Задатак војног аналитичара требало би у принципу да буде технички јасан и вредносно неутралан. У процени исхода неког конфликта он може да се ослони на широку палету проверених метода на основу којих се закључује која од сукобљених страна има веће изгледе да деградира физичке капацитете и моралну спремност противника за борбу у датом временском оквиру, као и да настави да пројектује смртоносни притисак све док тај противник не прихвати да се понаша у складу са политичким циљевима победника.

Овај модел углавном функционише када нема много „непознатих непознаница“ (алузија на чувену фразу бившег америчког министра одбране Доналда Рамсфелда којом се указује да је неке безбедносне претње немогуће претпоставити, прим. прев). Аналитичару лишеном личних предрасуда било је јасно да је Хитлер осуђен на пропаст када је напао Русију јуна 1941. а да претходно није поразио Британију, чиме је поновио Наполеонову грешку из 1812. године. Ни Централне силе нису могле да победе након што је Америка ушла у рат априла 1917, упркос истовременом колапсу Русије и очајничкој офанзиви по принципу „све или ништа“ која је пропала у пролеће 1918. године.

„Ратна магла“ (термин западне војне теорије који означава неизвесност у ситуационој свести учесника војних операција, прим. прев.) понекад руши квантитативни прорачун. Персијско царство – глобални хегемон 5. века пне – није успело да покори Грке, иако је грчки свет био политички расцепкан и чинио је једва два одсто демографске, територијалне и финансијске снаге Персије. Свега век касније, Александар ће освојити Ахаменидско царство бројчано занемаривом силом македонских фаланги. Експлозивна и брутално насилна експанзија ислама у седмом и осмом веку наше ере противречила је скромној демографској и ресурсној бази коју су новој вери пружале арабијске пустиње. Успон Јапана као агресивне велике силе након реформи под царем Меиџи крајем 19. века био је невероватно брз и изненађујући за све спољне актере.

Ирационална вера

Након годину дана тешких борби, рат у Украјини не показује симптоме смиривања. У оптицају су бројна предвиђања о будућем току овог рата и његовом свршетку, али се она драстично разликују, често у зависности од личних предрасуда и идеолошких визура аутора. Сценарији се могу поделити у четири групе: украјинска победа, руска победа, споразумно поравнање и замрзнути конфликт корејског стила.

Истакнути заговорник преовлађујућег гледишта у Вашингтону – да ће Русија претрпети катастрофални пораз уколико Запад настави да снабдева Украјину најсавременијим типовима наоружања – јесте пензионисани генерал Бен Хоџис, својевремено главнокомандујући америчке војске у Европи. „Украјина има сву иницијативу и немам никаквих сумњи да ће победити у овом рату, вероватно током 2023. године“, рекао је Хоџис у интервјуу за BBC децембра 2022. Хоџис је изразио уверење да ће Украјина до краја ове године „бити у позицији да отпочне финалну фазу операција“.

Читав амерички неоконзервативно-неолиберални дуопол, који суверено доминира вашингтонском сценом, тренутно се држи неке варијанте овог оптимистичног сценарија. Већина његових заступника на јавној сцени третира уклањање руског председника Владимира Путина са власти као предуслов ма које варијанте решења. Неки прижељкују распад Руске Федерације у парампарчад, успостављање хашког трибунала под контролом Запада за суђење руским лидерима оптуженим за ратне злочине, наметање драстичне ратне одштете остацима Русије и одржавање санкција у недоглед. Они спремају Русији неупоредиво бруталнији исход од суровог мира који су победничке савезничке силе наметнуле Немачкој у Версају.

Фикс-идеја да ће Русија бити не само поражена него и понижена, а можда и уништена као суверена држава, рефлектује емотивну чежњу њених заговорника. Њихове тежње нису засноване на ма каквој трезвеној процени снаге и слабости зараћених страна. Уместо тога, као и Хоџис, они прибегавају фразама утемељеним у ирационалној вери, попут „немам никаквих сумњи“, „не видим никакав други исход“ и „лично верујем“.

Егзистенцијални рат

Војска Украјине није се распала као што је то Путин можда очекивао у раној фази рата. Извела је успешне локалне контранападе код Харкова и Херсона. Међутим, њена импресивна отпорност не подразумева аутоматски и способност извођења свеобухватне контраофанзиве ка Криму, а камоли наношење стратешког пораза Руској Федерацији – држави приближно 30 пута већој од Украјине, са троструко већим бројем становника и деветоструко већим бруто националним производом, која уз то има на располагању и неупоредиво веће природне ресурсие.

Квантитативни параметри могу да се покажу варљивим: Давиди су повремено побеђивали Голијате током историје. Такви исходи су реткост. Догађају се као по правилу када јача страна води опциони рат, док она слабија води борбу коју сматра егзистенцијалном.

