ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Над нашим страдањима и лутањима – нова размишљања Миладина Ћосовића

Пише: Владимир Димитријевић

СЛУЧАЈ МИХАИЛА ЂУРИЋА КАО ПАРАДИГМА НЕПРИСТАЈАЊА НА ЛАЖ

Један од кључних задатака савременог српског интелектуалца јесте домишљање, до самог краја, онога што наши преци нису успели да осмисле. Важно је не мирити се са илузијама, јер се на илузијама не може ни описати прошлост, ни градити будућност. И важно је, најважније, не пристајати на лаж, макар нас то и коштало. Ове идеје су основа нове књиге Миладина Ћосовића о српским страдањима и лутањима крајем 20. и почетком 21. века.

У „Запису о Михаилу Ђурићу“, Ћосовић изриче похвалу човеку који је, уочи србоубилачког Устава 1974, имао храбрости да каже истину о ономе што чека српски народ. Зато је робијао, поносно остајући мислилац и моралиста какви се ретко срећу. Он је парадигматични интелектуалац, на кога се можемо угледати. Професор др Јовица Тркуља је о Ђурићевом случају писао:“Човек који је у храбрости за истину видео највиши израз људског достојанства, професор који је своје студенте учио да је љубав према истини и правди највећа страст људског ума, те да је присуство аутономног критичког интелектуалца у модерном полису кључ демократије – нашао се у злогласном затвору у Пожаревцу. Са Ђурићевим одласком у тамницу, утамничени су видици и путеви ка модерној и демократској Србији, ускраћена јој је могућност укључивања у заједницу просвећених народа. Отпочело је гушење интелектуалне и друштвене свести, претварање грађана у поданике. Упркос чињеници да је својим говором пророчански указао на погубне последице уставних промена, које су каснија збивања потврдила, проф. Ђурић је казну од девет месеци строгог затвора издржао у целости. Осуда и изгон Михаила Ђурића због преступа мишљења задирали су у саму срж моралне савести и духовног здравља нашег друштва. Они су потврда безумља охолих властодржаца и њихових ратничких похода на институције културе. Истовремено, то је био и знак беса, несигурности, болести и слепила тога поретка који је таквим понашањем себи самом одредио моралну осуду пред историјом.“

Ђурић се суочио и са злочиначким ратом НАТО пакта и „међународне заједнице“ против Срба на храбар и достојанствен начин. Године 1993, Фолкер Герхарт, донедавно пријатељ Ђурићев, одбио је да уврсти његов рад о философу Фридриху Каулбаху ( Герхартовом учитељу, Ђурићевом пријатељу ) у један научни зборник. Узрок? Уведене су међународне санкције према СР Југославији. Ђурић је ушао у полемику с њим, и указао на нацистичке сенке у таквом понашању:“Не само као филозофски образован човек већ напросто као слободан човек морали бисте знати да право појединаца свих народа на пријатељство стоји изнад свих политичких обзира и обавеза“. Иако су Немци, вели Ђурић, толико зла нанели Србима, „ниједан српски филозоф није предложио да се српска филозофија потисне из наших школа као обавезан предмет“. Наравно да санкције не значе забрану објављивања текста српског филозофа у зборнику у Немачкој. Ђурић је писао:“Наложено је само суспендовање међудржавних веза, и ништа друго. Овде очигледно није реч о неком ригорозном захтеву да се прекину сви лични односи између Срба и других народа.“

Фолкер Герхарт је, у својој бестидности, чак покушао и да спречи Ђурића да учествује на скупу о Хајдегеру у Мескирху, на шта му је овај узвратио:“Ви ме сада прогоните као проклетог Србина као што су некада били прогоњени Јевреји“. ( Ћосовић уочава:“Мрзе Нијемци Србе јер су знатно допринијели поразу Германа у два свјетска рата, и мрзеће нас до судњега дана“. )

Ђурић је био прогањан, а данас је славан. Један од главних српских проблема је однос према великим људима – често су клеветани и нападани. То има везе са превртљивошћу власти, која велике људе, ако јој нису наклоњене, гони и маргинализује.  Зато се морамо чувати да нам се „случај Ђурић“ не понови.

Али, увек и свагда, ка истини треба ићи Ђурићевим путем. А он подразумева одговорност једне непристрасности.

НАША ТРАУМАТСКА ИСКУСТВА

Од када знамо за себе, трпели смо више зла но што смо имали добра, каже Ћосовић. Довољно је сетити се Николе Рота, српског Јеврејина – преживео је Аушвиц и Голи оток, и закључио да су психичка мучења била гора на Титовом острву зла него у Хитлеровом логору. То није ни чудо. Голооточке комунисте „преваспитавали“ су тзв. „Босанци“. Хрватски историчар голооточког пакла, Мартин Превишић, о томе каже:“На челу „Босанаца“ био је Боривој Вискић, током рата припадник Црне легије Јуре Францетића. После Голог отока радио је за Удбу и послат је у Аустралију да се инфилтрира у хрватску емиграцију. Кад се вратио у Далмацију, као усташу га је препознала стара партизанка, па је избио државни скандал. Удба је имала посебну полугу притиска јер је био хомосексуалац. Према сведочењима, један од највећих голооточких садиста био је Есад Шабанац, који је и после две деценије пратио бивше логораше.“

Сам Миладин Ћосовић је 1941. године гледао како су његову нову кућу палили Италијани, а 1943. италијанска „рода“ њега и породицу митраљирала док су се крили у шуми. Ћосовићева стрина је једва побегла – није се одмах сакрила, јер је веровала да неће митраљирати цивиле. Године 1944, комунисти су му убили старијег брата.

У личним преиспитивањима, Ћосовић 1993. одлази у место Шула, где је некад лечио рударе. Тамо је срео несрећника који је учествовао у стрељању његовог брата Бошка, седамаестогодишњака, оне страшне ноћи по доласку комуниста. Бошко се држао достојанствено. Али, шта значи ово закаснело покајање убице? Коме је потребно?

