БОРИС НАД: Зашто је Вилијам Вокер добио надимак Господин Покољ

На Косову се много тога променило са доласком Вокера. Тада је ОВК престала да буде терористичка организација, образован је нови штаб у Дреници. Вокер и Бернс су били двојац који је ујединио и изнова формирао ОВК, каже Михајловић

Инцидент који се догодио у селу Рачак, у јануару 1999, био је повод за агресију НАТО на Србију и тадашњу Југославију.

Вилијам Вокер, амерички „каријерни дипломата“, који је у време, 1998/99. године, обављао дужност шефа верификационе мисије ОЕБС-а на Косову, пружио је жељени алиби НАТО-у за интервенцију против Србије, не само својом интерпретацијом „случаја Рачак“.

Подсетимо, Вокер је инцидент у овом селу одмах прогласио за „масакр“, кога су, наводно, починиле српске полицијске снаге над недужним албанским цивилном становништвом.

Вокер није сачекао да се обави увиђај ни истрага после овог инцидента, нити га је интересовао налаз међународног тима форензичара кога је предводила Хелена Ранте, патолог из Финске.

За њега, ствари су од самог почетка биле јасне. Можда је из тог разлога гласно негодовао и прекидао Рантеову на њеној конференцији за штампу – према речима једног од учесника, „то је било врло непријатно“ – а на састанцима у четири ока ју је у бесу гађао оловком.

Данас је Вокер радо виђен гост на „независном Косову“. У селу Рачак подигнут му је споменик.

Аљбин Курти, премијер такозване косовске државе, обећао је Вокеру „помоћ“ од 70.000 евра за писање књиге о „случају Рачак“. Вокер је био и (плаћени) саветник неколико званичника ове лажне државе. Данас се противи стварању Заједнице српских општина, јер му није јасно шта Срби желе, пошто су на „Косову“ „заштићени као и било која друга мањина у Европи.“

Недавно, Вокер је изјавио да „нико не може да порекне ни промени чињеницу да је у Рачку почињен масакр.“

Ко је тај Вокер?

Пођимо редом. Чак и у западној штампи, Вокерова верзија догађаја у селу Рачак је оспорена свега неколико дана после догађаја.

Оспорио ју је најпре француски новинар угледног листа „Фигаро“ Рене Жерар, који је 21. јануара 1999. објавио чланак који „доводи у сумњу реалност овог ужасног спектакла.“ Жерар поставља и сасвим логично и оправдано питање: није ли Вокерова верзија масакра у Рачку можда „превише савршена?“

Сам Жерар је касније сведочио о овим догађајима: „Рекао сам да (читаоцима) дугујем истину. Следећег дана написао сам чланак у коме сам навео да је Вокер можда преуранио у давању свог закључка. Била је то велика, ударна вест. ‘Фигаро’ ју је објавио ујутру, а ‘Монд’ поподне, чланак је изазвао велику буку. Вокер је рекао да је чланак грозан и да не жели да ме види. И мој пријатељ Американац ми је рекао: ‘Ђубре једно, убио си причу!“

Новинар Миливоје Михајловић накнадно се присетио разговора који је имао са дописником „Њујорк тајмса“ Мајком О’Конором о Вокеру, у Медија центру у Приштини, 1998:

„Он (О`Конор) ми је рекао: ‘Стигли су Вокер и Шон Бернс, сада ће бити опасно.’ Ја сам питао ко је сад тај Вокер, а он је рекао да је то човек о коме се распредају легенде у Латинској Америци. Изговорио је и следеће: ‘Где је тероризам, где је дрога, где је интервенционизам – ту је увек Вокер`.“

Мрачна улога Вокера у Салвадору

Заиста, шта је то Вокер урадио у Латинској Америци? Како примећује новинар Стеван Костић, Латинска Америка одувек је била „посебно место за каљење младих америчких дипломата и оперативаца ЦИА.“

Вокер је, већ од почетка 60-их, као оперативац ЦИА присутан у Перуу, службовао је у великом броју јужноамеричких земаља – у Боливији, Бразилу, а затим у Централној Америци – односно, свуда тамо где се били „угрожени амерички интереси“.

Када је стигао у Перу, почетком 60-их година, војска је управо извршила државни удар и успоставила хунту под вођством Рикарда Переза Годоја, који ће окрутно владати Перуом наредне две деценије.

Али Вокер је име и заслужену репутацију стекао тек у Салвадору, где је 1989. именован за амбасадора. У овој земљи је тада још беснео грађански рат, један од најкрвавијих на том подручју, између десничарске хунте, иначе савезника САД, и левичарских побуњеника, окупљених у „Националном покрету за ослобођење Фарабундо Марти“.

