерарх који је још у Русији био син њене страдалничке Цркве. Он је познавао новомученика патријарха Тихона. Годину и по дана после тога он ће последњи пут показати јединство душе с новомученицима – упокојиће се на дан њиховог помена, одслуживши у суботу бдење у њихову част…
ДА БЛАГА ВЕСТ ДОЂЕ ДО РУСИЈЕ
У поменутом предавању епископ Нектарије је рекао: „У нама тиња нада да ће, када вест о прослављењу Цара на челу свих новомученика руских дође до Русије, православни руски народ у Отаџбини, спознавши тежак грех цареубиства који оптерећује Русију, заједно с нама с покајничким сузама молити Господа опроштај и у молбеном појању свим срцем призивати у помоћ Цара мученика: ‘Свети Царе мучениче и страстотрпче Николаје, са свима новомученицима земље руске молите Бога за нас грешне!’
Тада верујемо да ће се светла душа Господара, страдалника страдалничке Русије, поклонити престолу Божијем и удвостручити молитву за спасење Русије и за нас грешне. ‘Крв мученичка вапије до неба’, и Господ ће, чувши наш покајнички вапај и услишивши свету молитву Свог смиреног слуге – нашег Цара мученика, у сили УЧИНИТИ ЧУДО – скинуће са савести руског народа тежак грех цареубиства, дахом уста Својих одуваће с лица руске земље комунистички јарам и сву прљавштину богоборачке власти.
У Господа је све могуће! У сили ће Он тугу претворити у радост и ВАСКРСНУТИ СВЕТУ ПРАВОСЛАВНУ РУСИЈУ. Амин”.
Ова конференција је одржана 1981. године и ни епископ Нектарије, нити о. Серафим нису доживели да се испуне њихова пророчанства.
Московска патријаршија је Свете Царске Мученике канонизовала 2000. године, и тада је почео препород Русије, против кога силе зла и данас устају.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
У рату НАТО пакта против Русије гину једнокрвни Русији и Украјинци ( негда Малоруси ), који су некад били и једне вере. То је страшна последица губљења заједничких путева и оријентира. Али, у то рату НАТО не може победити – осим ако није крај света. Ако је крај света, онда ће, после пораза Русије, на чело света доћи антихрист, последњи лажни месија у злу уједињеног човечанства. Он се у Апокалипси назива зверју која ће победити свете ( хришћане, који су свети по призвању Божјем ):“И дано јој би да ратује са светима и да их победи; и дана јој би власт над сваким родом и народом и језиком и племеном. И поклонише се њој сви они који живе на земљи, чије име није записано у Књизи живота Јагњета закланога од постања света.“ ( Отк. 13, 7-8 )
Зато овај рат не зависи толико од руског оружја колико од руског ( и свеправославног ) покајања, као свецелог преумљења и обраћања Богу. Ако тога не буде, свет губи смисао постојања, јер је Творац створио свет да би се у њему појавио човек, а човека да би се спасао и ушао у вечни живот.
Имајмо то на уму када живимо у часу у коме силе зла хоће да потопе сваки траг живота и смисла. Нарочито у доба ове седмице страдања Христовог, док чекамо Светло Васкрсење.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