У тријалошком поглављу „Август 1970: Поддурмиторске приче“ испричан је разговор аутора,  његове девојке и професора Ђорђа о злочинима комуниста у жабљачко – дурмиторском крају за време Другог светског рата.

Локални комунисти су се жалили Моши Пијаде на то да има угледних људи који не подржавају њихов начин борбе, на шта им је Пијаде рекао да уклоне препреке. И они су то учинили, убијањем инакомислећих:“Ту мене Мошо уопште не интересује, јер ко уопште мени, ако сам човјек, може да нареди да убијем брата, оца, рођака или комшију који не мисле исто што и ја“. Девојка их подсећа да је Мао Цедунг, при сусрету са Стаљином, рекао да погибија две трећине народа – да би једна трећина живела срећно – уопште није превелика жртва.

Ако се узме у обзир чињеница да су комунисти српску веру мрзели као и потурице, и да поделе у Црној Гори нису биле класне, него узрасне ( млади су веровалим комунистичком утопизму, а стари били за четнике ), при чему су „мрак, нож, пушка и смрт били вјековима дио њиховог живота“, онда је јасно шта се збивало у крају који је највише осетио удар нове идеологије.

Било је страве и раније. Ћосовић подсећа на један затомљени догађај, који се збио после убиства Смаил – аге Ченгића. Тада је Али – паша Сточевић организовао казнени поход на Дробњаке. Мушкарце су убијали, а жене силовали. Народ је донео одлуку да се деца, рођена од силовања, побију, да би се затрло потуричко семе. А окупатори су били и сроднички повезани – тако су Смаил – ага из Стоца и Али ага из Пљеваља били рођена браћа. Требало је гледати домаћег одрода, трпети зулуме, надати се слободи. Није им било лако, нимало.

Срби су се, како су знали и умели, довијали да опстану. У пљеваљском крају био је неки приучени поп ( ко зна да ли и рукоположен? ), кога су звали Калуђер, и кога је један ага, ругајући се, питао да ли крштава и потуричку копилад, насталу из муслиманског силовања Српкиња. Овај му је рекао:“Кршћавам, аго, кршћавам, и Божју ти вјеру дајем – ти ће ти доћи главе“. Тако је и било што је, по Ћосовићу, наравоученије за све војске – „да не силују жене, јер ће потомци њихове пожуде бити осветници“.

Проблем нашег народа је био и братоубиство:“Ми смо народ који носи зао удес у себи: док нас други нападају, ми се међусобно бијемо и сатиремо“. Довољно је сетити се да су четници презирали комунисте као издајнике свог народа, а ови су четнике звали сарадницима окупатора.

Било је мало чојства, и зато би Његош био усамљен да нема Марка Миљанова.

Трауме су се преносиле са поколења на поколење. И трагови су остајали, па нас и сада прате.  Видело се то и у ратовима приликом распада СФРЈ.

У запису „Дезертери и добровољци“, насталом 1991, Ћосовић описује ситуацију у пљеваљском крају, у коме многи избегавају позиве за мобилизацију, али се јављају и многи добровољци.  ( Опет српска располућеност! ) Тако на фронт из села Брвеник крећу четворица браће Крсмановића, а петорица браће Бељкаша из Југова. Негде су ишли заједно отац и син, a било је и добровољаца ЈНА из редова муслимана.

Ћосовић се сећа једне пљеваљске породице – оца је било срамота због сина који је одбијао мобилизацију. Младић је Ћосовићу рекао да код њега није у питању пуки страх од погибије, него чињеница да тај рат није његов:“Не одричем се свога народа, али нећу у коло са ратним хушкачима“. Он је сматрао да ће свом народу допринети више ако се ожени и роди децу. Ипак, отишао је на фронт са оцем. Остали су живи.

УЗРОЦИ НАШЕ НЕЗРЕЛОСТИ

У свом запису „О националној (не)зрелости Срба“, Ћосовић се пита шта је било са Србима када су „у стању племенског номадског живота и паганског мишљења ( пуног сујеверја и страхова) преплављени хришћанством, религијом доброте и милосрђа“. Мешали су се православље и остаци паганизма, и тај чвор, до данас, није лако расплести.

Уз то, Срби су примили хришћанство са класном организацијом Византије. То је обичан, донедавно слободан, народ ставило у подређени положај племству новог типа, али је Свети Сава, народни брижник, донео извесно уравнотежење. Владарска кућа Немањића доживљавана је не као недодирљиви византијски двор, него као нека врста патријархалног старешинства. После пораза на Косову, Срби су се суочили са исламом, суровом ратничком религијом, и, због нових услова живота, вратили су се племенском начину организације свакодневице. Хришћанство, каже Ћосовић, као да је узмакло пред племенском етиком. У равницама су Срби живели рајински, мимикријски, потуљено, док је у планинама владала слобода и спремност на смрт ради слободе, уз осећање мржње према окупатору.

Сељак је, по Рајсу, суштински сачувао српски морал и родољубље и, кад је куцнуо час, почео је ослободилачки подвиг, који је трајао од 1804. до 1918. године. Слобода је дошла, али нисмо имали довољно времена за свесрпску интеграцију. Лутали смо маглама југословенства, а слом је наступио после Другог светског рата, у доба комунизма. Срби се тек данас враћају себи, а једини начин да схвате ко су јесте да приме реч Берђајева да је „нација јединство историјске судбине“.

