КУСТУРИЦА: Наш Јела!

Данас се сјећам како је увјек до изражаја долазила твоја духовитост када бих те ја назвао и питао како је у Вишеграду, а ти одговарао: „Професоре, педесет нијани сиве.“ Мислим да је и данас сунце прогријало да мало поквари идилу тог сивила, а ево, на почетку да кажем да си ти једини човјек са којим ја у дугогодишњем пријатељству никада нисам имао ни један једини сукоб, што је, мислим, на Балкану равно свјетском рекорду на 110 метара са препонама.

Говорићу у твом духу, јер знам да би ти то највише волио, зато и покушавам да говор не буде смртоносан као што је сама смрт. Поставља се питање ко ће убудуће дочекивати нобеловце, оне умјетнике који су стизали из читавог свијета. Ко ће показивати владику Његоша који чува леђа Андрићу, представити Мешу Селимовића чији се поглед зауставља на Тесли и властитом грађом сугерисати од којег су рода наши највећи умови поредани на комаду земље који раздваја Дрину од Рзава.

Шта је ту била тајна? Лако је пронаћи растом висока човјека, има их на претек, али је немогуће пронаћи џентлмена са шармом и смислом за хумор који се калио спортском, а затим животном утакмицом која га није штедјела, а он у току свог живота једино није штедио себе. Да јесте, данас би стајао усправан пред нама и умјесто њега би у ковчегу лежао неко од нас. Без обзира на то да ли је Љубо дочекивао Петра Хандкеа, Монику Белучи, директора Канског фестивала, или седео у кафићу и шеретским осмјехом пратио градске прваке, локалне лудаке, или оне који су му пријали кад пије кафу између двије бриге, са лица му није силазио осмјех иза кога се скривала иронија као средство за одбрану од пролазности и безвезних провинцијских типова. Био је ту увјек исти човјек спреман у сваком тренутку да више да него да узме, више енергије ослободи него да је преузме, у радном дану који за њега никада није престајао што није карактеристика овог региона.

У Андрићграду је био од првог закуцаног ексера, прве изливене плоче, па до спектакуларног отварања 2014. кад смо једини на територији Балкана обиљежили стогодишњицу Првог свјетског рата што није мала ствар. Био је дио напора да се изборимо за историјску позицију нашег народа. Није шала, био је везан за Андрићград, касније за Андрићев институт, а судбину своје породице везао је за наш подухват. У најтежим тренуцима максимализовао је све мотиве који су му претходно предочени. Нисам у свом већ дугом животу имао сарадника који је тако успјешно са тутумрацима излазио на крај. Нисам имао таквог сарадника који никада није постављао сувишна питања и који је брзином људи са највећим квоцијентом интелигенције савладавао све препреке. Од битке са штампаријом, која је штампала издања Андрићевог института, до дневног посла у којем си често, Љубо, изговарао својим сарадницима: „Морамо чувати леђа Професору.“

Ваљда је уочио како је Његош чувао леђа Андрићу, па је из најдубље људске потребе и са властите висине схватио да чувати мене значи чувати и Андрићев институт. Говор улице и живота сам преузимао од Јеле. Наши дијалози су разбијали вишеградску маглу и педесет нијанси сиве. Кад сам био одсутан, далеко од острва, питао сам – како је тамо, а он ми је одговарао уобичајено: „Професоре, педесет нијанси сиве.“ А, кад бих га приупитао, у кризним временима, за опстанак Андрићграда, има ли шансе да се духови смире, да се помире, он је одговарао: „Ах, Професоре, код њих је то љубав према мржњи.“

И што је најгоре, кад је тај рат менталитета и склоности и кланова, политичких, породичних и других у Вишеграду завршен, оде нам Љубо. Наш Јела! Тако то бива са људским животом. Срце те изда кад све поспремиш, уводећи тако човјека у кривуљу апсурда који влада и чини похару људским родом.

Драги Јела, недостајаћеш у сваком наступајућем дану, али је смрт ипак само физички нестанак. Душа је вјечна. Она путује и качи друге душе и уистину остаје да живи и ту се време не мјеша. Ти ћеш увјек за нас бити ту између Андрићевог института и Београда, Гоје и сластичарне.

Ја сад држим говор горе, ти лежиш доле, али ти си на путу горе, а ја сам на путу доле да бих за тобом стигао горе.