СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ: Власти против народа

Политичка елита је верно следила туђе, америчке економске и геополитичке интересе и довела и до економског и политичког самоубиства земаља Европске уније

На самопроглашеном Колективном западу десио се историјски апсурд – власти изабране на демократским изборима окренуле су се против сопственог народа, оних чијим су гласовима и дошле на власт. Власти су против сопственог народа и то са готово религијском упорношћу усамљених монаха. Из угла демократског историјског искуства то је нека врста западне контрареволуције.

Тај процес је почео одавно, још од нестанка Совјетског Савеза када је на Западу нестало страха и стида а најилустративнији примери су Европска унија (ЕУ) и јединствена валута евро. Народ је редовно на демократским изборима бирао своје представнике а они, ко год да је изабран, су онда активно радили против интереса оних који су их изабрали. Нестало је државе као основног заштитника народа. Све се то покривало агресивном медијском пропагандом, измишљањем неких виших, планетарних, циљева, непостојећих непријатеља и невероватним лажима.

Европска унија и цели Колективни запад ће ућу и у историју медицине јер су показали да је лаж заразна болест.

Изабрани посланици на које народ на изборима преноси свој суверенитет су постали пуки лобисти и немају никакве везе са народом којег формално представљају. И нико за то не одговара. Нестало је одговорности. У Британији је откривена електронска преписка министра здравља Мата Ханкока, у време епидемије корона вируса, која показује да су владине мере против короне биле велика обмана са циљем инсталације страха и да затварање Британије није било ни потребно. И потом је откривено да Ханкок, који је још увек посланик, наплаћује дневно 10.000 фунти за „саветовање“ светских компанија, другим речима за лобирање. И нико не одговара за било шта.

Такође све је већа сумња да британски премијер у време короне, Борис Џонсон није уопште био у болници када је имао ковид него у резиденцији изван Лондона. А медији су панично објављивали како је у интензивној нези и бори се за живот. Плашење народа.

Опозициона Лабуристичка партија је у парламенту и званично затражила истрагу о томе али ништа се није десило. Слично је и у другим европским земљама а најтипичније у Европском парламенту који је препун лобиста а не представника народа. Народ, демос, у ЕУ и не постоји. Или на другој страни екстрема је немачка министарка спољних послова Аналена Бербок која је јавно рекла да ће помагати и наоружавати Украјину без обзира шта мисле Немци и ако су против тога. Кога она представља?

Нова реалност

И сви то знају и виде али се онда пласирају неизбежни експерти који јавности нуде формулацију да је то пост-демократско време. Шта то значи? У стилу то је нова реалност, развој друштва. И Колективни запад тражи и од других да се тако понашају ако не желе прети им се ратом.

Негде се и успева и тај модел против народа се запатио и у многим земљама које још нису чланице ЕУ али су на такозваном европском путу. Неке од њих као Црна Гора су и чланице НАТО пакта. На пример, већина грађана Црне Горе, чланице НАТО савеза, према недавном истраживању РТ Балкан, најгоре мишљење имају управо о НАТО пакту, њих 60 одсто, а најповољније о Митрополији црногорско-приморској Српске православне цркве и Србији. А само 11 одсто Црногораца има позитивно мишљење о НАТО савезу а толико је и оних који позитивно мисле о Америци а негативно о њима мисли 61 одсто. И две трећине Црногораца не подржава увођење санкција Русији. А власт у Подгорици ради све оно против чега је тамошњи народ. То је модел.

Отуђеност политичке елите, слуганство туђим интересима и отворена борба против сопственог народа су се у најогољенијој форми показали током кризе и рата у Украјини. Политичка елита је верно следила туђе, америчке економске и геополитичке интересе и довела и до економског и политичког самоубиства земаља Европске уније. Европска унија је осиромашена, финансијски и економски руинирана а политички потпуно маргинализована.

Кап која је прелила чашу

Али, како каже народ, „можеш колико хоћеш али не можеш докле хоћеш“. Наговештаји народног незадовољства су већ видљиви у свим водећим земљама, пре свега у Француској и Немачкој. И у Британији која није у ЕУ. За сада су то масовни штрајкови кључних делатности, од транспорта до здравства, а у Француској и масовне демонстрације. Праве побуне још нема. Без обзира на конкретне мотиве тих штрајкова и демонстрација то је изнад свега протест већине народа против власти и њихове политике, укључујући и ону према рату у Украјини. Иако економска и политичка криза у земљама ЕУ већ дуго траје санкције према Русији и заоштравање са Кином су на неки начин кап која је прелила чашу.

За сада је мало вероватно да ће ти протести и штрајкови донети неке промене али они би могли бити и почетак процеса незаустављивог народног незадовољства који ће на крају неизбежно довести до промена. Међутим, не тако скоро. Јер, у ЕУ се десио, како је то говорио Карл Шмит,  савез елита и то по моделу који је некада у Немачкој устоличио Адолфа Хитлера. Политичке елите су наиме јединствене, и опозиција и власт, сви су против сопственог народа. Нема, у ствари, политике. Нема дијалога.

Нема још критичне масе нити политичке снаге која је би могла да организује народно незадовољство. Нема дилеме да је акумулација народног незадовољства велика и постаје све већа али барем до сада у историји, ни један протест или демонстрације нису били спонтани. Увек мора да постоји нека организација која то организује. У Француској и Немачкој и у Британији то су синдикати. Али сви ти синдикати су веома корумпиране организације и практично раде нечије послове махом за власти и богате. У ствари, протести и демонстрације су на Западу инструментализовани и користе се као нека врста вентила за амортизацију народног беса и незадовољства. То је Француска последњих година најбоље показала.

Без обзира ко их организовао талас протеста је сада ипак тешко зауставити утолико пре што европске владе и даље живе у уверењу да могу да обману народ и да медији, пропаганда и лажи могу све да ураде. И заиста последњих неколико деценија им даје и за право у том веровању да су обмане могуће и чак ефикасне. Али, ипак, живот и реалност још нико није победио. У ствари, нису чак ни потребни протести и демонстрације, систем се сам изнутра урушава. Као у Совјетском Савезу.

Моторни мит

Промене на Колективном западу пре свега у Европи ће доста споро ићи упркос незадовољству јавности. Нема државе, у ствари, не постоји државна структура која би разговарала са народом, државни послови су приватизовани и све је препуштено медијима и пропаганди. Нико није одговоран. Главни кривци су Европска унија и евро. Иако су и Европска унија и евро у колапсу политичке и пословне елите упорно одржавају привид њиховог постојања. Сви се крију иза Европске уније и евро система. И нико не сме да први учини искорак а ако га неко и предузме као што је британски Брегзит онда се елите брзо организују и све остане по старом. Ако би нека земља или лидер искорачио онда би се и сви други срушили.

Такозвани европски пут је постао нова религија и према свима који другачије мисле или имају критички однос генерише се гађење као и према свакој другој религији. Моторни мит те необичне религије је постала Украјина.

И промена у Европи и на целом Колективном западу, како сада изгледа, нису могуће и неће их ни бити док се не заврши рат у Украјини. А Колективни запад који и даље негује илузију о победи нема снаге ни капацитета да буде победник. И како год да се заврши за Европу оличену у Европској унији то неће бити добро. Јер, власти су против сопственог народа и сама нека врста катаклизме може да промени такав систем. Украјина би за Европу могла да буде та врста катаклизме.