МИЛОМИР СТЕПИЋ: Европска унија као Terra Militaris

Американци могу сасвим лако да изазову нови рат било где у ЕУ јер су, стварајући је, смишљено направили „конструкцијску грешку“ и поставили динамит у саме њене темеље. Није, дакле, питање да ли ће следећег рата бити, већ, где и када ће избити

Историја Европе је историја ратова(ња). На свом, али и на туђем тлу. У међуратним предасима живела је на економским и геополитичким резултатима протеклог рата и припремала се за следећи.

Шта је ЕУ? Али стварно!

У 20. веку, после једног па још једног крвавог светског рата, масовних људских жртава и огромних разарања, сматрало се да су Европљани нешто научили из историје. И да се њене земље, имајући стравично искуство, више неће оружано разрачунавати. Већ 1951. „шесторка“ Француска, Италија, Западна Немачка, Белгија, Холандија и Луксембург формирале су Европску заједницу за угаљ и челик, претечу Европске економске заједнице, која је прерасла у Европску заједницу и Европску унију.

Она је проглашена за „највећи европски мировни пројекат“, где су се, ето, „чак и вековни непријатељи – Французи и Немци – помирили“, како се често сугерише завађеним Балканцима.

Вешто је избегавана контекстуализација: да се нагласи да је 1949, дакле две године раније, настао НАТО, чији су теоријско-концепцијски творци били корифеји геополитичке науке Х. Мекиндер и Н. Спајкмен. Њихова идеја била је да се Средишњим океаном, тј. трансатлантском северноамеричко-западноевропском заједницом, сузбије и победи Средишња земља Евроазије (Heartland), тј. Русија.

Неповезивање НАТО-а као војно-безбедносне и ЕУ као економско-политичке интеграције, тј. „две стране исте кованице“ и „леве и десне ноге трансатлантизма“, како сами себе виде, наравно у координатама биполаризма, заиста је или врхунски дилетантизам или „завођење за Голеш-планину“.

Поново се показало да Европа не може без рата – захваљујући окупатору с оне стране Атлантика ушла је у Хладни рат.

Посредством Велике Британије као „непотопивог носача авиона“, САД су већем делу Европе са тзв. слободне и демократске стране Гвоздене завесе донеле таласократију као геополитички имплант.

Наравно да за пристанак нису питали Французе, чији је допринос ратној победи био сличан Ренеовом из серије „Ало, ало“, а нарочито не поражене Немце и Италијане. О осталој европској „боранији“ да се и не говори.

Од највећег дела западне и централне Европе САД су формирале сопствени трансатлантски мостобран. „Европа је најбитнији амерички геополитички мостобран на евроазијском копну“, сурово је експлицитан „Збиг“ Бжежински у „Великој шаховској табли“. Била, јесте и остаће докле то буде било потребно и могуће.

А мостобран Б. Кривокапић у Енциклопедијском речнику међународног права и међународних односа дефинише као „простор на супротној страни реке, језера или мора, који заузимају и бране јединице нападача при форсирању реке или приликом ваздушног или поморског десанта, с циљем да се тако створе услови за пребацивање, искрцавање и дејство нових, већих снага, као и за извлачење (евакуацију) сопствених снага са односног подручја“. Савршено јасно.

У ЕУ је разочаран само онај ко је био очаран

Дакле, ако Американци виде Европу као мостобран, а несумњиво је тако виде, онда је она за њих првенствено војни објекат и велико бојно поље – без обзира на слаткоречивост о савезништву.

Стога она има крајње незавидну будућност и, у садашњим условима, мале шансе за аутономно одлучивање о сопственој позицији. Следствено, још више то важи за најјачег европског актера. „Европа коју би конструисао и водио Берлин једноставно није могућа“, недвосмислена је америчка порука коју такође преноси „Збиг“.

Није ли сада јаснија актуелна мизерна позиција Немачке, која чак ни због минирања Северног тока не сме да зуцне? Berlin kaputt!

ЕУ убрзано престаје да буде симбол свега доброг, узвишеног, напредног, привлачног… Уосталом, она никада није ни имала те особине, али је била тако пропагандно представљана. Иако због историјских искустава прилично неоправдан, термин „европске вредности“ добио је статус позитивних вредности уопште. Префикс ев(у)ро временом је почео да подразумева само ЕУ и да има размере интегративне, па чак и идентитетске догме – од ев(у)росонга као такмичења за најбољу песму и ев(у)рогола каквим су окарактерисани лепи погоци чак и у сеоским фудбалским лигама, до ев(у)ра као стамене валуте и намножених институција ЕУ као мерила уређености и ефикасности.