Срби су остали незрели јер су, између осталог, много ратовали, али ратови нису учврстили њихов карактер, него су их умногоме разорили и учинили подложнима туђем утицају. Ћосовић се пита:“Колико су се Срби искривили под историјским теретима, колико је ненормалности у њиховим навикама, мишљењу, расуђивању, вредновању, једном ријечју, у свијести и памети?“ Ако се гледамо у огледалу, видећемо да су нам у оку „сумњичавост, подозривост, завист и преко тога пакост измијешена са презиром“. Просечног образовања, ситничави, приземни, тврдоглави, са мањком самокритичности и контакта с другима, Срби живе у складу са својом непреображеном природом – зато су се себи попели на главу:“Умјесто да једни друге подстичемо и, развијајући здраво надметање, сложно идемо напријед, ми се подметачинама и сумњичењима исцрпљујемо; па је наш корак напријед мали и врло спор“. Као на броду којим управљају пијани морнари, упадамо у замке јер, вели Ћосовић, „храброст, ако није праћена памећу, окреће се против живота“.

Од пописа 2011. до пописа 2022. мање нас је 750 хиљада. То је истинска катастрофа. Чиме су Срби себе осудили на пропаст? Чинили су ствари крајње саморазорне и престали су да се рађају. Бела куга је израз наше хедонистичке себичности. Однос деце и родитеља такође је постао трагичан.  Дошло је доба да су родитељи деци стално обавезни, а деца им одговарају незахвалношћу.

Има још нешто што нас разграђује – нисмо кадри да се сложимо око било чега. Када је мир, тада смо као рогови у врећи, који се свађају и вире у туђе двориште. Пред опасношћу, закратко се ујединимо, али смо истрајнији у нејединству:“Српско национално мишљење одавно показује знаке замора – тако је морало бити кад је преоптерећено заблудама“.

Још је Цвијић уочио да код динарских типова долази до сталне осцилације између хиперактивности и депресивности. Кад уђу у чамотињу, кадри су да допусте да им велике тековине пропадну. Упадање у нихилизам, у филозофирање „узми све што ти живот пружа“ доказ је да Срби нису схватили да је једино спасење у давању.

Има и нечег самоубилачког у нама. Самоубице су, вели Ћосовић, људи са радикалним захтевима према себи и окружењу. Кад не добију оно што желе, они одбијају и све остало. Срби, склони еуфоричности, повремено падну у сенку суицидног:“Лако се ујединимо на националном заносу, али и издијелимо кад нас сустигну последице. Тада нам је свако крив више него ми сами, а и међу нама нијесмо сви исти. Кад смо у залету, јуначимо се, а кад се повлачимо најрадије бисмо се јунаштва одрекли. Вође су нам данас идоли, а сутра кривци./…/ Тако испаде да нам вође падају с неба, ми немамо ништа с њима“.
Наш проблем је и власт која никад није била компетентна и није нас водила на прави начин. По Ћосовићу, „власт мора имати знање и моћ да обједињује супротне ставове и тако енергију народа чини максимално продуктивном.“

Власт какву имамо изазива презир и побуну. Зато смо стално између тираније и анархије, стеге властодржаца који углавном хају само за себе, и слободе која, авај, не уме да се творачки оствари ни кад се услови за слободан живот саздају.

Пошто не трпимо власт над собом, остаје нам, по Ћосовићу, да „сваки појединац носи завјет свога народа као сопствену судбину“. То није једноставно, али то је једини пут. Можда нам је Бог и дао да, уместо установа, стабилних и снажних, имамо јаке појединце. Јер, да је супротно, покоравање установа значило би слом читавог народа.

У овом нашем свету се не зна шта је жалосније – човек који има власт и моћ или немоћан несрећник, каже Ћосовић. Ипак, постоји одговорност оних народа у којима су се родила чудовишта историје – Хитлер се јавио у Немачкој, Стаљин у Русији, Павелић у Хрватској. Одговорност пред светом сносе и народи који су им дали моћ, а не само тирани. Ми нисмо имали међународне злочинце, али смо, рецимо, трпели србофоба Броза.

Човек је, авај, велика залуталост у свету. И народи, сматра Ћосовић, могу упасти у стање велике залуталости. Али, ако хоће да опстану, морају бити свесни опасности.

СРПСКО ЛЕВИЧАРЕЊЕ: ОД ТУРСКОГ РОПСТВА ДО КОМУНИЗМА

У запису „Срби и левичарење“, насталом на крају грађанског рата деведесетих година прошлог века, Ћосовић каже да су Срби склони левичарењу због једнакости у ропству запамћене из турског доба. Тада су се богатили само турски измећари. Већи део народа је био социјално изједначен. Потоње левичарење, сматра он, било је „израз инерције народне свијести у којој је послије ослобођења наставило да живи наивно схватање друштвених односа“.

И отац српског социјализма Светозар Марковић је био народњак у страху од социјалних раслојавања, а не типични марксиста, онај који слави чињеницу да је буржоазија капиталом разорила традиционалне верске и породичне установе, и да то отвара пут ка утопији. У свом огледу о Јовану Скерлићу, „Последњи бард националног романтизма“, у књизи „Стваралац и политика“ ( Нолит, Београд, 1972,170-171), Предраг Протић нас подсећа:“Вуков рат за српски језик и правопис представљао је известан језички преврат, али је он, у исто време, био и поклик за повратак аутентичном Српству, које је српска грађанска класа, по осећању националних романтичара, заборавила. Други велики реформатор, коме је Скерлић поклонио највише својих симпатија, био је у основи један конзервативац. У игри коју историја често уме да игра,   један од највећих конзервативаца деветнаестог века постао је творац социјализма у Србији. Читаво књижевно дело Светозара Марковића прожете је једним „жалом за старим“ временима. Постојао је један миран, спокојан свет, окупљен и везан за задругу, а онда је дошао сурови капитализам, тај свет разорио и железницом још га и даље разара. Треба зауставити ту локомотиву која ће уништити тај свет, и тај конзервирани свет пренети једнога дана у социјализам. Ако се овако интерпретира идеологија Светозара Марковића, онда између њега и Лазе Лазаревића нема неких великих разлика. И код Јакова Игњатовића, коме је Скерлић вратио један део књижевног угледа, постоји нека врста изгубљеног раја.  Постојали су стари и нови мајстори, један спокојни свет у којем су живели господар Софра Кирић и преци Васе Решпекта, а онда се нешто десило, банула је катастрофа и стари добри свет отишао је у неповрат. Сеоски зеленаши код Милована Глишића срушили су онај свет у коме су мирно живеле удовица Миона и тетка Деса. Па и модерна српска књижевност у том истом смислу је конзервативна. И код Кочића и код Ћипика, постоји један изгубљени рај. Сви маштају о изгубљеном рају, нико не говори о обећаној земљи“.

