Игор Мекина: Како лоше историјске аналогије потпирују ратове

Западни ратни хушкачи не крију да су орни да се против Руса боре до последњег Украјинца, само да не би морали да се „суоче са руском војском на кућном прагу“

Често се каже да је историја учитељица живота; али ето проблема када су лекције које политичари позајмљују од историје, све како би потковали своје одлуке – потпуно погрешне. У том духу и они, који подржавају кијевски режим у садашњем рату, стоички одолевају рационалним аргументима противника позивајући се на „историјска искуства“ и „историјске лекције“…

Ту налазе оправдање да Украјини помажу оружјем шаком и капом, ослањајући се на две подштапалице: „поруке Другог светског рата“ и „минхенску лекцију“. Док Европска унија из недавно основаног „Европског мировног инструмента“ (ЕПФ) црпи новац за даље финансирање рата у Украјини, лидери 27 држава чланица тврде да тиме не доливају уље на ватру рата, већ „испорукама све тежег наоружања Кијеву – бране животе цивила“; домаћу и светску јавност убеђују да „боље наоружавање Украјинаца доприноси мањем броју жртава, јер цивили мање гину у сукобу са Русијом“.

На страну шизофреност ситуације у којој „мировни инструмент“ служи за подстицање рата, погледајмо аргументе који су омогућили такав сценарио, а који су били већ у старту погрешни.

Цена за мир

Кренимо редом: позивање на „историјску лекцију из Минхена“ односи се на Минхенски споразум потписан у ноћи између 29. и 30. септембра 1938. године између западних сила (Француска, Велика Британија и Италија) и Берлина, а који је отворио пут нацистичкој Немачкој да присвоји чешке Судете. Споразум су на конференцији у баварској престоници потписали председници британске и француске владе Невил Чемберлен и Едуар Далађе. Уједињено краљевство је подстицало склапање договора међу војним силама тадашње Европе, уверено да су Судети мала „цена за мир“.

Погрешно су, међутим, оценили Хитлерове територијалне апетите. На основу такве „историјске аналогије“ западни политичари данас плаше домаћу и светску јавност тврдњама да је руска специјална војна операција у Украјини само увод, и да би уступци Москви подстакли њене будуће освајачке походе на друге европске земље…

У ауторском тексту објављеном у британском „Економисту“, пољски премијер Матеуш Моравјецки критиковао је колеге са Запада јер су „заборавили поуку Минхенског споразума из 1938.“. Истој инсинуацији прибегао је на једном од самита савезника у НАТО пакту и британски министар одбране Бен Волас: „Можда ће [Путин] на крају паркирати тенкове, па да сви идемо кући, али на Западу се још осећа дашак Минхена у ваздуху…“.

Лекција из Минхена

Ипак, позивање на „лекцију из Минхена“ није васкрсло у украјинском дискурсу, већ много раније, приликом бројних колонијалних подухвата западних држава у Азији и Африци после 1945. године, као и уочи пучева које је америчка ЦИА дириговала у земљама Латинске Америке. И политиколог Џек С. Леви, виши истраживач на Салтзмановом институту за студије рата и мира, у „минхенској лекцији“ види изговор који је западним политичарима добро дошао за заоштравање бројних конфликата по свету, међу којима су се неки изродили у најсуровије ратове 20. века, рецимо: „Харију Труману у Кореји, Ентонију Идну у Суецу, Џону Кенедију приликом Кубанске ракетне кризе, Линдону Џонсону у Вијетнаму и Џорџу Бушу за рат у Персијском заливу“.

Кад се подвуче црта, није тешко закључити да су речене „историјске аналогије“ лош темељ за доношење одлука. „Као што сам тврдио у анализи из 2012. године, аналогије се генерално бирају на основу њихове истакнутости, а не њихове савремене релевантности. Политиколог Роберт Џервис истиче како историјске аналогије имају тенденцију да ’замагљују аспекте садашњег случаја који се разликују од претходног’. А Кенет Томпсон, стручњак за међународне односе, примећује: ‘Историја је најбољи учитељ, али њене лекције нису на површини’,“ упозорава Макс Абрамс, професор политичких наука на Универзитету Northeastern. Он сам адекватну аналогију са догађајима везаним за Други светски рат наилази у Азији, а не у Европи.

Демонстрација војне (над)моћи

Многи историчари наиме заступају тезу да је Америка бацила атомску бомбу на Нагасаки не само да би приморала Јапан на капитулацију, већ и зато да би демонстрирала своју војну (над)моћ у том делу света. И држала Совјете подаље од Јапана. Слично томе, разлог због којег Запад помаже у исцрпљивању Русије у Украјини јесте и да испрепада Кину и натера Пекинг да устукне суочен са „ценом за заузимање Тајвана“. Ту тезу је недавно потврдио и шеф НАТО-а Јенс Столтенберг на Минхенској безбедносној конференцији, рекавши да „Пекинг пажљиво прати колику цену Русија плаћа за агресију, или пак добија награду“.