Име Вилијама Вокера у Салвадору се најчешће помињало у вези са убиством језуитских свештеника, до којег је дошло 16. новембра 1989. године. Тада је убијен ректор Универзитета Централне Америке Игњасио Елакуриjа и још петорица свештеника. Био је то догађај који је из самог темеља уздрмао ову централноамеричку земљу.

Елакурија је био посредник у преговорима између гериле и хунте о окончању рата. За његово убиство власт је сместа оптужила покрет „Фарабундо Марти“. Вокер је спремно подржао верзију хунте.

Међутим, нешто касније, испоставило се да је свештенике убила војска Салвадора.

Или он, или ми

Како тврди амерички новинар Џефри Дејвис, наредбу да се Елакурија убије издао је салвадорски пуковник Понс свом подређеном Гиљерму Бенавидесу. Вокер се тада налазио „у тајној преписци са Бернардом Арондсоном из Стејт департмента“, поручујући му да је „Бенавидес рекао својим људима да је отац Елакурија ‘један од њих’ и да мора да умре. Или он, или ми.“

Другим речима, Вокер је од почетка тачно знао ко је убица и о томе је обавестио Вашингтон. То америчкој влади није сметало да овај злочин подмеће герилцима из покрета „Фарабундо Марти“.

Преокрет у истрази настаје када се сазнало да су покољ извели припадници војске. За Вокера је тада забележено да је, као у случају Хелене Ранте, обилазио новинаре и покушавао да дезавуише кључног сведока речима: „Немојте да ме цитирате, али овај сведок је безвредан.“

 

Стварање „нове ОВК“

На Косову 1998. је Вокер, за почетак, направио буквално „нову ОВК“. Долазак ОЕБС-ове мисије на Косово подудара се са озбиљном кризом у коју је запала такозвана ОВК, која се практично распадала пред српским снагама безбедности.

„У септембру 1998. године, практично смо изгубили рат против српских снага безбедности, али је тадашњи амерички изасланик Ричард Холбрук успео да издејствује прекид ватре и долазак верификационе мисије“, рекао је Харадинај у једном интервјуу.

„Морам да истакнем да је долазак `верификатора` био необично важан догађај за Косово“, признао је касније Харадинај. „Након офанзиве српских снага, народ је почео да губи поверење у ОВК, мислили су да нисмо у стању да испунимо задатке, јер се након падова нисмо уздизали снажнији и спремнији, као што се очекивало.“

Крајем 1998. године, Американци су, на челу са Вокером, довели и до озбиљних промена на челу ОВК. Из хрватске војске на Косово је стигао Агим Чеку, који је заменио Сулејмана Сељимија на месту првог човека у главном штабу ОВК. Сељими, познат и по ратном надимку Султан, није успео да уједини десетак локалних герилских група, а повремено је кокетирао и са радикалним исламистима у Сарајеву.

Заправо, на Косову се много тога променило са доласком Вокера. Од тада је ОВК за САД престала да буде терористичка организација и образован је нови штаб у Дреници.

„Вокер је ујединио те побуњеничке групе“, сведочи Михајловић. „Припадници Верификационе мисије ОЕБС-а, тачније Шон Бернс, који је био под Вокеровим надзором, су их обилазили, и то је буквално био двојац који је ујединио и формирао ОВК.“

Након тога, мења се и представа о ОВК у светским медијима.

Слава америчког експеримента

Вокер је постао специјалиста за лешеве. Славни амерички научник и политички активиста Ноам Чомски га је, у књизи „Нови хуманистички милитаризам“, назвао „специјалистом за манипулације са лешевима.“ Вокерова прошлост, додао је Чомски, „умањује кредибилитет сваке његове даље активности, па и његове приче везане за догађаје у Рачку.“

Оно што је америчка државна секретарка Медлин Олбрајт радила на такозваним преговорима у Рамбујеу, Вокер је радио „на терену“, на Косову и у селу Рачак: припремио је алиби за агресију НАТО-а и за каснију окупацију КиМ.

Све у свему, Вокер поседује једну чудесну особину: он може да пориче покоље, уколико су се десили, као у Салвадору, што му је донело надимак Господин Покољ, или да их измишља, уколико се нису десили, као у Србији.

За Вокера, истинито је искључиво оно што је у интересу „империје“; оно што није у интересу је лаж. Како је то својевремено објаснио бивши директор ЦИА Мајк Помпео, уз простодушни смех, студентима у Тексасу: „Када сам био кадет, главни мото је био: немој да лажеш, крадеш и вараш. Био сам директор ЦИА. Лагали смо, варали смо, крали… Имали смо целе курсеве о томе. То те подсети на славу америчког експеримента.“