Срби су кренули за комунизмом верујући да ће се точак историје зауставити. Прогрес о коме су маштали је, парадоксално, за њих значио повратак у златно доба, а не хитање у неизвесну будућност.

Тако се десило да је народ, који је у турском ропству живео у миту и легенди једнакости, у комунизму досањао свој сан. Који се, авај, претворио у мору.

Комунисти су српску идеју левичарства довели до бесмисла. Стварајући лажну садашњост ( „Алај волем овај режим, плата иде, а ја лежим“) , Србима су узели право на будућност. Тако су, у терминалној фази левичарског поретка, настали симулакрумски левичари епохе ЈУЛа: требало је очувати привид, а не суштину.

Сматрајући да национално питање више не постоји, и да је сваки националиста звер из прошлости, веровали су да се читава стварност може изменити променом терминологије. Своје идејне противнике су сатанизовали до краја: сваки неистомишљеник је постао колаборационист, доушник, денуницијант, издајник, кулак, трули богаташ, пета колона, контрареволуционар, реакција, итд.

Мутили су српски комунисти и око марксизма, мантрали о Марксу и Енгелсу. Ипак, марксизам није могао да појми тајну српског народа. Ћосовић каже:“Српска нација се не може схватити помоћу историјског материјализма, јер једноставно људском разуму су несхватљиве толике жртве у трајању једног народа у његовој борби за слободу“.

Однос комуниста према женама био је вулгаран – они су, на основу свог материјализма и атеизма, заборавили да је жена, самим тим што је мајка, изнад мушкарца, и да њој није потребно више тобожњих права, него више истинских привилегија. Жена је бачена у радне погоне, и разорена је њена свест о неопходности мајчинске узвишености.

За време комунизма, дошло је и до слома српског села. Сељаци су били љубоморни на раднике који лагодно живе, и огњиште им је постало пуко мучилиште. Многи су одлазили у печалбу и зидали у својим селима куће у којима нико није живео. Касније им је Милошевићев режим отео стару девизну штедњу, па су остали у празном простору. И то је донело расапу сеоске средине у нас.

Борбом против религије комунисти су Србе одвојили од крста, за који је вођена вишевековна херојска војна; био је то непосредан удар на идентитет.

У запису „Српска залуталост у посткомунизму“, Ћосовић уочава да је комунизам убеђивао своје поданике да људској вољи нигде нема препрека. То је значило да се верује у немогуће – да ће човек постати див и бог у историји. Када је почело одузимање имовине богатима, сиротиња је била у залету. Изгледало је да стиже једнакост. А онда се сиромаштво опет показало у свој својој нагости. Преко триста хиљада Срба је, у зениту титоизма, отишло у печалбу. Како рече један историчар, постали су „зидари туђе среће“.

Одлазили су јер није у питању била само економија, него и елементарни недостатак слободе. Комунисти на власти, бивши робијаши, нису могли да граде будућност слободних људи. Ћосовић каже:“Најгори господар је дојучерашњи слуга, најстрашнији диктатор је дојучерањши робијаш“.
Култ Светог Саве замењен је култом вође, а Крагујевац, који је крваво страдао због комунистичког авантуризма, постао је град из кога креће Титова штафета. По Ћосовићу, однос неких Срба према Брозу, непријатељу Српства, психолошки је непојаман. Култ вође је развијен до пароксизма:“Обичан грађанин почиње гледати у вођу као јединог праведника који га може спасити од неправедне власти“.

је део Срба био титопоклонички, други су режим потмуло мрзели, и поделе су су биле све дубље. Оне који су сачували памћење болела је смрт српског Чиче, који је, за разлику од Де Гола, доживео највеће понижење и страшну смрт.

Комунизам је, сматра Ћосовић, Србима нанео већу штету од турског ропства. У ропству, ко се турчио, мењао је идентитет, а Срби комунисти су, изгубивши све српско, веровали да су већи Срби од четника. У школама се учила титоизирана историја, која је почињала од 1941.

Брозов режим је човеку узео слободу, а дао му бесплатно школство, здравство, посао и стан. Успон у друштву значио је служење партији. Пошто комунисти нису ишли путем способности, због чега нису могли да организују продуктиван рад, неговала се бесловесна безбрижност: богата смо земља, имамо најбоље уређење, одлични су нам резултати у свакој области, брзо се крећемо у светлију будућност.

Уравниловка је водила губљењу идеје трудбеништва. Самоуправљање је значило да смо сви једнако вредни, и наступио је нестанак стручних и руководних ауторитета.

Шума прописа и бујање бирократије доводили су до сталног ( суштински нереалног ) мањка запослених, па је запослено много непотребних. Физички радници су више волели да самоуправљају него да раде. То је донео привид слободе одлучивања. Ипак, правих политичких слобода није било. Ћосовић нас подсећа:“Поглед радника ван фабрике строго је контролисан: могли су контролисати себе, фабричко руководство и евентуално општинско, али власт у републици била је недодирљива“.

А онда се распао комунизам. Остали су његови трагови, и појавио се Слободан Милошевић, који се, вели Ћосовић, „мало експонира у јавности, кад говори коректан је у својим изјавама, никога не вријеђа и ради у сенци. Опозициони лидери пате, склони су претеривању, вријеђању и разним другим несувислостима“.

Лутање се наставило крајем 20. века: нисмо успели да се уравнотежимо.