Та аналогија се чини релевантнијом у односу на ону из периода уочи Другог светског рата, с обзиром на снагу НАТО-а у конвенционалној војној моћи у односу на Русију, али и реалистичних планова Кине гледе Тајвана. С друге стране, аналогија о „издаји у Минхену“ је попут бране која спречава компромисе који би допринели миру, што потврђују и речи америчког историчара и одличног познаваоца америчко-кинеских односа Џона Фербанка. Поводом „минхенске аналогије“, вечног оруђа за побијање аргументације оних који позивају на дипломатију и уступке, Фербанк подсећа да је историја као „џак из којег свако вади ‘лекцију’ која му одговара како би оправдао своје намере“.

Слично важи и за мантру која тренутно хара западним земљама, а према којој ће „милион граната“ које Европска унија намерава да произведе за Украјини заједно са свим осталим оружјем које лиферује у Кијев, „одвратити руску агресију од похода на Запад“. Ту доскочицу користе безмало сви амерички и европски политичари када објашњавају бирачима зашто Вашингтон и Брисел безглаво „снабдевају Украјину тешким наоружањем“. Наводно у циљу „одвраћања“ Русије да крене и ка европским метрополама. Брајан Ридл из Института Менхетн тврди, на пример, да САД и ЕУ морају да повећају наоружавање Украјине јер ће у супротном руска војска „згазити Европу“.

Класична теорија одвраћања

Гордон Чанг из Института Гејтстон иде још даље, па Американцима путем Твитера шаље алармантне поруке да ће, уколико не одврате Путина слањем још већих испорука оружја Украјини, ускоро „видети руске бродове и авионе тик уз америчке обале“. Западни ратни хушкачи не крију да су орни да се против Руса боре до последњег Украјинца, само да не би морали да се „суоче са руском војском на кућном прагу“. Такво резоновање ослања се на исконско начело из класичне теорије одвраћања да „веродостојне претње могу да зауставе напад(е)“. Али и ту се зец крије у шеширу, упозорава амерички политиколог Џон Миршајмер.

Он подсећа да до сада још нико није доказао да Русија или председник Руске федерације Владимир Путин гаје агресивне аспирације према „Западу“ нити да су показивали апетите према Украјини све до 2014. године када је помоћу меког „пуча“, диригованог из Вашингтона, срушен легитимно изабрани украјински председник.

Поврх свега, претпоставка о „застрашивању“ Русије коси се са спиралним моделом сукоба који прогнозира да „казна“ (слање још више тешког оружја Украјини) може изазвати супротан ефекат и радикализовати не само понашање противника на бојном пољу, него довести чак и до међусобне ескалације. Политиколог Стивен Ван Евера, на којег се позива и Макс Абрамс, то објашњава овако: „Бесна или уплашена казном, друга [страна] постаје агресивнија — одлучује да крене на шире циљеве и/или постаје спремнија да употреби јачу силу да би их одбранила. Политичке импликације супротне су теорији одвраћања…“

Упркос том спознању, пословично оправдање за испоруку стално нових количина оружја Украјини изграђено је на претпоставци да ће оно заштити и тако поштедети цивиле. Мајк Мекфол, бивши амерички амбасадор у Русији, каже: „Ако Путин страхује да би могао да изгуби Крим, преговараће. Стога, ми (Запад) треба да дамо Кијеву оружје које му је потребно да угрози Крим, укључујући и АТАЦМ. Што пре то учинимо, брже ће се завршити овај ужасни рат.“

Емпиријска литература о „цивилној виктимизацији“, међутим, предвиђа обрнуту динамику сукоба. Алекс Даунс је спровео методолошки ригорозно истраживање о узроцима виктимизације цивила и саставио подужи списак у који је уписао сваку земљу која је учествовала у „међудржавним ратовима у периоду од 1816. до 2003. године“. Списак садржи 100 ратова које су током два века водиле 323 зараћене стране и оцену 52 случаја виктимизације цивила. Открио је да је знатно већа вероватноћа да ће државе појачати ратна дејства усмерена против цивилног становништва уколико војсковође постају све очајније због све већег броја жртава, све дужег трајања конфликта или промене природе сукоба у рат исцрпљивања.

То значи да, насупрот тврдњама западних стратега и аналитичара, научни подаци сугеришу да би грађани Украјине могли да имају већу корист уколико би добили што мање, уместо још више „смртоносне“ војне помоћи.

То је чињеница која је „промакла“ европским и америчким водећим политичарима и поклоницима рата. Зато се, уместо да се залажу за дипломатију на путу ка миру, ослањају на лош избор „историјских лекција“ позајмљених од „учитељице живота“, иако тиме потпирују рат, не марећи што сеју смрт.