Михаило Меденица: Себе смо дужни деци – наши потомци и наши преци
Михаило Меденица
Себе смо дужни деци!
Толико боља од нас,
они су наши потомци и славни преци…
Само Бог зна чиме смо их заслужили?
Бруком и ћутњом смо их задужили,
па опет нас се не стиде.
У нама још људе виде,
а не страшљиве дртине
што су им путеве продали за пртине.
Пропијамо њихова сванућа,
скаменисмо прађедовске оранице,
душе смо дали под кирију
а они жељни Грачанице.
Чудимо се како су преко ноћи порасли, а све смо учинили да остану мали?
О Дечане су се дохватили кад су од нас отпали…
Од сува и накрива дрва отпале зелене гране
па наново ничу у храст и јаблане.
Све смо учинили да нас се стиде,
а они упорно и за нас виде косовска поља.
Чија су то, наша, деца од нас толико боља..?
Млада и чиста корита Ибра, Дрима, Ситинице…
а ми на својему вечите скитнице.
Ако смо заборавили где је Призрен- погледајмо где су нам деца.
Чекају нас да стигнемо догодине, па још догодине, па још коју годину догодине…
Нама пуна уста а њима очи- Косова и Метохије!
Мало је кафана колико нас је одважних
да у њима јурнемо пут Кошара и Паштрика,
мало је неба за детињег лика више Хоче…
Чувај их Оче, ми не знамо,
ми смо чували само да дамо…
Чиме смо ми, најхрабрије кукавице,
заслужили децу Ловћеновидну?
Пред зверима неустукле,
пред Господом стидну.
Толико смо се трудили да остану мали,
а они, да не кажу никоме- узрасли у иконе!
Понели Дрину у чутуре
преко својих Албанија и Кајмакчалана.
Понели земље да засеју Србије
где их лажемо да не ниче.
Наша деца, а на нас не личе,
Богу хвала!
Од наше срамоте дижу Голготе.
Насмејани иду на распећа,
што су клинови већи и она су већа.
Наша деца!
Ђаци- мојковачки јунаци!
Крваре наше ране да видају Видовдане.
Чувај их Оче, ми не знамо,
ми смо чували само да дамо…
Себе смо дужни деци,
наши потомци- наши преци…