Томе се придружила и тешка беда. Време распада значило је беду:“Број понижених и хронично гладних расте, а изнад њих је мали број ратних профитера који живе у све већем сјају. Разбацују се новцем. Јутрос је бензин поскупио, за моју плату могу да купим тридесет литара“.

ИСКУШЕЊА СРПСКОГ НАЦИОНАЛИЗМА

У запису „О српском национализму“, Ћосовић упозорава да национализам греје, али и спаљује. Он је добар ако је народњаштво, а штетан ако је заслепљени шовинизам. Народњаштво спасава човека од утапања у туђу културу, али и оснажује сарадњу са другим народима. Оно је суштинска и неопходна равнотежа.

Аристократски национализам оплемењује, а плебс је склон мржњи, мада понашање српског војника у Првом светском рату показује да и плебс може имати узвишено родољубље. Уосталом, каже Ћосовић, „цивилизацијски напредак није заслуга једног народа, сви су у кулу људске баштине уградили бар по један камен“.

Некаква основа заједништва мора да постоји. Берђајевљева идеја персонализма немоћна је пред колективизмом. Ипак, вели Ћосовић, снажне су личности које су, на основу свог искуства, прерадиле и понеле и оно колективно. Јер, како рече руски мислилац, „сваки човек има своју непоновљиву судбину, индивидуалну судбину, и у овом земаљском животу и у животу с оне стране гроба, у вечности“. Ми живимо у заједници, мада се, по мишљењу Ивана Иљина, наша вера мери усамљеним стајањем пред лицем Господњим.

Српски национализам био је широк и свечовечански, па ипак га остали Јужни Словени нису прихватали. Прва Југославија је била неуспешан политички оквир, а Србијанци нису успели да атмосферу Краљевине Србије, са њеном демократичношћу, пренесу у нову државу. У доба Титославије, социјално је однело победу над националним, а трећина становништва ове државе, Срби, подељени су по републикама и стављени у подређени положај. Ако се томе дода изједначавање четника са усташама, јасно је што смо кренули путем страхотног клонућа. За разлику од Де Гола, који је, као вођа отпора, постао и остао херој Француске, српски Де Гол, ђенерал Михаиловић, сатанизован је и убијен да му се не зна гроб и да се заборави његов допринос борби против окупатора.

Да, Срби су онеправдовани, страдали су, доживели многе и многе поразе туђом вољом, и то као „реметилачки фактор“ на Балкану. Ипак, сматра Ћосовић, треба се осврнути и на српске несувислости у доба прве и друге Југославије. Ко је од нас тражио да се жртвујемо за Југославију? Нико. Уосталом, вели писац, „претјерана самољубивост ( позивање на заслуге, на историјско право ) рађа нетрпељивост других народа, поготово мањих“. Срби су, свесни својих заслуга, повремено пренаглашавали себе, што је водило до гнева инфериорнијих по заслугама. Инфериорнији су  ( Хрвати нарочито ) зато и желели да нас прогласе „Циганима“, људима без куће и кућишта, које треба гонити и убијати где год је то могуће.

Не смемо се заносити. Морамо се отрезнити од сваке еуфоричности. У посткомунизму, кренули смо сомнабулним путем Срба као „небеског народа“ ( израз Енрика Јосифа ), и то нас је коштало. Да нам ново буђење опет не буде бунило, морамо сачувати узвишене циљеве наших историјских координата.

Битно је да сазримо и у односу према власти.

У записима „Срби и власт“ Ћосовић истиче да Србијанци и Црногорци никад нису имали времена да уравнотеже своје односе са влашћу. Ипак, власт је била њихова – нису им је наметали са стране, као што је Запад довео германске династије Румунима, Бугарима и Грцима. Ми смо имали Карађорђевиће, Обреновиће и Петровиће.

Често нас критикују због култа вође, али, сматра Ћосовић, то код нас није ствар за олако решавање. То, уосталом, није питање регресије на нижи ниво зрелости, него емпирије:“Човјек, свјесно или несвјесно, осјећа страх од себе, од мрака који носи у себи, боји се од себи сличних других људи и тражи заштиту од заједничког ауторитета“.  Кад институције функционишу, људе мало занима ко је на власти:“Ако је друштво у расулу, ако сиромаши, ако је појединац захваћен страхом за себе и своју породицу, онда му је потреба за влашћу већа“.

А ми смо често били у таквим ситуацијама.

СРБИ И МУСЛИМАНИ

У запису о Србима и муслиманима, Ћосовић се сећа како је, почетком рата у последњој деценији 20. века, разговарао баш са муслиманима, рударима „Шупље стијене“ код Пљеваља, који су били против рата, а добри и тихи људи. Он им је био лекар, знао их је у душу, и видео да нису за сукобе и крвопролиће. Али, вихор историје је све помео. Почео је слом људскости, често на обе стране.

Уочи избијања грађанског рата, било је оних који су веровали да је могуће избећи несрећу. У „Побједи“ од 31. јула 1991, књижевник Исо Калач је молио Србе и муслимане да се не сукобљавају. У свом „Аманету српско – муслиманској браћи“, записао је:“Ви, Срби исламске и православне вјере у Санџаку и у Рашкој области, а и на другим просторима отаџбине, живите у слози – закуните се једни другима и идите истим путем док је свијета и вијека, док је вашег порода, гробова мученика и велиокстрадалника.“

Калач је вапио:“Браћо моја драга, за вашу слогу и јединство спреман сам да извршим јавно самоубиство, да вас на својој крви освијестим и докажем колико ми је стало до вас!“

Овај апел објављен је четири дана после скупа муслимана у Новом Пазару – на скупу је глас дизао Алијин изасланик Ирфан Ајановић, а био је ту и арбанашки првак Ветон Сурои.

