АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: Пол Крег Робертс схватио зашто Руси ”споро” напредују

Робертс можда најочигледнији навијач Русије од почетка Специјалне војне операције у Украјини, често се јавно и нескривено, као и многи Срби, нервирајући што Русија није „завршила посао“ за неколико дана. То није зато што је Робертс постао бескомпромисни русофил

Пол Крег Робертс је један од представника „старе Америке“ који су постали познати значајном делу српске јавности током протеклих година. Био је један од твораца Регановог економског плана за опоравак САД после стагфлације и губитка националног самопоуздања који су обележили поствијетнамске 1970-те и Картерову администрацију. Професор на неким од најпрестижнијих америчких универзитета у време још живе меритократије у тада најбољем универзитетском систему на свету. Добитник француске Легије части у време када је она могла да буде додељена и онима који раде за, а не против сопственог народа. Уредник „Волстрит џорнала“. Национално познати колумниста. Итд. итд.

Скренуо је пажњу на себе како нашој тако и широј међународној јавности својим ученим антиглобализмом, анти(нео)либерализмом, али и дисиденством унутар земље у којој је до само пре коју годину уживао неспорни углед и подразумевајући приступ главном медијском току. Поготово се профилисао својом бескомпромисном критиком вашингтонских неоконзервативаца, тих троцкиста позног 20. и 21. века, који су још почетком 1990-их односно, по сведочењу Веслија Кларка, најкасније 11. септембра 2001. извршили „политички пуч“ и преузели вођење америчке спољне политике.

У том кључу је Робертс 2015. објавио и збирку политичких есеја и колумни под насловом „Неоконзервативна претња светском поретку“. Суштину књиге и свог погледа на врли нови једнополарни свет је концизно изложио у предговору:

„Једном установљена, Волфовицова доктрина је узроковала одустајање Клинтоновог режима од гаранција које је администрација Џорџа Буша старијег дала Горбачову да се НАТО неће померити ни педаљ ка Истоку. Кршећи реч америчке владе, бивше земље Варшавског пакта су интегрисане у НАТО. Затим је НАТО употребљен за напад на Југославију и Србију. Затим је режим Џорџа Буша млађег повукао САД из Споразума о забрани антибалистичких ракета и почео да размешта антибалистичке ракетне базе на руским границама. Вашингтон је извео обојене револуције у бившим руским покрајинама Грузији и Украјини. Пошто Наранџаста револуција није успела да испоручи Украјину у руке Вашингтона, Вашингтон је потрошио пет милијарди долара на придобијање украјинских политичара и стварање проамеричких невладиних организација које су употребљене у Вашингтоновом збацивању изабране украјинске владе 2014. године.“

Волфовицова доктрина је заправо незванични назив за нацрт Водича за одбрамбено планирање (Defense Planning Guidance), главног стратешког документа за пројектовање будућих војних издатака Пентагона, за године 1994-1999. Тај тада незванични и недовршени документ је свесно пуштен у јавност преко још угледног „Њујорк тајмса“ у марту 1992. и изазвао је жестоке полемике у тада и даље прилично слободној и слободоумној америчкој јавности, укључујући критике за „империјалистичко“ размишљање и пропагирање једностраних потеза у међународним односима зарад очувања америчког примата и сузбијања свих стварних и потенцијалних такмаца.

Таква дебата у главном току данашње америчке јавности била би једноставно незамислива. Што је, вреди поновити, и разлог зашто људи попут Робертса, Скота Ритера, Лерија Џонсона и Дагласа Макгрегора данас дају интервјуе Спутњику и РТ уместо америчким националним ТВ мрежама, као дисиденти у неолиб-неокон диктатури која се убрзано консолидује над земљом за коју су се некад борили и у којој су уживали велики и заслужени углед.

Међу њима је Робертс можда најочигледнији навијач Русије од почетка Специјалне војне операције у Украјини, често се јавно и нескривено, као и многи Срби, нервирајући што Русија није „завршила посао“ за неколико дана. То није зато што је Робертс постао бескомпромисни русофил. Не, његово резоновање је било следеће: Ако Москва што пре не заврши рат, то ће само дати крила неоконзервативним ратним хушкачима и униполаристима и охрабрити их да додатно појачају помоћ Украјини с циљем наношења пораза самој Русији, водећој светској нуклеарној сили, што би могло да изазове светски нуклеарни сукоб.

