АНАЛЕНА Бербок већ 15 месеци је министарка спољних послова Немачке, али је донедавно била позната углавном по свом феноменалном образовању.
Издвајала се жељом да брани немачке интересе и „стотинама хиљада километара од Берлина“, знањима о улози тенкова у европским ратовима 19. века, а и апелом Путину да коригује своју политику за 360 степени…
Сада је Аналена одлучила да `нацрта` спољнополитичку доктрину Немачке. То је пре посао канцелара Шолца јер министри спољних послова само спроводе доктрину у пракси, али се све измешало у немачкој политици.
Њена доктрина ће, како је објавила, Немачку спољну политику претворити у феминистичку, а немачко Министарство спољних послова ће „имати женственије лице“.
Наравно, Male pig chauvinism у политици (као и у другим сферама живота) доноси само невоље, док је женски принцип свуда користан. Ово је утолико индикативније што се говорка у Берлину да Аналена озбиљно размишља о преузимању функције канцелара.
Сањати није штетно, али поставимо себи питање.
Али, колико је генерално хуманија и пријатнија владавина жена него мушкараца?
Египатска Клеопатра, византијска Теодора, готске и франачке принцезе, које су са овом другом живеле у исто време, тешко да су погодне као реклама за феминизам.
Кинеска царица Цикси, која је владала крајем 19. века, одликовала се ретком окрутношћу. Године 1896. наредила је киднаповање револуционара Сун Јат-сена из Лондона како би га довела у Кину и, исеченог на ситне комаде, испекла…
У Европи, која нам је ближа по култури, ни са сувереним дамама није било све у реду. Шта је Катарина Медичи, у поређењу са којом су њени синови Чарлс IX и Хенри III били слабићи. Краљица Бес (Елизабета Прва) била је на истој линији.
Истина, 18. век је показао и светлу страну феминизма. Као пример просвећеног апсолутизма хваљена је владавина наше кротке Јелисавете, потом матушке Јекатарине, а у Аустрији владавина царице Марије Терезије.
Одмах потом су на власт дошли и мушкарци који су били просвећени и меки – Луј Шеснаести и наш Александар Благословени. Дакле, не ради се само о феминизму.
Двадесети и 21. век донели су потпуно разочарење у хуманизам и разборитост политичарки.
Русија је постала позната по Розалији Земљачки (револуционарке су углавном биле страшне фурије) и атаману Марусји. Смрт Маргарет Тачер дочекана је славном песмом „Вештица је мртва!“ («Witch is dead!»).
Узгред: који је још британски премијер на овај начин испраћен до гроба?
Америчке државне секретарке Медлин Олбрајт и Хилари Клинтон, као и садашња заменица државног секретара, Викторија Нуланд, такво су оличење злобе да неки Блинкен изгледа као анђео кротости.
А и оне су такође важан пример владајућег феминизма.
Примери финске премијерке Сане Марин, њене естонске колегинице Каје Калас и молдавске председнице Маје Санду такође нису нимало инспиративни. Као ни примери Елизабет Трас, Урсуле фон дер Лајен и – страшно је и рећи – саме Аналене Бербок.
Од тако лепих дама и њихове политичке мудрости – нека нас Господ сачува.