ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ХИЛАНДАРСКО ПРОСВЕТЉЕЊЕ

У Николајевом озрачју помирили су се Добрица Ћосић, који је одбио пут богомољца и кренуо путем у комунизма, на коме ће се разочарати, и Милан (будући Митрофан) Мишулић, који је био десна рука минхенског проте Алексе Тодоровића у послератном издавању Николајевих књига

Kако је Николај био вододелница за многе људе међу нама, најбоље је показао чувени књижевник Добрица Ћосић, који је, као дечак, имао прилике да се с Николајем виђа. Као момак, слеп на једно око и разочаран у живот, Добрица Ћосић је помишљао чак и на самоубиство. Поверавао се свештенику Ранку Бачанину, пароху Добричиног села, Велике Дренове код Трстеника.

Дарку Худелисту, хрватском новинару, о томе је говорио: „У Бачанина сам имао највише поверења јер је био млад и јер сам с њим могао отворено да разговарам. А читао је, углавном, исто што и ја. С њим сам основао читаоницу у црквеној школи, у згради црквене општине. Жалио сам му се да сам нерасположен, чему да се живи, како да се живи, мој живот нема никаквог смисла и тако даље… Онда он на то рече: ’Али има Бога, смисао је у Богу!’ И почиње да ме води код Николаја. (…) Николај је био сензација. И неоспорно је био духовни вођа целокупнога тога народа. Сва та српска буржоазија и сви ти богати људи, они са чезама и фијакерима (у целом срезу је тада постојао само један аутомобил) – све је то хрлило да слуша што он говори. А поред осталога, Николај је био и први интелектуалац у Централној Србији који је говорио о непосредној опасности од комунизма.“
При чему, наравно, Николај није био против идеје социјалне правде и солидарности, али је био против борбеног безбожништва комуниста, који су од хришћанске Русије направили антихришћанску Совјетију.

СУСРЕТИ И ОДЛАЗАК Добрица Ћосић се с владиком Николајем сретао у Жичи и Љубостињи током 1938. године: „Он је мене познавао. Кад год бих му пришао након богослужења, да му целивам руку и добијем од њега благослов, он би мене увек питао: ’А шта си сад прочитао, Добрице?’ Онда бих му ја поднео кратак извештај, на што би он рекао свештенику Бачанину: ’Добро, а сад му дај ту и ту књигу да прочита.’ Препоручивао ми је и неке своје властите књиге као обавезну литературу: ’Молитве на језеру’ (из 1920), ’Нове беседе под гором’ (1922), ’Мисли о добру и злу’ (1923)…“

Присуствовао је Ћосић и на великом богомољачком Сабору на јесењи Крстовдан 1938. Худелисту је рекао и ово: „Николај ме с временом заволео, па је чак бацио око на мене, јер сам му се учинио паметним, марљивим и послушним дечком. И то је дао на знање свештенику Бачанину. А Бачанин ми онда у једноме поверљивом разговору рече: ’Слушај, Добрице, преосвећени владика жели да ти будеш секретар богомољачке организације Шумадије! ’ Николај је, дакле, видео да сам ја бистар, да много читам, па ме вероватно зато фаворизовао. Али ја нисам хтео да идем у богомољце и у ту њихову организацију…“

Православна народна хришћанска заједница, како су се богомољци званично називали, имала је преко триста хиљада чланова широм Краљевине Југославије. Николај је био њихов духовни вођа.

Худелист каже да Ћосић није пришао богомољцима јер никад, иако се трудио, није поверовао у Бога, а кад је једна олуја, у лето 1937. или 1938, уништила винограде и воћњаке његовог оца, почео је да мрзи Бога и написао је једну антитеистичку песму, која је нестала у Другом светском рату: „Кад је тога лета град убио наш виноград, сви смо били потпуно депресивни. Ја сам онда у очајању написао песму против Бога. Моја мати ју је чувала, али је за време окупације то било уништено.“