Међутим, Авдул Курпејковић, Калачев земљак из Рожаја, одговорио му је, такође у „Побједи“, веома оштро:“Најтежа је неистина о муслиманима и негирање њиховог националног идентитета. Муслимани нијесу Срби исламске вјере, већ су посебан народ и нација“. И још:“Срећан ти прелазак у Србе, али без нас Муслимана из Црне Горе, јер ми остајемо оно што јесмо и свој на своме“.

Трагедија наших муслимана, по Ћосовићу, није мала:“У Турској су били Турци, у вријеме Ендехазије „цвијет Хрвата“, у Титовој Југославији су на почетку били Срби и Хрвати, затим Муслимани, а кад се распала Титова Југославија постадоше Бошњаци. Такво лутање посљедица је социоморфизма у њиховом схватању своје посебности“.

На тај се начин развијао дух конвертитства, кључни дух нашег доба. Курпејковић и слични њему памте да су били „неко“, и не желе, вели Ћосовић у својим дневничким записима, да буду као други, то јест „раја“. И тада је почело изазивање које је водило у крв и ужас: Ајановић је, у име СДА, у Новом Пазару поручио – „тако ти је, мала моја, кад бије Босанац“. А Срби са Дрине су чули да им суседи прете обновом „права прве брачне ноћи“. И бес је растао. Ускоро ће се све завршити у убилачкој тмуши, у којој севају куршуми и сечива.

Сам Ћосовић каже да је питање о улози наших муслимана примио од оца ( „у мојој свијести, која је нужно историјска, све од оца и почиње“ ), а отац, који је до 1912. живео под турском влашћу, сећао се да је за многе Србе после ослобођења освета Турцима била чин правде. Било је много турских зулума кроз векове, и Срби су хтели да правду узму у своје руке.

И онда је избио крвави грађански рат у који се уплела прошлост. Чињена су недела и са једне и са друге стране, али Ћосовића погађају српска недела:“Ако је Бог хтио казнити муслимане у Босни, зашто је одредио Србе за извршиоце? Зашто није сачувао невиност жртве? Зашто је жртву претворио у осветника?“

Оправдања за злочине нема, без обзира на гнев. Мора доћи до помирења Срба и муслимана, јер „нико наше ратовање није добио, сви смо губитници“.

Када је у питању обнова исламског духа у наше дане, у томе има и савремених узрока.  Ислам је, сматра Ћосовићш, својевремено на Балкан донео дух противљења западном хиперактивизму. Многи наши муслимани који су данас снажније пригрлили своју веру учинили су то да се не би утопили у нове, несавладиве ритмове прогреса ка понору. Запад им се чини као машина која меље, и требало се штитити од самопоништења.

Али зло тријумфује. Узалуд је исламски отпор тријумфу технике. Компјутеризација води светској диктатури.

РАЂАЊЕ МОНТЕНЕГРИНСТВА ИЗ ДУХА БРОЗОМОРЕ

Срби су, нарочито у 19. веку, и нарочито Срби из Војводине, од Црне Горе правили гнездо апсолутног јунаштва и слободарства. Али, историја, демитологизована, не изгледа баш тако. У једној полемици на Интернету, огласио се демитологизатор:“Цетиње је преко двеста година било под турском контролом. Другог пута ка Грбљу који су држали Турци није било него преко Цетиња и Његуша. Муслимани су у Цетињском пољу живели по једнима до 1706. по другима до 1712. До владике Данила у Старој Црној Гори готово да није било буне против Турака. Побуна је било у Хуму и Захумљу. Штавише, Црногорци су учествовали као помоћна војска у гушењу истих. У Боју на Вртијељци 1685, дакле под самим Цетињем, Црногорци нису учествовали на страни хумско-захумских хајдука и Венеције. Његош јасно написао у Горском Вијенцу: „Оџа риче на равном Цетињу“. На тлу истог беху четири џамије. Стара Црна Гора је преко два века била под Турцима док су безмало 350 година скадарске и босанске паше улазили у Црну Гору по ћеифу док није Омер-паша заустављен од Великих сила 1850-их. Османлије су створиле прву Црну Гору као ентитет. Несрећни и кратковечни Санџак Кара(џа)даг 1514-29 укинут јер нису могли да плаћају харач па су се извукли на влашки (филуријски) статус и дукат. Муслимани, џамије, кадија итд. на Цетињу демантују тврдње о неробовању.

Већи део Србије заправо никада није видео џамију које су биле лоциране где и муслимани – по већим варошицама.

Поред касабе Цетињe имали су џамије у Ћеклићима, Спужу, Жабљаку Црнојевића…“Ипак, истина је да су Црногорци стално водили борбе за слободу. Како су знали и умели, наравно.

После свих настојања владика из лозе Петровића да се Црногорци уједине, појавио се Свети Петар Цетињски, који је, силом молитве и личног примера, поставио основу за појаву Његоша. Његош је крочио међу људе који, по Медаковићу, „појма нијесу имали о јединству државном, осим на бојном пољу и у Цркви“. Црногорска сиротиња имала је само слободу и достојанство, и ништа више. А онда је владика Раде, у име свих Срба, а нарочито својих горштака, рекао реч Богу, Песнику Који је, како виде песник „Луче“, „творитељном зањат појезијом“. И сви Црногорци су схватили да је то оно што су слутили, али нису умели да искажу. Његош је постао њихов бесмртни вођ. И зато су се водиле толике борбе око његове капеле – рушили су је Хрвати у служби Беча ( Стјепан Саркотић, командант Вражје дивизије ) и црногорски лижисахани у служби Броза, заточивши Његоша у пагански маузолеј. И данас траје борба. Траје и не престаје.

