НАТАША ЈОВАНОВИЋ: Батаљон Спарта – Богови рата

Украјинско ратовање је нечовечно и вређа сваког честитог војника. Од Одесе у којој су горели живи људи преко Марујупоља где су их држали као таоце све до фронта на којем стрељају руске заробљенике, прича Артјома Жогу, команданта јединице Спарта

Артјома Жогу, команданта легендарне јединице Спарта, упознала сам у Донбасу, тачније, на линији која пресеца Доњецки аеродром, стратешки важној тачки на којој су се 2014. водиле најжешће борбе. Пре тога су постојали спорадични контакти, у размерама – мојих 20 упита и његов кратак аудио одговор, увек исте, скромне, садржине: У овом тренутку не дајем интервјуе. Чекам вас у Донбасу.

Иза наших леђа је отаџбина

За разлику од Арсена Павлова, првог команданта, довитљивца, који је са групом ополченаца терао инат не само украјинским војницима већ и пољским и америчким плаћеницима, шегачећи се пред камерама које су му подариле светску славу, Артјом не воли медије. Он је ћутљив, озбиљан, аристократски одмерен. У држању овог предратног трговца рибом постоји нешто старозаветно – да су друга времена могла бих га замислити као неког племића или као испосника.

О рату и смрти говори као о датостима, показујући на слоган батаљона исписан изнад радног стола (узгред, канцеларија комаданта Спарте је импровизована просторија од ваљда једина преостала четири зида, на рушевинама сравњеног аеродрома): „Ми идемо на састанак са смрћу. Ми смо борци батаљона Спарта.“

Питам да ли је неустрашивост бораца допринела чињеници да овај батаљон стекне славу и изван граница Русије. Славу? Одмахује главом. Слава је тамо негде, овде су страдања, сузе и рат.

За момке из јединице (наочити, одважни млади људи, беспрекорни у опхођењу) каже да су мотивисани за извршење својих задатака, јер знају да иза њихових леђа стоји отаџбина, стоје деца, жене и старци.

„Ако се осврнемо на сва казивања и бајке из давнина, видимо да су се истицали и хвалили честитост, поштење и добра дела. Дакле, ако смо ми из ‘Спарте’ постали део легенде, то само значи да радимо све како треба.“

Комадантов пролог

Од 2014. Спарта се борила најпре у Славјанску па Доњецку – Степановки и Миусинску, Докучајевску, Јеленовки, подручју Дебаљцева, Угљегорска, Широкина, Павлопоља, Волновахе и Николајевке – практично, дуж целе линије фронта.

Ово нису пука набрајања места, већ комадантов пролог за виђење природе овог рата. Од 2014. Украјина је посејала много смрти, каже, и када је кренуло ополчење, Кијев је олако закључио да је реч о групи сепаратиста, о неразумној побуни коју треба у крви угушити. Он није разумео да је реч била о целом једном народу који је у име свих недужно убијених, спаљених и ућутканих етничких Руса широм Украјине одлучио да каже „доста“.  Касније су, каже, схватили да ово није шала и да ополченцима није неопходно НАТО наоружање да би бранили своју децу. Украјинци су своју жртвовали.

„Показало се да и у Маријупољу, Лисичанску и местима где се воде уличне борбе, као сада у Авдејевки, они своје положаје постављају у стамбеним квартовима где су цивили. Истовремено, по Доњецку отварају паљбу – хаотично и вишецевним бацачима, они могу да гађају и главну пијацу и дечје одељење Централне болнице у којој је смештено много пацијената, и деце и одраслих.“

То је суштина украјинског ратовања – нешто опако и нечовечно што вређа сваког честитог војника. Од Одесе у којој су горели живи људи преко Марујупоља где су их држали као таоце све до фронта на којем стрељају руске заробљенике.

Моторола је буквално ушетао у рат

Артјом је трећи командант ове јединице. На том месту наследио је сина Владимира Жогу (позивни – Воха), постхумно одликованог Орденом хероја Русије. Отац и син, војник и комадант, комадант и погинули херој.

Овде чинови нису ствар етикеције већ заслуга. Кроз животе тројице – Арсена, Владимира и Артјома – лако је исписати историју и суштину ратовања у Донбасу.