Знајући природу неоконзервативаца – да они једноставно неће и не могу да одустану од свог циља глобалне хегемоније – сматрао је да је једини начин да се они осујете тај да Русија толико застраши јавности западних земаља масовним војним ударом у америчком стилу, и муњевитом капитулацијом режима у Кијеву да ће оне сааме захтевати прекид рата и тиме покварити планове „неоконса“.

Међутим, у недавној колумни, Робертс коначно налази оправдање за руско понашање. Ево релевантног дела:

„Зашто је, као што читаоци знају да сам се питао, Кремљ одбијао да употреби силу ради брзог окончања сукоба, пре него што се Вашингтон и његове НАТО марионете исувише дубоко и неповратно не умешају? То није имало смисла све док нисам схватио да су вашингтонски неоконзервативци уверили Кремљ да је рат са САД неминован, што значи нуклеарни рат. Кремљ је вероватно стрепио да би коришћењем свих својих конвенционалних снага у циљу победе над Украјином изазвао директну САД/НАТО интервенцију пре него што би Русија стигла да размести већи број хиперсоничних нуклеарних ракета и ПВО система С-500 и С-550 способних да пресретну и униште Вашингтонове нуклеарне ракете. За разлику од руских хиперсоничних ракета које насумично мењају правац и не могу бити пресретнуте, Вашингтонове технички инфериорне ракете се могу срушити. Мој закључак је да се Кремљ, у светлу доминације вашингтонских неоконзервативаца над свим америчким владама у 21. веку и уверен да САД планирају уништење Русије, припрема за нуклеарни рат.“

Зашто је толико битно Робертсово размишљање на ову тему, а не размишљање релевантих војнообавештајних стручњака попут Ритера и Џонсона или искусних ратника попут Макгрегора? Битно је због тога што је Робертс можда најбоље од свих проникао у психологију и намере америчких неоконзервативаца, од којих данас највише зависи светски мир, односно (не)започињање нуклеарног рата. Не зато што су најмоћнији… већ зато што су најмрачнији, најирационалнији и далеко најопаснији међународни актер са прстом на нуклеарном обарачу. Неоконзервативни Вашингтон јесте, као што нова руска спољнополитичка концепција констатује, највећа претња не само Русији него светском миру уопште.

Упућенији посматрачи још од почетка украјинског сукоба – односно од обојене револуције на кијевском Мајдану 2014 – сматрају да је: 1) сукоб Запада против Русије неминован и 2) да ће се тешко завршити компромисом. Неоконси тешко да могу да прихвате ишта мање од пораза стратешког противника и своје тоталне победе. И нису они само у рату против Русије (или Кине). Они су истурено копље наднационалних снага које теже глобалној доминацији, свету без традиције, вере, човечности. Они ратују против саме човекове природе, против Бога. Циљ им је не само тотална власт, већ и тотална контрола. Ту места за компромис нема.

Зато је, без непотребне идеализације, досадашње понашање Русије не само разумљиво – него и крајње одговорно. Да је Русија до сада одговорила на сваку провокацију, на сваку ескалацију контра-ескалацијом – можда бисмо до сада већ прешли нуклеарни Рубикон. Русија све чини да демилитаризује најопаснији војни савез у историји, а да не изазове светски сукоб. „Споро“ напредовање око Бахмута је парадигма тог приступа.

Што се тиче руског размештања свих неопходних елемената за одбрану од евентуалног нуклеарног напада – сигурно је да се то дешава, као и да Москва зна с ким има посла, као што је нажалост сигурно и да ни то неће бити гаранција да неоконзервативна дружина неће посегнути за незамисливим.

За нас је, дакле, важно обратити пажњу на упозорење човека који неоконзервативце познаје у душу, да бисмо се боље припремили за наступајуће догађаје. Али је исто тако важно, у све дрскијем ”про-западном” информативном рату који се води у Србији, поредити истинску забринутост једног ученог и честитог припадника поражене америчке елите са бестидним и агресивним ратним хушкањем и призивањем Армагедона које излази из уста оних који нам се данас лажно представљају као ”прозападни”, односно ”проамерички”. Они имају везе са оном Америком у коју су отишли Тесла и Пупин, која је произвела једног Робертса, таман колико је Хитлерова Немачка имала везе са Гетеовом.