Али, све су то покривалице за праву НАТО-улогу ЕУ у великој, глобалној стратегији САД. Она је и раније била несумњива, али је украјинском кризом постала сасвим огољена. САД се Европом боре против Евроазије. (И) војно.

Када је окончан Хладни рат, одмах је детонирана мина која је изазвала прави, „врући рат“ – насилно растакање СФРЈ, укључујући и директну агресију НАТО, тј. САД и ЕУ на СРЈ 1999, као и потпаљивање сукоба ниског интензитета на југоистоку централне Србије и северу тадашње БЈР Македоније.

Истовремено, амерички „пипци“ у тзв. обојеним револуцијама, које су увек имале и оружану димензију, успешно су функционисали дуж зоналног европског трансгресионо-регересионог фронтијера Империје.

А онда је уследила Украјина. Покушавајући да одложе крај униполаризма и успоре свргавање са светског трона, САД су узеле ствар у своје руке и Европи у лику ЕУ, посредством псовачке реченице Викторије Нуланд, поново јасно ставиле на знање и равнање где јој је место. „Стара дама“, будући да одавно окупирана томе не може да се супротстави, постаје стална ратна арена и тиме „испада из игре“ за место једног од неколико светских економских и геополитичких „играча“.

Још само да се упали фитиљ

Американци могу сасвим лако да изазову нови рат било где у ЕУ јер су, стварајући је, смишљено направили „конструкцијску грешку“ и поставили динамит у саме њене темеље. А наслеђних историјских разлога, великодржавних претензија, неуралгичних тачака, територијалних ревандикација, граничних спорова, мањинских питања, акутних и хроничних конфликата, примирених и активних сепаратизама – ионако има на сваком кораку.

Није питање да ли ће следећег рата у Европи бити, већ где ће и када ће избити? Хоће ли се прво из Украјине проширити на Придњестровље, тј. Молдавију? Или ће Запад најпре напасти до зуба наоружану Калињинградску област – део суверене територије Русије? А можда ће се војно сукобити Мађарска, Пољска и Румунија око „поделе плена“ – западног дела ионако начете Украјине? А тек Румунија и Бугарска за Добруџу? Можда ће заратити Мађарска и Румунија због Трансилваније? Не треба искључити да под одређеним условима Немачка продре у Судетску област данашње Чешке или пређе пољску границу на Одри и Ниси коју је гарантовала када се уједињавала?

Може ли се услед амбиција Мађарске да припоји територије са својим становништвом на југу Словачке десити оружани конфликт ове две чланице и НАТО и ЕУ?

Попусте ли стеге или се појаве такви интереси Алијансе, зар је тешко са великом сигурношћу предвидети ратни обрачун такође две њене чланице – Грчке и Турске – нпр. због давне „Малоазијске катастрофе“, Кипра, миграната, егејских острва, границе на мору и спорних територијалних вода…? Није немогуће да се „рат омакне“ изазван кошкањем Словеније и Хрватске у Пиранском заливу, нарочито ако се умеша Италија? За сада изгледа неизводљиво да се покушаји отцепљења Каталоније од Шпаније, Корзике од Француске, Јужног Тирола од Италије, Шкотске и Северне Ирске од Велике Британије… одиграју насилно, али хоће ли тако бити и у будућности…? Исто важи за хипотетичку деобу Белгије, Швајцарске, Италије… Да ли ико може да гарантује да (поново) неће планути сукоб између Републике Српске и Федерације БиХ или Србије и натоидне творевине „Косова“?

Ко и како да заустави ратни perpetuum mobile?

Списку нема краја и треба га редовно ажурирати. Неке кризне тачке су сталне, неке се смире и постану реликтне, да би се поново активирале, док се неке нове појављују и ескалирају.

Фигуративно речено, као земљани главуци у Ђавољој вароши код Куршумлије: једни одолевају ерозији, други временом нестају, а трећи се стварају – зависно од стене на врху која их као капа наткрива. Као што САД наткривају ЕУ. И настојећи да читаву Европу учине балканоликим „буретом барута“ – интензивно је милитаризују.

Али, зашто Европа не покуша да се ослободи те „меке“ окупације која постаје све „тврђа“, врати се себи и (опет) постане само своја? Европа нација! У овим околностима, то није могуће. Зато што њоме владају роботизоване глобалистичке елите гајене у америчком инкубатору и постављане по вертикали и хоризонтали на кључна места да по глобалистичким инструкцијама раде „на даљински“. Док се бори „кʼо грешан с душом“, остаје јој нада да ће је ослободити неко са стране. Из Евроазије.