Арсен Павлов Моторола, физикалац, везиста у Чеченском рату, херој Доњецке народне Републике, сахрањен је у присусутву 50.000 људи који су узвикивали „хвала“. Артјом о њему прича са нескривеним поштовањем. Лудо храбар и довитљив, Моторола је буквално ушетао у рат. Погођен неправдом и ужасима са којим су се суочавали проруси у Украјини, отишао је у Славјанск као добровољац и придружио одреду Игора Стрелкова. Касније је формирао свој батаљон.

Симбол витештва

Украјинцима је приредио многе невоље. Иза њега сијасет анегдота, као она да је у јеку борби на разгласу пустио муслиманску молитву, након чега су се, престрављени могућношћу да су се Спарти придружили Чечени, украјински војници разбежали. Он је водио рат уживо – камере ратних извештача пратиле су овог момка из Краснодара на сваком кораку.

Спарта постаје мејнстрим, симбол витештва у свету који се се до тог тренутка с презиром односио према херојству и заветним циљевима; страни новинари се отимају за интервјуе – најпре запањени овом непокорношћу и луцидношћу, затим и сами очарани.

Парцела на најистуренијој тачки фронта

Одједном се, како је то приметио Захар Прилепин, испоставило да светом не владају шоу-бизнис, ни џиновске корпорације, ни специјалне службе, ни велики системи у којима раде професионалци, већ може да бане човек с улице који у малом селу заузме парцелицу на најистуренијој тачки фронта, затим окупи тридесет људи, па сто, па двеста. То је Моторола. Одједном се види да је он ненормално храбар, промућуран, сулуд, отворен, шаљивџија. С тридесет људи је растеривао артиљерију и тенкове, а тамо на украјинској страни су веровали да је то руска армија, које није било.

Много пута рањаван у борбама, живот није изгубио на фронту, већ диверзантској намештаљки украјинске службе безбедности, у лифту стамбене зграде у којој је живео као подстанар. Приче које су колале по украјинским новинарским кулоарима да је смрт дошла из његовог војничког гнезда, фактичка су неистина.

Уместо голман, постао је командант

Борци у Спарти махом су „Моторолина деца“. Воха такође – један од најмлађих команданата на ратишту Донбаса, син трговца рибом, по причи сабораца, отворен и добродушан – изразите лепоте, сан сваке светске модне куће, одлази у рат.

„Волео сам спорт, фудбал, могао сам да постанем добар голман. Са 14 година сам већ почео да радим и зарађујем. Све је било у реду до 2014. док није почео Мајдан“, испричао је у једном интервјуу.

Погинуо је телом штитећи цивиле који су под кишом украјинских метака хуманитарним коридорима напуштали опкољену  Волноваху. О Вохи, Артјом не прича много.

„Све је почело у Славјанску, где су се водиле најактивније борбе. Тамо сам упознао и Арсена Павлова Моторолу, који је касније постао наш командант. Мој син Волођа се спријатељио с њим, постао његов возач, десна рука и незаменљив човек.“

Батаљон је тражио Воху

Реч препушта Семјону Пегову који се присећа почетка Вохиног војног пута:

„Врло рано је ушао у рат. Након атентата на Моторолу, прихватио је изазов судбине и постао командант читавог батаљона. Ово је невероватна одговорност за такво доба. Главно је да га нико није именовао, већ је то била одлука самог батаљона у коме се боре одрасли и искусни мушкарци. Замислите само какав је углед морао да стекне на бојном пољу да би људи од 40 година, без сумње, одлучили да Воха води Спарту.“

Артјом Жога би без сумње, да може, све дао да је он тог марта био на задатку извлачења цивила из пламена Волновахе. Али није. Док разговарамо, земља подрхтава од негде испаљених граната (не могу да одредим одакле долазе), артиљерија се враћа на положаје… Он је спокојан, и ослобођен страха од смрти.

Докле ће се протезати границе Новорусије?, питам.

До Пољске, одсечно одговара.

У Доњецку се о Моторолиним, Вохиним и Жогиним подвизима прича уз дубоки наклон. Ово није митологизовање стварности, већ ређање чињеница које у савременом свету лаких речи и лаког морала делују нестварно. Али у Донбасу то јесте тако.