Борбе око Његоша доказ су „Горског вијенца“ као матичне књиге свију Срба, а нарочито Срба из Црне Горе, који су сада на удару ништарија монтенегринских, самомрзећих кукавица и „гордих конобара“ НАТО пакта. Док је било „Вијенца“ у Црногорцима, било је и праве Црне Горе. У „Бесудној земљи“ пише Милован Ђилас, сећајући се свог детињства:“Још у основној школи био сам прочитао већину народних пјесама, понављајући често многе од њих сељаци¬ма. Но они су најрадије слушали Горски вијенац од Њего¬ша, Владике Рада, и то не само што су били чули да је то највећи српски спјев, иако су и на то били суревњиви, не¬го што су у њему највећма налазили исказан свој начин мишљења и осјећања, а још више од тога – суштину сто-љетне борбе коју су морали, и као да ћe још морати, да воде око опстанка и око части и имена, на овом тлу, шкртом у свему сем у људима. Биле су то у Горском вијенцу неке више истине, али њихове, од њих већ наслућене, ка¬зане на њихов, али језгровитији и узвишенији начин. Тре¬бало је само отпочети неко мјесто, из Горског вијенца, па да неки од њих одмах прихвати и настави. Они су преки¬дали читаоца толкујући поједина мјеста, ватрено и дуго. Нијесу их збуњивала ни она мисаона, честа: на свој на¬чин су и њих они поимали као СВОЈУ слику свијета и живо¬та. Многи изрази и наслућивања, око којих су се мучили учени тумачи, њима су били јасни већ по томе што су ис¬цијеђени из знаног им живота и казани баш као што би то учинили и они кад би само умјели. Док су свако друго штиво, па и народне пјесме, примали као нешто лијепо речено, као поезију, Горски вијенац су доживљавали као нешто сасвим друго, истовремено узвишеније и сочније: узвишеније- јер је то било речено свакодневним је¬зиком, мада ријечима тако одабраним и поређаним да се оно што се жељело рећи исказала снажно и потпуно, као да није ни изговорено, него да такво постоји само од се¬ бе, као планина и прозирни необуздани токови вјетра и сунца по њој. За Библију једва ако су и знали: за њих би Горски вијенац могао да буде нека таква књига.“

А онда су дошле нове књиге, Марксове, Енгелсове, Брозове. Од 1945. наовамо текао је проце настанка Монтенегрина, србофобних и самомрзећих Црногораца. У запису из 2022, „О монтенегринству и његовом идеологу Милу Ђукановићу“, Ћосовић је настојао да проследи настанак србофобне монтенегринске квази- нације.

Шта је извесне Црногорце претворило у Монтенегрине?

Пре свега, векови гладовања – тек у Титовој Југославији су се најели, сматра Ћосовић, писац пореклом затарским, из краја пљеваљског, који себе никад није сматрао „црногорским“, него само и једино српским. Било је јунаштва, али и удвориштва. Било је борбености, али и склоности насиљу и подмићивању. Његош се жалио руском конзулу у Дубровнику, чувеном Гагићу, да скадарски везир стално подмићује црногорска племена против владикине власти. Још је Свети Петар Цетињски писао да су неки његови земљаци у стању да „за новце продају дио от Бога, от душе и од свога оца и мајке и браће“. Говорио је и ово:“Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио колико трпим од Црногораца“.

И онда се десило што се десило. Ћосовић истиче:“Тај племенски талог избија као зла коб  – страх од глади, страх од сиромаштине, поткупљивост – и замагљује, гуши рационално размишљање Црногораца“.

Било је страшних ствари у црногорској историји, и племенска логика ( ко није с нама, тај је против нас ) ушла је у црногорски комунизам. Уосталом, како каже Ћосовић:“Црногорци јесу посједовали гордост, јесу гајили витештво, јесу цијенили чојство, али је ипак изнад тога у њима стално тињало то незадовољство због хроничног сиромаштва. Његош се стидео кад је чуо да су се људи из његове пратње са дубровачким каишарима тукли око дуката које је разбацивао херцеговачки паша Ресулбеговић“.

У доба краља Николе, упркос његовој самовољи и грубостима, постојала је јасна свест о потреби свесрпског уједињења, а Црна Гора се дичила својим србовањем. Када је до уједињења дошло, опет су се јавили проблеми, типични за наша искушења југословенством.
Грешка нове државе је била у томе што што је дозволила да краљ Никола умре у изгнању, чиме је Цетиње престало да буде аристократско средиште. Оставши без престонице, Црногорци су остали без вертикале и вратили се центрифугалним атавизмима. Тада су се појавили комунисти који су их раздражили причом о свеопштем богаћењу и једнакости. По Ћосовићу, комунистичка идеја је у нас такође била племенска – „умјесто да појединац служи племену, сада служи идеји“. У новом поретку ствари, „појединац онолико вриједи колико служи партији и народу, истинито је и морално само оно што је корисно за партију“. То јест, како вели Ћосовић, „човјечно је оно што се чини у интересу борбе и револуције, вјера у Бога замјењена је вјером у партију и вођу“.

Дошло је до кризе у свести Црногораца, који су и раније, због тешких услова живота, често били на ивици депресије, запитани о смислу постојања. У Краљевини СХС Црногорци су живели мирно, али опет као сиромаси: било је жандара и официра, а тежа сиротиња се селила у Метохију. Динар је био стабилан, подигнут је мост на Тари, пробијен је пут од Пљеваља до Никшића: недовољно за неки већи напредак.

Црногорци су између два рата венули не само због материјалних услова живота. Цвијић је објаснио разлоге из  прошлости:“Једнакости је било само међу јунацима. Остали су никоговићи, никакви људи, и они нису имали иста права. Црногорци необично цене лозу, порекло. Код њих је култ славних предака више укорењен и чак је јачи од верских осећања“. Самољубље и егоцентризам били су срж племенске свести – „истаћи се, бити јунак, оженити се из племените породице“. А између два рата шансе за јуначење и доказивање биле су минималне.

