Милош Милићевић: Границе српског језика

У Тршићу су прошлог јуна учесници Треће интеркатедарске србистичке конференције – коју чине представници свих србистичких катедри на свим филолошким, филозофским, учитељским и педагошким факултетима у Србији, Републици Српској и Црној Гори, укључујући и представнике Института за српски језик САНУ, Института за књижевност и уметност у Београду, Одбора за стандардизацију српског језика, Друштва за српски језик и књижевност Србије и Завода за унапређивање образовања и васпитања у Београду − једногласно усвојили Декларацију о границама српскога језика (овде).

Сасвим неочекивано (или је то можда наивност аутора), овом важном догађају није посвећена заслужена медијска пажња. Најпозваније институције обзнаниле су одговор на једну од кључних недоумица јавности – докле се простиру границе српског језика.

Одговор на ово питање није никаква новост унутар науке. Реч је о томе да ова Декларација разрешава недоумицу која пасивно или активно постоји унутар наше постјугословенске свести. Отуда њена вишеструка субверзивност – она, наиме, исувише одудара од идеологизоване стварности домаћих и регионалних експонената западних интереса, док је са друге стране сувише политички некоректна чак и за српске политичаре.

Стога, поводом доношења ове Декларације није снимљена ниједна телевизијска емисија нити су њени потписници били позвани да о њој говоре. Осим одређених интернет-портала и „Новости“ (овде), садржај Декларације није пренео ниједан од утицајнијих медија.

У дневном листу „Данас“ је, додуше, објављен текст једне докторке филолошких наука која се прави да не зна шта је однос хипонимије и да у њега не ступају језици него лексеме које их означавају, само како би дошла до поенте да Декларација промовише супериорност српског језика над другим језицима (овде), иако у Декларацији о другим језицима нема говора.

Декларација о језику део „империјалистичке великосрпске идеологије“

Тршићку декларацију је Матица хрватска, очекивано, назвала документом састављеним „,у оквиру империјалистичке великосрпске идеологије“ (овде). Ова аустроугарска крилатица, очувана до данашњег дана уз помоћ титоизма, и даље одјекује гласно као реч препознавања различитих, али по дејству истоветних антисрпских политика.

Ипак, поента овог текста није да укаже на реакције странаца, већ на изостанак реакције у нашој средини.

Као индикативан показатељ ситуације у којој смо, ваља се присетити пажње коју је добио један други документ – Декларација о заједничком језику (овде).

Пажња коју су западне медијске структуре у Србији посветиле овом документу била је општа, а прелила се и на све остале медије. Упркос томе што није стручњак за јужнословенске језике, својим ауторитетом Декларацију о заједничком језику подржао је и Ноам Чомски (овде).

Та Декларација је довољно научно поштена да говори о једном полицентричном језику (у чему је сагласна са Тршићком декларацијом), али она ипак пролази идеолошки филтер политичке коректности и на том месту стаје, не залазећи у име и порекло језика.

Дакле, нико не спори да је реч о једном језику, што се тврди у обе декларације, већ је проблем у томе који је то језик.

На том трагу је један аутор погодио у срж питања, рекавши да је Декларација о заједничком језику заправо „Декларација о праву да свој језик не зовете српски“ (овде).

Занимљиво је запитати се зашто су српски медији прећутали Тршићку декларацију. Не дешава се често да све позване српске институције сложно стану иза једног документа.

Зар већ то само по себи није вест?

Зашто медији ћуте?

Као да наши медији и даље гаје ону инфантилну југословенску свест, неку патетичну чежњу за југословенским јединством, па да управо због тога у Србији настаје одушевљење према свему што изгледа као пружена рука, као одрживи компромис, а заправо је само реч о умеренијем виду релативизације чињеница.

Зар нам одвећ није јасно да Југославије нема и да не постоји ниједан разлог зашто би српска наука правила било какве политичке компромисе са другим истојезичним народима у којима би научна истина морала да страда.

