НЕМАЊА ДЕВИЋ: Београдски синдикат и српско „нема предаје“

Режими у Србији су се смењивали, а слободни и мислећи људи, како би се најкраће могао описати овај реп састав, и даље су, две пуне деценије остајали глас народа

Мало шта је продрмало еврофанатично постпетооктобарско једноумље као што је то успело Београдском синдикату 2002. са песмом “Говедина“. Био сам клинац и тачно се сећам: на појединим телевизијама завртели су се брутални ћирилични стихови, без да је ико од нас тада могао да види лик ма ког БС-овца или да испрва схвати о каквом се подухвату ради. И поједини “жути“ тих дана су на уличном дочеку српске Нове године певушили стихове који су се лако увлачили у уши: „Ајмо сви, заједно, као пси да лајемо: ав, ав, ав, ав, ав“.

Било је јасно да су наде у „револуцију“ из 2000. године већ биле увелико изневерене, а алузије, чак и директно помињање имена високих функционера ДОС-овске владе, нису изазвале никакав скандал или неверицу.

Просто, као да се то био отео крик једног значајног дела друштва, који је у слому режима Слободана Милошевића видео прилику за националну катарзу, а потом обноћ био колективно проглашен за „транзиционог губитника“.

Иако су на сцени били још од 1999. („Говедина“ им је била други албум), лица људи који су испевали народни одисај већина њихових пратилаца први пут је видела у тада још култној емисији „Утисак недеље“. Три момка просечне старости од неких 25 година, у дуксевима и фармерицама, у студију са тадашњим председником СРЈ Војиславом Коштуницом (!), кога су такође „прозвали“ у култној песми, изнели су низ критичких погледа нове евроскептичне генерације. Увид у тај видео после две деценије може да буде солидна слика колико је култура дијалога и полемике у међувремену ишчезнула у Србији.

Урбана герила

Превазилазећи традиционалне поделе на левицу и десницу и тражећи саборно српско становиште, мирећи грађанско и национално, екстремно традиционални и екстремно модерни, БС-овци су у европа-нема-алтернативу епохи за неке постали несхваћени или антипатични, али су у већинској популацији у наредним годинама били препознати као нека врста музичке урбане гериле.

„Није ме срамота што пореклом сам одавде“, били су то стихови из „Говедине“ који су у исто време Београд уводили у раван равноправних са Европом, а потлачене и занемарене из српске провинције у једнак третман са Београдом и Новим Садом. Слободан Владушић увиђа један занимљив феномен: да је БС у свом уметничком изразу преузео страни културни образац (реп), „којим је до тада мање-више владао Мегалополис, да би га окренуо против тог истог Мегалополиса“.

Наредни албуми донели су песме које као да су одгонетнуле актуелни народни импулс, па су они који су препознавали спрегу државе и мафије и углед криминалаца у друштву као свакодневну реплику с горчином певушили и говорили: „алал вера, алал вера“‘ и „наш картел најјачи, на врху пирамиде“. Песимистични пред таквом дијагнозом доливали су бокале у годишњицама матуре и загрљени са себи сроднима певали: „Да ли се сећаш како било нам је пре, после свега шта сад остало је мој Београде?“; они куражнији наћи ће се у стиху „и оног дана кад ме више не буде, ни тада нема повлачења, нема предаје“. Неки који су препознавали „Дискретне хероје“ и солидарисали са њима кренуће у бунт и отпор: „За све, за све, за све моје људе, што упорно се труде да сутра боље буде“.

Све је било чешће осветљавање мотива из националне историје и њихова употреба у популарној култури. Говор мајора Драгутина Гавриловића и борба за одбрану престонице од окупатора 1915. осавремењени су спотом за песму „Оловни војници“.

Стихови су представљали императив и у савременом тренутку: „Извучен нам је број, ми више нисмо битни, јуришамо у бој само народ да преживи; сложили смо корак, усмерили мисли, потребан је сваки борац као бедем офанзиви“. БС је са прилично оштрине препознавао и критиковао све бољке у друштву: компрадорску и корумпирану елиту, анемичне интелектуалце, издајничке невладине организације, скоројевиће на власти и подземље за које се тврдило да је искорењено 5. октобра 2000. године.

Традиционализам као нови панк

У исто време, већ зрели аутори почели су са величањем неких од хероја ратова деведесетих, што је до тада било апсолутно незамисливо у јавном простору Србије, а онда постали и глас последњег истинског гета у Европи – Срба из косовских енклава. На дуксевима и мајицама на самом почетку прошле деценије појавили су се, можда и први пут након рата на Косову и Метохији, стихови Београдског синдиката, позив на борбу и бескомпромисан закључак: „Нема предаје“.

Тада је (2011) започео и „Пројекат Србија“, где су БС-овци, тада већ зрели људи са својим породицама и каријерама и изван музичких вода, покренули низ хуманитарних активности и трибина на факултетима широм Србије, где је уз учешће нове генерације започела дискусија каква није била виђена у медијима, на тему друштвених аномалија, морала, културе, демографије, породице, наслеђа, здравља.

До тада, наступали су махом у дијаспори или на периферији, чешће у енклавама или затворима него пред београдском публиком која је њихове стихове популарисала графитима широм Дорћола и круга двојке. Спектакуларни концерт у Арени из 2012. показао је да се више не ради о андерграунд култури, већ читавом неформалном покрету чије захтеве БС артикулише у својим песмама. „Духовност је кључни рецепт за нашу обнову“, рећи ће у једном интервјуу чланови групе Феђа и Бошко, утирући пут нечему што ће Марко Танасковић касније дефинисати геслом „традиционализам као нови панк“.