А онда је дошао Други светски рат и устанак против окупатора, чију су иницијативу у Црној Гори преузели комунисти. Црногорски комунисти, под утицајем Моше Пијаде и сличних, гајили су мржњу према људима од имена и угледа. Чинило се да прошлост треба сатрти да би се градила будућност. Ударили су и на рођаштво – доказ да си одан Титу и партији био је убиство рођака који није са покретом. У Стаљину су почели да гледају руског цара, и тако су постајали србофоби: Стаљинова Коминтерна је, још у првој половини 20. века, за сва зла оптуживала великосрпску хегемонију у Југославији. У свему је било и епског нихилизма – смрт је пут у епску бесмртност песме. Обично умирање није за гусле. Зато су гинули за Стаљиновог војводу Броза са песмом на уснама. Непријатељи ( њихови ближњи) су, да би лакше били убијани, проглашени издајницима.

Тито је Црногорце поткупио прогласивши их херојима партизанске борбе. Добили су и нацију и привилегије, после чега им је его набујао. Након два искушења ( Голи оток и Ђиласова отпадија од вође неке су црногорске комунисте склонили из игре ), они који су остали верни Брозу, постали су несменљиви и недодирљиви.

Пред крај титоизма, на измаку осамдесетих година 20. века, међу црногорским комунистима појавила су се нова лица – Момир Булатовић, Светозар Маровић, Мило Ђукановић, и они су, у „антибирократској револуцији“, сменили старе Брозове кадрове.

Када је, почетком деведесетих, Демократска партија социјалиста била у „акционом јединству“ са Социјалистичком партијом Србије, и када је створена СР Југославија, изгледало је да ће заједничка држава опстати. Ковали су се и планови за нову „светлију будућност“. Фантазирало се о Црној Гори као „еколошкој републици“, иако су темељ Црне Горе били Алуминијумски комбинат у Подгорици, Жељезара у Нишићу и рудник угља у Пљевљима. Извесно време се ишло заједно; али, онда је Мило Ђукановић преузео апсолутну власт, прешао на немачку марку као средство плаћања, поставио границе и царине. Уз шверц, који је процветао, у Црној Гори стандард је постао бољи него у Србији. Опозиционари из Србије су налазили уточиште код Ђукановића.

Момир Булатовић, после преласка Светозара Маровића на Милову страну, остаје сам и поштен, али узалуд: власт је трајно пресељена негде другде.

И онда је, каже Ћосовић, Ђукановић кренуо путем србофобије.

Један од разлога за такво његово опредељење је учешће Црогораца у пљачкама дубровачог залеђа 1991. Да би избегао Хаг, Ђукановић се извинио Хрватима, Стипу Месића прогласио за почасног грађанина Подгорице, а комплекс ниже вредности према Западу и Загребу почео је да лечи кињењем Срба. Слуга моћника, насилник према слабима, шверцер са мафијашким умом, поткупљив и бескрајно грамзив, Ђукановић је био мајстор опстанка на власти. Имао је и порекло које га је припремало за власт. Из породице партизанских бораца, од детињства привилегован, завршио је факултет са шестицама, али му је „проходност“ била обезбеђена.

Иако сличан Брозу, преузео је идеологију Секуле Дрљевића. Он и његови Монтенегрини су се родили из духа брозоморе. Издали су, каже Ћосовић, и Србе и Русе. Руси су веровали у традиционално пријатељство, улагали у Црну Гору, нарочито у приморске крајеве, али Ђукановић их је све преварио. Заборављена је клетва Светог Петра Цетињског бачена на сваког ко би се Руса одрекао. Монтенегрини су заборавили и ранију огромну помоћ Србијанаца – Србија је, после земљотреса на црногорском Приморју, увела самодопринос за обнову Црне Горе и скупила двеста милијарди долара помоћи.

После свих бахатости и недела, после признавања шиптарске НАТО „државе Косово“, Ђукановић је ударио на Српску Цркву, и хтео да отме њене светиње.
У доба краља Николе, власт је била аутократска и традиционална етика се урушавала захваљујући бирократизацији Николине самовоље. Али, разлика између њега и Ђукановића била је у једном – кључном: Никола је био велики Србин, који се у србовању надметао са Обреновићима и Карађорђевићима. У Николино доба јунаци су, због политичких и економских околности, постајали човечуљци, и нису се сналазили. Али трагови традиционалног етоса су остајали: херојска борба на Мојковцу 1916. доказ је за то. Али, коначни расап десио се тек после распада Титиве Југославије – тријумфовао је сурови либерални капитализам, који је узвртложио и скрхао последње остатке прошлости.

И онда се појавила дрипачка и срамна Ђукановићева монтенегринска србофобија, која се суочила са литијским покретом.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Чудан је наш народ. Док је на постхришћанском Западу религиозно питање решено коначном атеизацијом, и „распршивањем“ Бога у магли постхуманизма, наш народ и даље дубоко осећа да су верска питања насушна питања личног и саборног идентитета. Кажу да је отац Јустин Поповић, када је, шездесетих година прошлог века, избио раскол у нашој дијспори, везан за рашчињење владике америчко – канадског Дионисија, рекао да је то заиста страшно ( и пролио море суза и написао низ благотворних исцелитељских речи у нади на свесрпско измирење ), али да је та појава, на необичан начин, ипак доказ да су Срби, за разлику од западњака, и даље религиозно и национално живи; јер, стало им је до онога што је најдоњи камен људског постојања – до Бога и душе. Зато су литије у Црној Гори, које су кренуле када је власт монтенегринских дрипаца решила да Цркву, која је саздала ову државицу, нагна у „мишју рупу“, велики доказ да још увек нисмо мртви. Црква, као Хистово саздање и светосавског прегнуће, уздигла се у свој својој величини.

Због свега тога, Миладин Ћосовић, критикујући слабости свог народа, увек остаје трезвени српски родољуб. Његова нова књига је прави доказ да он верује да још има снаге у нама. Писана трезвено, али не и равнодушно, пуна нових увида чији је циљ да нам помогну у пресаздавању које води ка обнови наше биологије и наше етике, она је приручник за делатност коју је Станислав Винавер звао „паметно србовање“.

Више текстова Владимира Димиттријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда