Владимир Умељић: ЈЕДАН УЛТИМАТУМ НИКАДА НЕ ДОЛАЗИ САМ

Председник Србије је известио о (моментално) последњем ултиматуму Запада Србији и истакао да је „тај план де факто постао нови преговарачки оквир за Републику Србију“ (Политика, 23.01.2023.).

При томе је понешто остало нејасно, почевши са преименовањем ултиматума у „план“, јер то су два различито поседнута појма, у смислу (барем условно) позитивног и безусловно негативног. 

Сетимо се само оног аустро-угарског 1914. и оног НАТО-„плана“ у Рамбујеу.

Сигурно, много је лакше једном аналитичару да се бави једним политичким питањем од оних, од којих се очекује да исто реше, поготову када је оно тако изузетно тешко, када поседује судбински карактер.

Но било би крајње погрешно, када би политичари доносили одлуке без претходне и најдетаљније, најсвестраније могуће анализе, па сматрали се прилози њој корисним односно добродошлим или не.

Овде (непитано) један такав прилог, који тешко да ће се икоме допасти.

 

Као прво, онај коме је постављен ултиматум не би требало да говори о „плану“, јер тим умекшавањем пружа услугу уцењивачу, даје му привид какве/такве конструктивности, једну врсту барем вербалног алибија пред сопственим јавним мњењем (уцењивача). Као друго и из истог разлога, не може бити говора о некаквим „преговорима“, већ само о (сигурно примереним, неопходним) разговорима.

И – то није никакво цепање длаке на двоје и на троје, већ само узимање у обзир што је могуће више фактора, који чине комплексност читаве ситуације а томе без сумње припада и јавно мњење „НАТО-демократија“.

Погледајмо како несумњиво први у процесу одлучивања са српске стране, председник Србије Александар Вучић, посматра тренутну ситуацију:

„Промењене су геополитичке околности (…) после избијања украјинско-руског сукоба дошло је до проблема за Србију и допринело ситуацији да се изађе са овако оштрим приступом и дозом хитности од стране европских званичника (…)“

Промена геополитичке ситуације је, додуше, непревидива но из ње произилази само хитност, а не промена политике Запада. Ту се мисли пре свега на Немачку, уз здушну подршку САД, јер немачке хегемонистичке аспирације одговарају интересима проширења „НАТО-империје.“

То су немачке аспирације на „своју“ балканску башту, које су од почетка кризе у другој Југославији крајем прошлог века биле и остале идентичне, наиме, што темељније ишчупати  српски „коров“ из ње и довршити посао, који није успео у светским ратовима.

Када се узме у обзир ова непревидива константа, онда се и сви досадашњи „преговори“ са Западом испостављају као само разговори, као фарса. Јер ако је учешће српске стране у њима и било искрено, у жељи да се постигне бољитак за своју страну, то је била илузија. Крај свих контаката је Запад већ одавно зацртао, резултат је за њих био непроменљив, недискутабилан и – сад је овим ултиматумом само обелодањен.

Размотримо кратко питање, да ли су „промењене геополитичке околности“ не само разлог за хитњу Запада, већ и да заиста доносе неке нове проблеме Србима, који значи угрожавају виталне националне интересе.

„Председник наводи да му је у другој реченици „велике петорке“ саопштено да „морате да прихватите овај план, а ако не прихватите нови преговарачки оквир за пут ка Европи“ суочићете се: Под један – са прекидом европских интеграција. Под два – са заустављањем и повлачењем инвестиција. Под три – Са свеобухватним мерама у економском и политичком смислу које ће нанети велику штету Републици Србији.“

Овде лежи срж уцене, ултиматума и, неоспорно, то би врло осетно угрозило економску ситуацију и стандард грађана, стезање каиша би искуствено ишло руку под руку са растом незадовољства и напетости, итд.

Но једно стоји – као прво, тиме не би били угрожени витални национални интереси и као друго, то би краткорочно (можда и средњерочно) било свакако проблематично, али дугорочно би се по сваком закону вероватноће испоставило као само још једна „фирма на празном дућану“.

Јер то једноставно не би било у интересу Запада, ко наиме може да спречи Кину (и временом Русију) да искористи новонастали вакуум и повећа сопствене инвестиције? А чињеница је да се на Западу све време неуморно вајкају и ламентирају – ми не смемо да оставимо простор да се (наравно малигни) кинески и руски интереси и утицаји шире и учвршћују на Балкану и сл.

Није свакако занемарљива ни базична тежња инвестора ка профиту, омеђена јефтином радном снагом, сигурним окружењем и политиком наклоњеној дотичним фирмама, што би све и у том случају остало да важи.

А на напомену „да ћемо без компромисног решења имати рањавања Срба на дневном нивоу“, само моменат – то се на западном силом запоседнутом Косову и Метохији стално дешава, јер су малобројни Срби окружени екстремистичким косметским Албанцима а присутне НАТО-трупе их не штите.

Шта нам гарантује да то, уколико Србија пристане на уцену и испуни ултиматум, неће бити исто тако или чак још горе? Јер шта би се променило, осим да би сецесионистички јаз између тих наших злосрећних сународника и матичне државе постао још дубљи а Србија се још више удаљила од УН-Резолуције 1244, од међународног права?

А изјава да „ЗСО није и не можемо да буде невладина организација“, и у истом даху „Циљеви су, нимало неважни: јачање локалне демократије, пуном надзора у погледу образовања, пуни надзор ради координисања урбаног и руралног планирања…“, шта би то требало да значи?

Где се ту заступа, јача или барем помиње државни суверенитет Србије?