Уз то, кренуо је Ћосић путем левичарских идеја. Привукле су га политичке визије чувеног вође левих земљорадника, професора др Драгољуба Јовановића, доследног Пироћанца, који је, због својих ставова, робијао и у предратној и у Титовој Југославији. Ћосића је левим земљорадницима призивао нешто старији студент грађевинарства Мика Ћурчић, о чему је писац причао Худелисту: „Тај ме мој комшија Мика Ћурчић, који је био три-четири године старији од мене, баш пропагандно обрађивао. Видео је да сам ангажовани омладинац, радознале природе, па ме помоћу књига Стамболиског покушао превести на своју страну. Слушао сам га и с великим интересом читао то што ми је нудио. Наравно, ’драгољубовци’ су мрзели попове, па тако ни Николаја нису волели јер је Николај за њих био десничар, мрачњак и мистик. И мене су од Николаја одвраћали. И ја сам тако цело то време био између Бачанина, који ме вукао ка Николају, и Мике Ћурчића који ме вукао у леве земљораднике.“

Много младих пре Другог светског рата кренуло је путем левице. Добрица је био један од њих.

Касније је Ћосић стигао међу комунисте, постао партизан, борио се против Немаца и љотићеваца, до краја живота се не помиривши са четницима, али напуштајући Тита и Партију и настојећи, како је умео и знао, да се бори за српске националне интересе. И, парадоксално, постао је пријатељ једног Љотићевог следбеника, монаха Митрофана Мишулића Хиландарца, о коме је писао: „Први пут смо се срели у хиландарском конаку првих дана априла 1967. године, обојица унапред обавештени један о другом, с обостраним неповерењем и подозрењем, али и јаком, привлачном радозналошћу: где смо сада, шта смо сада, ми бивши ратни непријатељи, комунист и љотићевац, партизан и добровољац, обојица један другом издајници отаџбине; у рату огорчени противници, у миру – он у емиграцији, ја међу победницима; сада – ја писац, он калуђер. А били смо ђаци и вршњаци (…) он као да није желео да му додирујем мантију, ја нисам желео да видим стакласти сев његовог вештачког ока које је изгубио у борби са партизанима, стрепећи да се то није догодило у оној борби с мојим одредом (…) Сви смо стигли тамо где се нисмо упутили. Ако се Митрофан и ја братски не измиримо, српске деобе нису окончане; наше судбине и искуства су без икаквог смисла за потомство. А нисам знао и видео пут који води у наше помирење.“

Ћосић је, упркос партизанском себи, схватао да је помирење неопходно. Није знао како, али је знао да га мора бити.

МИТРОФАН И ПОМИРЕЊЕ

Иако монаси хиландарске лавре нису имали много поверења у Ћосића, ипак су, на основу препоруке, донели одлуку да им он сади нови виноград, јер је стари пропао од филоксере. Ћосић је пре рата завршио пољопривредну школу, и био је стручњак за виноградарство. Он и монах Митрофан су се, „по послушању“, нашли на заједничком послу: „Тада, у петнаестодневној садњи винограда, у напорном целодневном раду, у зноју лица раденичког, на модром јегејском северцу, у великоваскршњем посту – родило се братство између зборашког добровољца – просветара Митрофана и мене партизанског комесара. Родило се оно исповедањем наших ратничких идеологија, казивањем о ратовању и борби у Наупарама, када смо пуцали један на другог; његовим дугим приповедањима о страдању у немачком поразу и одласку у Немачку где је постао графички радник. Већ искрени верник, 1961, одлучује се да се замонаши у Хиландару и сав посвети православној вери, светосавској светињи и духовној служби Српству. На исповест узвраћао сам исповешћу, откривањем своје судбине, поверавањем својих разочарења и несагласја идеја и стварности, па причом како сам од власти више заволео роман. Обостране исповести просветлиле су нам сазнање да смо обојица поражени од историје. У мом животу ретка су таква душевна озарења и смирења, каква сам доживео у искреним исповестима са монахом Митрофаном у садњи винограда Хиландару. Садећи лозне калемове у Савином пољу, остварило се истинско и трајно помирење два идеолошка и ратна противника. А садња винограда је потпуно успела.
„После таквог помирења, међу нама више није било ниједне разлике која је могла да нас учини противницима; тако је трајало до његове смрти.“

Ћосић је оцу Митрофану посветио један од својих најбољих некролога.

