Шта можемо да закључимо након дводневне расправе у Скупштини?
Представници власти и опозиције понашају се као рој мува без главе. Зује и брује на исти или на веома сличан начин и данас као и пре двадесетак година. Без конкретне заједничке платформе, без јасног и гласног става у вези са суштином, посвађани, подељени у фракције, прегрејани, раскокодакани.
Западни интереси, пропаганда, идеологија и корупционашки новац, продрли су дубоко у српске политичке странке и последично и у Народну скупштину, након што су годинама градили и саградили монструозни антисрпски невладин сектор и формирали мрежу својих агресивно пропагандистичких медија.
С друге стране, Русија је показала да њена „мека моћ“ постоји само у дубоким браздама историјске повезаности два народа али не и у оштрим и ефикасним алатима које Запад користи.
Чини се да просечан и разуман Србин тешко може да схвати зашто је толико тешко донети заједничку националну и државну преговарачку платформу за КиМ, која би гласила да не може и не сме да се преговара ни о чему изнад и преко статуса најшире аутономије за албанску националну мањину. Уз гаранције, контролу и надзор УН и СБ ако се процени да је то корисно.
Одговор претежно лежи у великом паду, замору и посустајању српског историјског елана након трагичних жртава и страшних искустава у XX веку, након неколико геноцида, титоизма под надзором Ватикана и САД и хармоничног сагласја Запада да српски народ на Балкану заувек смести у Прокрустову постељу између Дрине и Тимока и тако обезвреди сва његова историјска стремљења и неисказиво велике жртве у борби за слободу и уједињење, током векова.
Данас је матица Србија углавном под финансијском, политичком и медијском окупацијом Запада и под тим притиском се повија и попушта.
Зато су и гласови и слике из Народне скупштине, више одраз збуњености и сукоба хаотичних концепата него што личе на место где се разумно и одговорно разматрају судбинска питања опстанка једног народа.
По ко зна који пут у историји, српска политичка и културна „елита звања и статуса“ показује фаталне слабости, незрелост, опортунизам и кукавичлук.
Она друга, права, народна, „елита морала и трансисторијске националне освешћености“ мораће изгледа поново да иде тежим путем и да уз нове жртве и напоре чува српску кућу, њене темеље и животодавни дух који у тој кући обитава.
Призори и тонови из Народне скупштине показали су нам ко смо данас, осврт на светлије тачке наше историје показаће нам шта можда поново можемо да будемо.
Ако за нове подвиге уопште више имамо снаге…
Наслов целог чланка: Владан Вукосављевић
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Владана Вукосављевића)