Вратимо се на „промењене геополитичке околности“. Тачно је, наравно, стоји да Запад, да „они имају своју агенду – пораз Русије и све што се нађе на путу те агенде биће почишћено“. Али стоји исто тако да је то врло невероватна солуција, да је дословце утопијски очекивати овакав исход актуелне кризе у Украјини, јер Русија не може и неће дозволити себи пораз.

Она је, наиме, показала и показује да се не повинује ултиматумима, уценама и санкцијама, те да је спремна да плати цену за то.

Исто тако мало вероватно је „да ће се украјински сукоб прелити у друге земље, можда и у нашу“, јер нико нема интереса да се то догоди, осим ако кијевски режим или нпр. Велика Британија и нарочито Пољска не направе неке одсудне провокације. И, наравно, осим ако лудило не однесе превагу и доведе до нуклеарног Армагедона.

Но тада су сва размишљања ионако постала излишна.

Главни разлог за ужурбаност Запада по питању Косова и Метохије би смео да буде, јер су мировни преговори по питању Украјине неизбежни и Немачка се труди да уреди „своје двориште“, „своју балканску башту“, јер ти преговори ће се неминовнио водити о новом, мултиполарном светском поретку.

А ако питање Косова и Метохије до тог тренутка остане отворено, онда ће се и оно са великом вероватноћом наћи на преговарачком столу, што Западу (Немачкој) ни у ком случају не може да одговара.

Стога је заправо врло упитно, да ли „промењене геополитичке околности“ заиста иду на српску штету. Јер то ће бити прави преговори а не ултиматуми и уцене. Куповина времена, дакле, не значи заговарање замрзнутог конфликта, већ храну за наду у повољније оквире тражења решења.

Закључно, наговештаји у овом чланку „Политике“, да ће се по овом питању народ „можда“ или „евентуално“ питати, не могу се ни у ком случају оценити позитивно, акцептирати. Превелика и претешка је то одговорност за једног човека, једну Владу, па чак и за парламент.

Једино исправно би била базична демократија, био би неизоставан референдум.

Шта је, међутим, најјачи аргумент против пристајања на ову уцену, на (тренутно) последњи ултиматум? То је горко искуствено сазнање, да један ултиматум никада не долази сам, једном пристати и – одмах стижу следећи.

То је био Хитлеров начин, прво француски Елзас и Лотрингија, онда Аустрија, па Чехословачка, Пољска… А врли британски премијер Чемберлен је све до Пољске попуштао и све прихватао, што се на крају завршило Другим светским ратом.

Ко би смео да мирне савести преда туђинима Косово и Метохију и потом се покаже изненађеним, када сутра стигне захтев: „Одмах санкције Русији, иначе…“, потом „Прихватите одмах да се евро-атлантска будућност Босне и Херцеговине налази у потпуној унитаризацији државе, иначе…“?

Па „Вратите коначно Албанцима њихове пра-илирске а Мирашу Дедејићу старе дукљанске цркве и манастире, иначе…“, затим „Признајте да је Прешевска долина заправо независна држава Косово тј. Велика Албанија, да је Рашка босанско-муслиманска, да је Војводина насилно анектирана, иначе…“

А можда и „Или ћете пререгистровати Српку православну цркву у једну невладину организацију, активну само у остатку Србије, или ће она ући у унију под вођством Ватикана, иначе…“

После првог попуштања уцени долази друга, то је сигурно, као што у азбуци после „а“ неминовно долази „б“. Како каже народна пословица: „Једном бијеног увек изнова бију“. Мирис уплашене жртве увек привлачи нападаче.

Сигурно, у једном председник Србије Александар Вучић има потпуно право – ово су тешка и мучна времена а долазе још тежа. Притисци додуше тешко да ће расти, јер су већ сад максимални, али остати при принципијелној, часној и, још једном, само прагматичној одбрани виталног националног интереса има своју цену.

Та цена се плаћа када претње почну да се реализују.

Одбијање аустро-угарског ултиматума 1914. је Србији донело око милион жртава и опустошену земљу, одбијање НАТО-ултиматума у Рамбујеу хиљаде жртава и разорену инфраструктуру, но уздигнута батина Запада је сад економског карактера што би, још једном, барем извесно време врло осетно угрозило економску ситуацију и стандард грађана, но тешко да би неко умро од глади или се смрзао у незагрејаном стану.

Стога (непитани) савет одговорнима у Србији, наиме предлог изјаве у смислу:

 

„Србија је суверена држава, члан и један од оснивача Уједињених нација. Ми се стриктно држимо међународног права и, тиме, и УН-Резолуције 1244, која гарантује територијални интегритет и неповредивост граница наше земље.

Радо смо прихватили понуђено посредовање ЕУ при преговорима са тренутном влашћу у Приштини, у нади да ће то бити преговори и тражење прихватљивог решења за обе стране а не необавезни разговори, који Приштину очигледно ни на шта не обавезују и то без икаквих последица, чак ни на поштовање и испуњавање потписаних уговора, за које ЕУ стоји као гарант.

Тежимо да постанемо члан Европске уније и годинама напорно радимо на томе да испунимо све услове за то. Но ако Ви нас не желите, ми само можемо да са жаљењем примимо Вашу одлуку к знању и да се окренемо другим облицима међународног повезивања.

Отворени смо за све међународне инвестиције и спремни да обезбедимо инвесторима оптималне услове и максималну безбедност, што смо већ више пута у пракси показали. Но ако Ви то не желите, ми само можемо да са жаљењем примимо Вашу одлуку к знању и да се окренемо другим инвесторима, са којима већ имамо позитивна искуства, као и они са нама.“

Можда би једно питање на референдуму могло да буде: „Слажете ли се са овом изјавом, коју намеравамо да упутимо ЕУ и САД ,и на увид УН?“