М. К. Бадракумар: Годишњица рата – повратак руске иницијативе?

Прва годишњица руске специјалне војне операције у Украјини пада 24. фрбруара. Руска стратегија рата исцрпљивањем није довела до жељеног политичког исхода али је без обзира на то била успешна.   

Делузивно прозападњачко уверење московске елите да Русија може бити партнер у дијалогу са Западом потпуно је окопнило, поготово након недавног открића бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел да су западни преговори са Русијом у вези споразума из Минска били ‘покушај да се Украјини купи време’ и да је то Кијев искористио ‘да постане снажнији’.  

Реакција из Москве одавала је утисак горчине и увеђености што је руска владајућа елита обмањена. Ова спознаја утиче на украјински сукоб који полако улази у другу годину. Стога је припајање четири региона Украјине – Доњецке и Луганске [које чине Донбас], Запорошке и Херсонске области – и Крима, што све заједно чини око једне петине украјинске територије, свршена ствар. Кијевско признање новонасталог стања је предуслов било каквих будућих преговора.   

Московски почетни оптимизам у фебруару и марту да је ‘врхунска вештина ратовања покоравање непријатеља без борбе’ (Сун Цу) је уступио месту реалистичним увидима да Бајденова администрација неће допустити брзо окончање рата све док Русија не искрвари и не ослаби. То је довело до руског повлачења из Харковске и Херсонске области уз стварање тврдо утврђених одбрамбених позиција и укопавања војних снага.  

Гарант заштите

Путин је коначно прихватио захтев заповедника армије за делимичном мобилизацијом. Распоређивање великих војних снага у Украјини, уз појачавање снага у Белорусији, је по први пут ставило Русију у војнички доминантан положај док рат улази у другу годину.  

Кремљ је предузео нужне механизме како би се појачао учинак одбрамбене индустрије и како би економија задовољила потребе војних операција у Украјини. Из дугорочне перспективе, један од историјски важних исхода овог сукоба било би руско израстање у непобедиву војну силу (упоредиву са совјетском Црвеном армијом), са којом се Запад никада више неће усудити да уђе у сукоб. Ово би тек требало да допре до свести.   

Данас, начелник генералштаба генерал Валериј Герасимов изјавио је у изузетном интервју за часопис Аргументи и факти да ће новоодобрени план распоређивања оружаних снага бити гарант заштите руског суверенитета и територијалног интегритета и ‘да ће створити услове за друштвени и економски напредак државе’.

Према плану који је одобрио председник Путин, биће оформљена Московска и Лењинградска војна област, три моторизоване пешадијске дивизије биће оформљене у Херсонској и Запорошкој области (које су припојене у септембру) и један армијски корпус биће оформљен у северозападној области Карелија која се граничи са Финском.  

Интерна западна процена указује да рат иде лоше по Украјину. Шпигл је објавио прошле недеље да је немачка Федерална обавештајна агенција (БНД) ‘обавестила на тајном састанку ове недеље политичаре из ресора безбедности у Бундестагу да украјинска војска тренутно свакодневно губи троцифрену бројку војника у борбама’.  

БНД је рекао немачким посланицима да су посебно ‘забрињавајући високи губици украјинске војске у бици за стратешки важан град Бахмут’ (у Доњецку) и упозорио да би ‘руско заузимање Бахмута имало знатне последице, пошто би омогућило Русији да изводи даље продоре по дубини’.  

Осовина одбране Донбаса

Поврх тога, Ројтерс је пренео навод вишег званичника Бајденове администрације који је у петак пред малом групом новинара у Вашингтону рекао да постоји ‘висока вероватноћа’ да ће Руси потиснути Украјинце из Бахмута, који су западни војни стручњаци назвали осовином (lynchpin) целокупне украјинске одбрамбене линије у Донбасу.   

С друге стране, Бајденова администрација се нада да ће купити време до пролећа како би обновила десетковану украјинску војску и како би је опремила напредним наоружањем. Старе залихе совјетског оружја су исцрпљене и будуће снабдевање Украјине мораће да буде оружјем и опремом која је у служби земаља НАТО. То је лакше рећи него учинити, и западној војној индустрији потребно је времена да изнова покрене своју производњу.  

Ишчезао је оптимизам о томе да Кијев припрема офанзиву којом би требало да потисне Русију из Украјине. Све указује да би могла да отпочне руска офанзива на јужном фронту, где руске снаге стабилно напредују према граду Запорожје, великом украјинском индустријском средишту.  

