Михаило Меденица: Догодине у Призрену, а вечерас у кафани…
Михаило Меденица
Шта је потребно, Србине, да се тргнеш и прогледаш?!
Шта ти је довољно свето да за то устанеш и ускликнеш?!
Јеси ли се сродио, окумио, ородио с ланцима, мучениче..?
Ланци те презиру, отргли би се од тебе, утекли на слободу али не даш… Постао си тамница- тамници, поносни роб, тужбалица свакој пркосној песми…
Постао си све чега си се гадио, мој Србине, па се сада и тога гадиш.
Далеко ти је Косово и Метохија да за њега устанеш.
Имаш ти светије светиње, важнији завет, имаш за шта стотину пута дневно погинути но једанпут живети…
Далеко ти је Република Српска!
Неки Срби оданде негде, преко некакве Дрине, нит твоја река, нит твоје планине, нит твоја деца већ дјеца…
Ни Дрим ни Дрина ваљани за еспресо, бљутаве, превише је лешева рода твог струлило у њима, квари арому…
Устаћеш, кад ти отму Косово и Метохију, кад не буде Републике Српске, кад не буде никог да се сети и помене Републику Српску Крајину…истаћеш за Рашку кад зло дође по њу..?
Нећеш, далеко је! Да је на листи у кладионици па да одиграш на њу, али…
Да је барем има за доставу па да ко човек поручиш триста грама са свим прилозима, па још заденеш достављачу који динар преко ако те погоди са „Видовдан“ док ти се прилози сливају низ тетоваже Грачанице, Архангела, владике Николаја, Призрена…
Догодине у Призрену, ал данас и сутра имам неку блеју, па ако може да сачека…
Нек иде и Рашка куд одоше Косово и Метохија, Република Српска, срспка Црна Гора…куд оде и достављач а закитио си га и за „Христе Боже- распети и свети…“?!
Тако закитиш и икону, да сви виде кад Србин ставља 2000 на свеца и на Челзи једнако, не жали и не одваја светиње!
Само да прође тикет па ћеш устати за Војводину, вакат је да се каже: „Доста, не дам!“
Јбг, није ни та Војводина на дохват руке. Није баш као да је одмах до кафића па да се душману клетом намрштиш с екипом из сепареа, урлајући: „Србијаааааа“ док разбијаш пуну флашу вискију о празну главу.
Шта је до тебе учинио си: крст на ретровизору, и то онолики, најскуљи; бадњак заденут за брисаче; моблини звони: „Са Косова зора свиће…“, идеш у теретану да направиш места међу плећкама и за тетоважу Кошара, па шта више..?
На протест, улицу..? Кад?
„Па, братееее, где да паркирам? А, јел могло то негде између три и пет, тад сам и онако у граду? А, што да излазим, као да ће то нешто да промени..?“
Неће, Србине, ништа променити неће јер шта ће задовољном робу слобода?!
Шта ће ти толико Србије, светиње, српства, кад и пред кафићем једва нађеш паркинг место?!
Ееееј, Дрим, Ибар, Бистрица, Ситница, Дрина, Мораве, Сава, Дунав, Купа…толке воде за кратки еспресо, глупости!
Но, шта ћеш кад на послетку дођу по столицу у кафићу, а доћи ће и по њу, ништа ти оставити неће, мој Србине!
Хоћеш ли тад коначно устати и подвикнути: „Ало, то је моје, не дам“, или ћеш гузицу на трн? И на коцу се може седети, зар не..?
Нек гори све, само нек се еспресо не хлади…
Косово је срце Србије, ал ако може на кућну адресу и нек достављач пожури.
Догодине у Призрену, ал вечерас у теретани, кладионици, кафани…
Треба на грудима места барем за још Самодрежу са све Лазаром и Милошем и ресто екипице са Кнежеве вечере у сепареу заветног сплава.
Па, неће ваљда нејаке ручице да окаче онолики крст на ретровизор?!
Низ бедра читав Горски вијенац, и то кинеским словима, ееееј, па ако то није довољна жртва за Србију, шта јесте?!
Устај, бре, Србине мој! Срасто си на коленима!
Ако тако и можеш на земљи- под њу не можеш!
У ланцима се не васкрсава…
Не чувамо да имамо за сутра, но за јуче.
Узалуд свиће, ако нема где да зађе!
Не чекај боље дане, Србине мој, но их чувај да ти се понове, ако се више ишта разумемо, роде разрођени..?
