Борис Властелица: Тешке боје од Београда до Кијева

Ми у Србији можемо да се похвалимо да смо били покусни лабораторијски кунићи из области промене режима америчким неоконзервативцима. На нама су полагали, док још књига није била написана, тј док је била у зачетку.

Било је то време када су САД, пијане од своје моћи након распада Совјетског Савеза, осећале да имају цео свет под ногама, и да могу једнострано да делују, како им одговара, без последица. НАТО агресија на Србију 1999. била је прва од многих интервенција САД какве смо видели касније, без гласања у Савету Безбедности УН или објаве рата или било каквог обзира на међународно право, вођење рата и слично – у основи нормализација државног тероризма. Али осим што је Србија била полигон за империјалне ратне игре, прва је имала прилику да искуси оно што је сада добро успостављени шаблон операција промене режима од стране Сједињених Држава.

Године 2004. познати мејнстрим британски лист, Гардијан, објавио је чланак који октрива читав план за ову врсту операција, које су касније назване „обојеним револуцијама“. У чланку под називом US campaign behind the turmoil in Kiev (Америчка кампања иза немира у Кијеву), и данас достпуном на интернету, изнети су детаљи у то време тако назване, „кестенасте револуције“, данас познатије као „наранџаста револуција“. У тексту из Гардијана се наводи: „Док су добици такозване Револуције кестена украјински, кампања је америчка креација. То је софистицирана и бриљантно осмишљена вежба западног брендирања и масовног маркетинга која је коришћена у четири земље за четири године како би се решио проблем наводно намештених избора и срушили неугодни режими“.

Србија као пионир

Дакле, САД се овде скоро хвале да изводе операције промене режима. Приручник укључује ангажовање америчких консултаната, анкетара, дипломата, две велике америчке странке и улагање милиона долара у мрежу америчких невладиних организација које делују не само у политичкој већ и културој, образовној и било којој другој сфери циљаног друштва у којој могу да остваре утицај. Прва употреба кампање била је у Србији. Након агресије НАТО која је уништила инфраструктуру и индустрију тадашње Југославије, Вашингтон је био одлучан да сруши дугогодишњи Милошевићев режим. Амерички амбасадор Ричард Мајлс је по наводима Гардијана одиграо кључну улогу у овом подухвату. Касније је био и амбасадор САД у Грузији, где је 2003. године поновио ове кораке за успостављање прозападног режима. САД су потом покушале да ураде исто у Белорусији, где је амерички амбасадор био ветеран сличних операција у Централној Америци. „Тај је пропао.“ Гардијан наводи, „Коштунице у Белорусији неће бити“, изјавио је тада белоруски председник Лукашенко, осврћући се на америчку победу у Београду.

САД су биле отворене у вези са овим државним ударима, представљајући их широј јавности „обојеним револуцијама“ у име демократије. Слично су радили деценијама у „свом дворишту“, Јужној и Централној Америци, местима попут Никарагве, где је ЦИА насилно инсталирала крајње десничарске олигархије мултимилионерске породице Чаморо крађом избора од Сандиниста. Али нова времена траже нову, перфиднију тактику смена режима, па је иста еволуирала у ово, да се даље извози са континента у свет, у потрази за глобалном доминацијом Америке. Нова формула је прво испробана у Југославији, затим успешно и у Грузији и Украјини. САД су то називале „инжењерисаном демократијом“, што је цинично само по себи, али би се пре могло описати као очигледно и отворено страно мешање и империјализам. Астро-турфовање покрета који служе интересима САД. Монроова доктрина, само сад за цео свет, у којој су америчке методе еволуирале у вишекратно употребљив шаблон, у формулу за победу на туђим изборима.

Гардијан наводи неке од организација укључених у ове операције. Национални демократски институт Демократске странке, Међународни републикански институт Републиканске странке, Стејт департмент САД, УСАИД, Фридом хаус и Фондација за отворено друштво милијардера Џорџа Сороша сматрају се главним агенцијама укљученим у овим тзв. револуцијама.

Неосвојива тврђава

Гардијан даље открива да је америчка влада званично потрошила 41 милион долара (70 милиона прилагођено инфлацији) у Србији 1999. године да организује и финансира једногодишњу операцију уклањања Милошевића. У Украјини су још 2004. потрошили око 14 милиона долара (24 милиона прилагођено инфлацији) да се отарасе Виктора Јануковича. У приватним разговорима са бившим члановима Отпора овде у Београду, слушао сам у то време како се хвале да их Стејт департмент касније шаље да шире своју „стручност“ и подучавају „демократији“ на свим меридијанима.

Стејт департмент је недуго затим и признао да игра централну улогу у овим операцијама. Почело је у Југославији, па се наставило у Грузији, Украјини и Киргистану, да би до сада списак држава где је примењена формула постао предугачак… Али осим Белорусије, где су били неуспешни након што је Лукашенко однео одлучујућу победу на изборима, а снаге безбедности биле чврсто на страни режима, постојало је још једно место које се показало непробојним.

Наиме, колико год покушавали нису успели да се инфилтрирају у Русију и остваре најважнији циљ. Ови момци из Отпора су се жалили како су ухапшени на лицу места при слетању у Москву, испитивани и депортовани назад уз трајну забрану уласка. Пошто се Грузија, Украјина, Киргистан и Белорусија граниче са Русијом, Путин и Кремљ су и тада, 2004. лако прозревали праве намере Вашингтона: Операције промене режима у руском комшилуку имале су јасан циљ да ослабе и на крају потчине и саму Русију. То што се притисак још онда осећао у Москви им је омогућило једну јаснију слику. Зашто су и после тога у Кремљу наставили толико дуго да гаје илузије о сарадњи са Западом, то је занимљива и дубока тема за неки други текст.

Тачно деценију након украјинске „наранџасте револуције“, 2014. године, САД су подржале још један насилни пуч који су предводили, благо речено – екстремно десни елементи, са циљем свргавања истог изабраног председника којег су збацили први пут, Виктора Јануковича, који је био гарант украјинске неутралности, једине позиције која је тој земљи доносила стабилност. У Кијеву се мимо воље народа успоставља прозападни и антируски режим, креће рат у Донбасу и сва смрт, ескалација и разарање које траје и данас. На крају крајева, употреба тог шаблона за смене режима о којима пише Гардијан покренули су догађаје који данас чак доводе у питање и само постојање Украјине као државе уопште, да и не говоримо о њеној суверености.

Сада се чини да се пише последње поглавље ове империјалистичке политике. Много раније него што је већина тада могла да предвиди, али ни тренутак прерано за огромну већину нас овде у Србији.

 

Борис Властелица је дипломирани културолог и певач групе Репетитор. Ексклузивно за нови Стандард.