И Украјина и Русија виде садашњи сукоб као егзистенцијални, рат у којем пораз није опција. Русија ужива огромну предност услед чињенице да је нуклеарна сила. Нуклеарно оружје бескорисно је као средство заштите крхког унутрашњег политичког поретка државе која га поседује уколико јој прети колапс изнутра, што се догодило са Јужном Африком почетком 1990-их. Атомска бомба је међутим врло убедљиво крајње средство одвраћања акутних спољних претњи, што потврђује напета али ипак стабилна регионална равнотежа снага између Индије и Пакистана. Према томе, амерички сан о тријумфу украјинске војске која парадира булеварима Севастопоља или Доњецка нема утемељење у рационалном резоновању и опасна је у својим импликацијама.

Проблем са заснивањем спољне политике на априорним идеолошким постулатима је у чињеници да искључује могућност разумне анализе о свеукупној стратегији САД према Русији у целини, а посебно о рату у Украјини. Да ли би Америка требало да се бори против Русије до последњег Украјинца – и са каквим циљем – чак и ако би то подразумевало нуклеарну ескалацију, није предмет дебате. Ризиковање Бостона због Луганска можда је рационалан избор, али онда је потребно да он буде отворено презентован и брањен, што до сада није био случај.

Фаталистички аутоматизам

Непрекидни аргументи о упутности слања напредних сложених борбених система западне производње Украјини – укључујући тенкове, ракете, а можда и ловачке авионе последње генерације – бесмислени су без кохерентне стратешке визије. Ње тренутно нема. Чим су обећани чета тенкова М1 „Абрамс“ и два батаљона тенкова „Леопард-2“, Украјина је затражила авионе Ф-16, па чак и још напредније апарате. Такве дилеме неизбежно се „решавају“ у прилог ескалацији, са фаталистичким аутоматизмом који подсећа на европску кризу која је довела до Великог рата 1914. године. Политичка квазиелита у Вашингтону месечари ка катастрофалном сукобу, преузимајући огроман ризик који је немогуће повезати са ма каквом рационално дефинисаном користи.

Могућност да ће Русија пробити украјински одбрамбени зид у Донбасу и победити за сада је мањинско гледиште у Сједињеним Државама, премда не и у Европи. Ту могућност, уз похвале вредну обазривост, наговештава искусни реалиста проф. Џон Миршајмер са Универзитета у Чикагу. Он упозорава да је од руског пораза „лакше замислити како Руси задржавају територију коју сада контролишу, па чак и заузимају додатне територије“. Уколико његово гледиште има основа, онда је у интересу „колективног Запада“ да се тражи корејски модел обуставе ватре дуж постојећих линија фронта, уз одлагање политичког решења за неко касније доба. Ово би умањило главну претњу: ескалацију између НАТО и Русије, са растућим ризиком нуклеарног рата.

Преко 300 година је Украјина била интегрални део руске државе. Након бољшевичке револуције постала је „република“ новог совјетског конгломерата и тада јој је додељен русофони индустријски регион Донбаса на истоку. Украјина је прогласила независност након распада СССР, али ни у једном часу током ова три и по века није третирана као априорно антируска творевина – све док се Америка није умешала. Није битно да ли ће и када ће бити решени спорови између Русије и Украјине око територије, идентитета и неправди (и правди) прошлих времена. Веома је битно да ти спорови, иначе бескрајно невежни за безбедност и благостање остатка света, не изазову нуклеарну катаклизму.

Корејски модел?

Модел замрзнутог конфликта није новина и пожељнији је од изнуђеног решавања проблема на насилан и непредвидив начин. Чак и да занемаримо палестинско-израелски проблем, који је sui generis, ту су Кашмир (нерешен од 1948), Кипар (замрзнут од 1974) и низ срећним околностима уснулих постсовјетских спорова (Придњестровље, Јужна Осетија, Абхазија). Замрзавање актуелних линија би зауставило крвопролиће и успорило (а надајмо се коначно и елиминисало) ескалацију између НАТО и Русије. Могло би и да спречи губитак образа било које од страна пред домаћом јавности.

Корејски модел завршетка рата у Украјини има ту предност што не иритира превише русофобне фанатике на Западу, док реалистима даје одрживу опцију за дугорочно решење, без притиска медијских насловница и лобистичких група.

Русија неће колабирати ни сада нити у ма које време. Путин ће можда пасти, али ће његов наследник готово засигурно бити још радикалније националистички оријентисан од њега. „Колективни Запад“ опседнут је карикатуром Путина као руског Хитлера, а он је годинама по сваку цену желео партнерство са Западом. Уколико и када он буде уклоњен, Вашингтон и његове бриселске слуге добиће уместо њега неког озбиљног евроазијца који никад, баш никад, неће употребити синтагму „наши западни партнери“.

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Sean Gallup/Getty Images