Одговор се крије у следећем: Декларација о заједничком језику је политички документ који је настао уз финансијску подршку две немачке и једне шпанске организације, док је Тршићка декларација документ којим српске научне институције одговарају на политичке манипулације.

Политичка позадина Декларације о заједничком језику и квазијугословенски контекст из кога она потиче су, изгледа, разлог њене фаворизације. Са друге стране, иако отворени за југоносталгију и увек спремни да се повинују западном диктату, српски медији прећутали су реч српских институција.

Уколико се има у виду непостојање јасне српске културне политике, а следствено томе и језичке политике, појава је сасвим разумљива.

Док државне институције раде свој посао, штитећи српске националне интересе, учинак њиховог рада бива анулиран медијским прећуткивањем јер се тиме онемогућава њихово дејство на обликовање јавне свести. Реч је о вишеструким симулацијама које не дозвољавају да се националне теме појаве у јавности уколико нису у сентименталном или емоционалном облику (овде). Иако наше институције одговорно раде, неговање југословенске јавне свести на медијском плану идеално је средство анулирања њиховог дејства.

Србијанизација српског језика све више узима маха

Са друге стране, забрињава велики број показатеља културне дезинтеграције. Својеврсна србијанизација српског књижевног језика узима маха. Аутор овог текста више је пута сведочио ситуацијама у којима се ијекавски изговор доживљавао као несрпски изговор, док је екавизација ијекавских текстова постала сасвим распрострањена појава, упркос томе што је ијекавица равноправан изговор српског књижевног језика.

Очигледно се покушава створити слика света у којој авнојевске границе бивших република постају границе језика.

Превазилажење управо тих авнојевских граница, не као политичких реалија, већ као менталних представа, јавља се као императив српске културне политике уколико она жели да заустави процесе дезинтеграције.

Једна од великих трагедија савременог света која се посебно тиче језичке политике је хиперполитизација свих домена стварности. Због тога ни научна истина не може да умакне свом политичком значењу, па се покушај било које науке да интерпретира одређени део стварности, нажалост, посматра као политички чин.

Данас је то велики изазов за опстанак научног мишљења, јер испреплетеност са политиком подрива основе на којима само то мишљење почива. Као и свака истина, и научна истина има ту ружну особину да некада увреди, мада је увређеност у том случају увек ствар човека, а не истине.

У центру језичког питања о коме говоримо лежи проблем селектоване амнезије који прати процесе формирања младих постјугословенских нација.

Да би политичке намере биле морално оправдане, потребно им је дати и историјски легитимитет. Зато заговорници идеје о засебним језицима, као и заговорници идеје о једном, али четвороименом језику, највише зазиру од историје која се одигравала од 11. до 19. века.

Јер, управо када се историјски развој јужнословенских језика сагледа у континуитету, постаје јасно да је једино научно оправдано име стандардног језика који се данас говори у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској – српски језик.

Како ће тај језик у свакодневном говору називати појединци – ствар је слободног избора. Овде је реч о политичкој цензури унутар научног мишљења.

Научна истина изнесена у Тршићкој декларацији није ни на чијој страни – ни српској, ни хрватској, ни бошњачкој. Само они који изједначавају језик са државом и нацијом бивају увређени њеним становиштима.

Границе српског језика одавно нису границе распрострањености српског народа, а камоли српских држава. Онај тренутак када ту научну истину прихватамо, не учитавајући у њу идеолошке садржаје, биће тренутак успостављања стварног дијалога и пут ка плодотворној културној сарадњи једнојезичних балканских нација.

То се, наравно, неће догодити све док бивше југословенске републике остају колоније савременог империјалног поретка у коме се подређеност западним интересима зове суверенитет и слобода, а поштена сарадња и дијалог са српским народом назива издајом, или подршком великосрпском империјализму, шта год то значило.