Најлогичније могуће питање које се након тога поставља гласи: а зашто плаћати више, ако се може платити мање? Испада да су сви други паметни, само Срби остадоше блесави. Добро и још понеко типа Зорана Милановића, но то је само изузетак који потврђује правило.

Себастијан Биба из респектабилног Немачког института за глобалне и регионалне студије наводи: „Став Кине према рату у Украјини може се описати као ‘проруска неутралност’. Овај неугодан став је супротан великим надањима, посебно у Европи, да би овај рат могао бити тренутак за Кину да побољша свој нарушен међународни имиџ осудом руске агресије. Међутим, таква надања била су нереална, а такође нису поткрепљена политичким мерама које би биле корисне за подстицање подршке Кине.“

Најзанимљивија у овом цитату је констатација о нарушеном међународном имиџу Кине. Извините, али где је то нарушен међународни имиџ Кине? У САД? Да, јесте! У Западној Европи? О да, и тамо јесте! Аустралији? Такође! И, где још!?

Заправо, што се тиче међународног имиџа, ствари за Кинезе стоје сасвим добро! Много боље него икада раније у савременој историји. Много боље него што стоје ствари за међународни имиџ САД. У околностима када се против Кинеза води вишегодишња негативна кампања на политичком Западу, која је укључила и причу о „геноциду над Ујгурима“, сасвим логично је да имиџ Кине остаје нарушен у САД, Западној Европи, Аустралији…

Но, истовремено, слика о Кини у Африци, Латинској Америци, централноазијском простору, деловима индо – пацифичког ареала, у арапском свету – дијаметрално је супротна. У огромном броју држава и друштава Кинези су не само добродошли, већ им се додељује статус „историјских спасилаца“.

Кинези кредитирају развој инфраструктуре, улажу у локалну економију, обезбеђују лекове и храну, а да при томе никоме не намећу своје културне и идеолошке обрасце, већ саговорнике прихватају као равноправне партнере. Проблем, дакле, немају Кинези, већ они који Кинезе потцењују и погрешно процењују. Учаурени у давно конструисане матрице и идеолошке обрасце, на политичком Западу се самозаваравају како је свет и даље исти као и пре четврт века.

Не само да САД и ЕУ више нису власне да некога проглашавају подобним или неподобним, па тако и да му осигуравају или нарушавају међународни имиџ, већ нису ни способне да у пуној мери утичу на одржавање сопственог имиџа у читавом низу (макро)региона.

Према дешавањима у Украјини Кина се опредељује сходно својим интересима. Показало се да исто чине и Индија, Бразил, Саудијска Арабија, Турска, Мексико… А за њима и све остале мале државе широм света, изузимајући оне на политичком Западу. Изузимајући чланице Г7, ЕУ и НАТО (минус Турска), плус Јужна Кореја, Сингапур, Аутралија и Нови Зеланд.

Чак и међу тим изузетим земљама чести су протести. Шеф мађарске дипломатије Петер Сијарто запретио је америчком амбасадору у Будимпешти како ће бити изузетно тешко да одрже везе између две земље уколико свој боравак у Мађарској буде користио за оцењивање активности Владе коју је изабрао мађарски народ.

Иначе, амерички амбасадор је критиковао мађарске власти због попустљивог става према Владимиру Путину и антируским санкцијама.

Очигледно је, дакле, да се у поимању тог већинског света Украјинска криза доживљава као сукоб Русије и НАТО, односно Русије и САД. Запад је, логично, уз САД. Незападни део света против САД. Свако од њих из својих разлога.

Због тога неки врло отворено и директно подржавају, а неки само навијају за Русију. Углавном, очекивани исход овог сукобљавања тиче се промене структуре светског политичког система, креирања мултиполарног поретка, трансформације динамике и карактера глобализације, те последично – рапидног смањења утицаја САД у међународним односима. Европу, још од прошлог лета, ти незападни актери све мање и мање озбиљно доживљавају.

Зоран Милановић није изузетак. Чак се оно што говори може третирати као тренд, својеврсно правило у светској политици. Наравно, то није тренд, није правило у европској или шире – западној политици. Али, нису ни Европа ни Запад читав свет!

Не може се тврдити да Србија „плаћа високу цену у међународним односима“, уз још једно подвлачење „међународним односима“ због „неувођења санкција Русији“. Може се рећи да је то тако у односима са САД и ЕУ, али не и даље од тога. Ионако, када је реч о међународном имиџу Србије, у САД и ЕУ ствари су ту стајале рђаво, готово па непоправљиво и пре дешавања у Украјини. И тамо где се то мењало, промене су биле споре, недовољне и непропорционалне уложеном труду.

За разлику од међународног имиџа Србије у незападном делу света, где су резултати били видљиви и без великог труда, организановог наступа и неког силног инвестирања.

Неувођење санкција Русији профилисало је Србију као државу са ставом, а Србе као народ са достојанством. И то ће се пре или касније исплатити.

Највећу цену, дугорочно, платиће они који су на само један миг из Вашингтона увеле санкције Русији, чак и у корист сопствене штете. Показали су да немају став, немају кичму. Представили су себе целом свету као пуке америчке вазале. Ништа више од тога.

Да оставимо за тренутак по страни и историјске вертикале и геополитичке околности и посматрамо ситуацију са становишта чисте политичке користи: неувођење санкција Русија није „висока цена која се плаћа“, већ инвестиција која ће се у скоријој будућности операционализовати и материјализовати.

Не плаћамо ми тим потезом више, него мање, далеко мање од осталих у нашем непосредном окружењу.