НА ЗАПАДУ ПОЈАЧАВАЈУ ИЗЈЕДНАЧАВАЊЕ СТАЉИНА СА ХИТЛЕРОМ ЈЕР ИМ ТРЕБА ВЕЗА ПУТИН-ХИТЛЕР
обичан, усмерен на цепање и пораз Русије. А Стаљин би требало да ради за Русију, да нам помогне у победи. Он би то сам желео
Извор: Факти
Aутор: Петар АКОПОВ, РИА Новости
СТАЉИН је умро пре седамдесет година, што је много времена, посебно ако се има у виду да је цео његов живот стао у 74 године (званично 73, али је једну сакрио).
Али, да ли је Стаљин просто историја – заједно са Лењином, Николајем Другим или Петром Великим? Не, он је и даље актуелан, јер му се обраћају, зову га, плаше га се, упоређују друге са њим. И не само овде у Русији, већ и у свету.
Поента у свему томе више није у стварној историјској личности Јосифа Висарионовича Џугашвилија-Стаљина, већ у миту који је постао.
Тај мит се и даље користи у идеолошком и информативном рату који траје.
Најпопуларније једначине за поређење сада су „Стаљин-Хитлер” и „Стаљин-Путин”.
Први користе Запад и руски космополити ватрени антисовјети који га називају ђаволом, убицом, изазивачем (Другог светског) рата, освајачем пола Европе.
Други мит о Стаљину популаран је и на Западу и код нас, али ако га наши противници користе као наставак уподобљавања Хитлеру да би стигли до изједначавања Путина Хитлером, а код нас поређење са Стаљином долази као комплимент Путину и као замерка што још увек „није довољно Стаљин“.
Као и у сваком рату значења, прави Стаљин овде није много битан – битни су имиџ и мит.
Другим речима, у овоме се два Стаљина боре између себе: на нашој страни је Стаљин победник, творац моћне праведне силе и новог светског поретка, а на западној страни – тиранин сопственог народа и тлачитељ народа Европе.
Не само судбина Русије, већ и будућност Европе и остатка света зависи од тога који ће Стаљин победити.
Зато Русија не може да напусти Стаљина, бар у овој бици митова…
Спорови око Стаљина су били оруђе за уништавање најпре везе између Москве и Пекинга, а потом и самог СССР-а. Јер, наши ултралиберални кругови хтели су да изврше „коначну дестаљинизацију“, односно да потпуно демонизују и табуишу Стаљина као таквог.
Али, 1990-их и 2000-их то није било могуће: почео је потпуно обрнут процес – процес Стаљинове рехабилитације одоздо.
Сада је Стаљин постао не само победник у великом рату, већ и страшна олуја за унутрашње непријатеље, пошаст за корумпиране чиновнике и издајнике, мач за кажњавање труле елите, градитељ праведног система.
Управо је ова слика Стаљина коначно укорењена у народној свести и зато га скоро све анкете сада стављају на прво место по популарности међу свим историјским личностима наше историје.
Борити се с тим не само да је бесмислено, већ је и опасно, готово самоубиствено јер ћемо – ако кренемо на ту страну – макар и несвесно стати на страну мита о „црном Стаљину“ – мита који одавно више није антисовјетски, већ русофобичан, усмерен на цепање и пораз Русије.
А Стаљин би требало да ради за Русију, да нам помогне у победи.
Он би то сам желео.