Ова офанзива може имати далекосежне последице. Запоседање преосталих двадесет пет одсто територије у Запорошкој области, који су и даље под кијевском контролом, учинило би копнени мост између Крима и руског залеђа непробојним за украјинску контраофанзиву, а такође би појачало руску контролу лука на Азовском мору (које повезује Каспијско језеро са Црним морем и пловним каналом Волга-Дон који води према Санкт Петербургу), што би драматично ослабио целокупне украјинске војне позиције у Донбасу и у степама источно од реке Дњепар.  

Стога, шира слика док рат улази у другу годину открива да Запад грозничаво ради на плановима (са Бајденовом администрацијом која ‘предводи из позадине’) да обезбеди тешка оклопна оруђа украјинској војсци до пролећа, укључујући и немачке тенкове леопард. Уколико се то деси, Русија ће свакако да узврати нападима на линије снабдевања и складишта у западној Украјини.   

У четвртак, Дмитриј Медведев, говорљиви бивши руски председник који је близак Путину и обавља дужност заменика председавајућег моћног Савета безбедности, експлицитно је упозорио: ‘Нуклеарне силе никада нису изгубиле у великом сукобу од којег зависи њихова судбина’.  

Ублажавање ситуације?

Међутим, постоје и неки чиниоци који упућују на ублажавање ситуације. Прво, резултати састанка у Давосу 2023. и састанак министара одбране НАТО у Рамштајну у петак, као и унутарстраначки спорови у Вашингтону о буџету и лимиту америчког дуга, подстичу Бајденову администрацију да бира између ризичног наставка сукоба са Русијом и смањивања темпа експлоатисања украјинске златне коке (што се своди на убирање профита и повлачење из пројекта). За режим Зеленског то значи да се уносне и лагодне комбинације ближе крају.   

Прошле недеље, утицајни руски дневни лист Известија објавио је бритки есеј који је написао Виктор Медведчук, у више мандата посланик украјинске скупштине и олигарх-политичар (који се тренутно налази у Москви) о томе како је започео процес осипања режима у Кијеву.

Медведчук је подсетио на ‘занимљиву склоност’ у украјинској политици. Председник Порошенко је обећао мир са Русијом за недељу дана али када је дошао на власт није спровео одредбе Минских споразума, и ‘бедно је изгубио на наредним изборима’. Заменио га је Владимир Зеленски, који је такође обећавао намирење са Русијом у Донбасу, али је уместо тога постао ‘персонификација рата’. Наиме, украјинском народу је обећаван мир, а затим су били обмањивани. Западна штампа гура испод тепиха реалност да је база која подржава Зеленског мала и да постоји тиха већина која се нада миру.  

Смрт министра унутрашњих послова Дениса Монастирског, дугугодишњег сарадника Зеленског, и његовог првог заменика Јевгенија Енина у хеликоптерском удесу у Кијеву пре недељу дана у неразјашњеним околностима, изазвала је недоумице и зазор, с обзиром да украјинске неонацистичке милиције делују под окриљем овог министарства. Само дан раније догодио се још један изненађујући развој – оставка високопозиционираног саветника председника Зеленског Алексеја Арестовича, тобоже због блаћења украјинске војске.  

Фактор ‘Икс’

У више телевизијских интервјуа после тога, Арестович је износио своје сумње у погледу вођења рата. Потом се догодило убиство Дениса Кирева, који је био међу важним учесницима мартовских мировних разговора са Русијом. Данашње велике кадровске промене, након изнетих тврдњи о корупцији, за сада обухватају заменика јавног тужиоца, заменика шефа председничког кабинета, заменика министра одбране и пет обласних гувернера.   

Пре и изнад ових гибања у Кијеву, постоји фактор ‘Икс’ – унутрашња америчка политика где се приближавају избори 2024. године. Републиканци инсистирају на ревизији десетина милијарди долара потрошених на Украјину – 110 милијарди долара само као војне помоћи – што чини Бајденову администрацију одговорном. Шеф ЦИА Вилијам Барнс био је у посети Кијеву која није била адекватно испраћена у јавности. Према неким извештајима ишао је да би пренео поруку како америчке испоруке оружја од јула могу постати проблематичне.  

С друге стране, повећава се количина објављених података о руковању председника Бајдена документима који су означени као поверљиви а који би могли да укључују осетљиве материјале о Украјини. У питању је тек почетак ове афере, али тринаесточасовно претраживање Бајденове приватне резиденције у Делаверу од стране Еф Би Аја покреће питања о транспарентности Беле куће. Нови развој догађаја око скандала са поверљивим документима може да нашкоди Бајденовим шансама за реизбор док се припрема да објави кандидатуру.

Када се све ово узме у обзир, морамо се сложити са Медведчуковим предвиђањем да ће украјински сукоб, како улази у другу годину, ‘или наставити даље да расте, ширећи се по Европи и другим земљама, или ће бити локализован и разрешен’.  

 

Превод Нови Стандард/ М. М. Милојевић