Не можемо тврдити да је то имало уплива на српског писца, али је, после сусрета са монахом Митрофаном, у преломној 1968, Ћосић устао у одбрану права српског народа на Косову и Метохији, и ускоро је раскинуо са Титом и његовом партијом.
Иако никада није успео да постане истински верник у Христа и васкрсење, Ћосић је, пред смрт, писао: „Мени скептику Исус Христос јесте Бог љубави, онај који је у историји људског рода изговорио најзначајнију људску мисао: ’Љуби ближњега свога као себе самога’. Та најзначајнија људска мисао је и најтежи, најнеостваривији завет човеку, јер му се супротставља људска природа и егзистенцијални чиниоци са којима људи бивствују, особито у нашој савременој цивилизацији. Човек је биће љубави, али истовремено и биће зла; најчешће са нагоном зла јачим од моћи добра у себи.

„Можете с разлогом питати: јесам ли ја у свом дугом и свакојаком животу у нашем обесправљеном и пониженом народу упознао људе који су живели и живе са врлинама из учења Исуса Христа: да, упознао сам и познајем Христолике људе, људе љубави и жртвовања себе да би спасли другог и знам да такви људи постоје.
„Да они не постоје, не бих ни ја постојао. То сазнање и мом животу даје смисао.“

ХРИШЋАНСКИ КОРЕНИ

Пред смрт, оставио је следеће завештање кћери Ани: „Теби, Ана, која си ми понос и моје најзначајније дело, упућујем молбу. Молба се тиче моје сахране. Припадам хришћанском православном народу. То су били моји преци, моји родитељи, моји књижевни јунаци и читаоци. Ја сам, дакле, хришћанин духовним бићем и моралом. Колико сам веровао или неверовао у Бога Творца, казују моји романи и ја немам разлога да та своја схватања као моћи мога ума накнадно разјашњавам и допуњавам мотивисан страхом од смрти или сазнањима пред њом. Христос је био мој Бог. Он је људима поставио најтежи и најнеостварљивији циљ. Жао ми је што нисам имао времена да напишем роман о његовом уласку у Јерусалим, ноћи у Гетсиманском врту, опроштају са пријатељима и разговору са Јудом, распећу и великој сумњи у Оца и љубав. Мојим тумачењем Христове судбине можда сам могао неком речју да допуним Достојевског. О том ненаписаном роману, Христу и његовој религији говорим зато што својом сахраном по православном црквеном обичају желим да потврдим своју припадност хришћанству, својим прецима, родитељима, својим књижевним јунацима и читаоцима.

„Ана, сахрани ме са два свештеника, како је сахрањен мој деда Јефимије, моја мајка Милка, мој отац Жика, брат Радослав, моји вршњаци и Дреновци, моји пријатељи… У смрт одлазим са осећањем да сам људима чинио више добра него зла…“

И тако је отишао, у потопном часу Србије, 2014. године.

Ова прича о Добрици Ћосићу довољна је да покаже у каквом се народу појавио Николај Велимировић, и са каквим се људима сретао. Чак и они који су кренули путем супротним од Николајевог, нису могли да га уклоне из свог живота, него су, увек и свагда, у сећању на њега тражили одговоре на своја питања, и свађали се и мирили, као Добрица партизан и љотићевац Митрофан, и искали хришћанску сахрану, иако се нису причестили Христом.

У Николајевом озрачју помирили су се Добрица Ћосић, који је одбио пут богомољца и кренуо путем у комунизам, на коме ће се разочарати, и Милан (будући Митрофан) Мишулић, који је био десна рука минхенског проте Алексе Тодоровића у послератном издавању Николајевих књига (водио је Мишулић и значајну преписку са Николајем). Отац Митрофан, Љотићев следбеник, биће међу оним калуђерима, такође Љотићевим следбеницима, који ће стићи у Хиландар кад је изгледало да ће стари српски калуђери помрети, и да ће царску лавру, по правилима Атоса, преузети Грци. За то време, Ћосић ће писати своје историјске романе, у којима ће покушати да Србима каже да је њихова историја, иако тешка, славна и да је Тито био лажни месија и упропаститељ.
Тако је то у Срба, народа грешног, али Господњег.