Слободни и мислећи људи

Режими у Србији су се смењивали, а слободни и мислећи људи, како би се најкраће могао описати овај реп састав, и даље су, две пуне деценије остајали глас народа. Доказ томе је и летошњи концерт на Ташмајдану. У међувремену, излазећи из београдских и србијанских оквира, БС-овци су у претходних пет-шест година одрадили неколико ангажованих синглова, који заслужују нешто шири осврт.

Матрица је свуда слична: детектује се акутни национални проблем, потом пренесе у снажну поетику, а онда емитује у квалитетној продукцији, уз спотове који подсећају на мини-документарне филмове.

Почело је 2016, са песмом „Систем те лаже“, која ће убрзо постати химна свих борби за промене у Србији. Уз симболични увод из хита Мирослава Илића „Лажу да време лечи све“, кадрове политичара марионета и народа на улицама у споту емитованом уочи априлских избора, момци су стиховима створили лавину. Уз јасно указивање да је земља окупирана и да се њом влада извана, БС-овци су сковали упечатљиве стихове: „Систем те лаже, не веруј шта ти каже, овај живот је борба од рођења до гроба, зато устани одмах“. Није ни чудо да је већ исте ноћи када је емитована песма имала 850.000, а у наредном периоду нарасла на чак 45 милиона прегледа!

Ипак, важну поенту носио је и спот у коме се некадашњи другови привремено налазе на супротним странама, али када долази до њиховог контакта, он се не претвара у борбу, већ у помирење и заједничку борбу против окупатора и његове бирократије у земљи.

После две године, кроз сарадњу са етно групом „Траг“ БС је објавио сингл најдиректније посвећен Косову и Метохији. По угледу на стару јеврејску заклетву везану за Свету земљу и Јерусалим, назван је „Догодине у Призрену“. Спот испуњен кадровима мартовског насиља из 2004, уз паљевину и рушење српских светиња пред очима међународне заједнице, такође је исте вечери забележио огроман број прегледа, а пријаве Албанаца Јутјубу да се ради о видеу који шири мржњу допринеле су да замало буде забрањен.

Срце отаџбине

Косово и Метохија се у песми третирају као српска „полазна тачка“, „темељ“ и „извор“, „срце отаџбине“ вековима испуњено гробовима јунака којих је „као у пољу божура“. Евидентно је позивање на историју, епске песме и наслеђе које треба да је присутно и у нашим данима као „част вечна“. Али ова песма пренела је у јавност решеност новог нараштаја да борбу за Косово и продужи и не призна ниједну капитулацију. Тако, поред тога што је уроњена у прошлост и елегију, песма „Догодине у Призрену“ садржи и један борбени преокрет и суштински је окренута будућности. БС-овци закључују оно што по свим анкетама мисли 90 посто Србије:

Ни бомбе, ни гласања не избрисаше Лазара

Докле генерација нова на њему стасава

Изгубљено није никад оно што је свето

У нади расти, црвен цвете, да браће те опет неко

Пре две године, препознајући значај борбе сународника за одбрану светиња СПЦ у Црној Гори, Београдски синдикат је уз величанствене кадрове народних литија припремио и својеврсну химну за овај покрет, под упечатљивим и оригиналним називом „Свиће зора“. Није чудо да им је непосредно након њеног објављивања тадашњи митрополит црногорско-приморски Амфилохије доделио орден, али и да су црногорске власти Мила Ђукановића БС-овцима забраниле улаз у земљу.

Сажето а верно

Рефрен ове песме је певљив и мање-више свима познат, али су једнако емотивни и снажни и сви њени стихови. Ниједан писац или историчар нису тако сажето а верно успели да пренесу суштину литија као БС:

Снага нам у ходу. Сабрани у Богу!

Преци нас зову да вратимо слободу

Стопу по стопу, сведочимо слогу

У ватри и огњу, у сметовима снега

Држим чврсто барјак. Не одричем се Њега!

И овај и сваки наредни сингл, упркос вишемилионским прегледима, прошли су кроз неку врсту рестрикција. Због наводног нарушавања ауторских права, песма о Републици Српској коначно је била привремено и уклоњена са Јутјуба. „Једина Српска“, премијерно изведена на академији у Бањој Луци поводом 30 година стварања Републике Српске, можда је и нешто најквалитетније што су до сада урадили „синдикалци“, овога пута уз помоћ моћног вокала Данице Црногорчевић.

Овде безмало сваки стих захтева шири осврт и указивање на његов историјски контекст – од привидног губљења националног идентитета Срба БиХ, до њихове борбе, националне катарзе и прегнућа успостављањем Републике Српске.

Уз сјајно сачињен низ хероја који илуструје континуитет борбе српског народа за слободу на овим просторима. Одлучујем се за истицање овог дела:

Косовски завет сваког је дана

Светлост из јама, васкрс из рана

Џаба сви логори, процеси, прогони:

Наша ће сена господу да прогони

Темељи твоји – вечни хероји.

Пред судом јазавац поново стоји

Неправде трпиш да народ се споји.

Није без значаја што Даница Црногорчевић (иначе ових дана оптужена у Црној Гори за распиривање мржње због извођења химне „Ој јунаштва свијетла зоро“ у изворном облику) на крају ове песме констатује да су „тројица спојена у једно“. У томе има знатно више симболике него у призивању Свете Тројице.

Београдски синдикат тако последњих година наставља да креира својеврсне народне химне, као што је то у 19. веку чинио Стеван Каћански. Уз њих, стасава један нови нараштај српске омладине, над којим се згражавају либерални медији; који по званичним анкетама највише верује цркви и војсци, и који се венчава у Призрену и Грачаници, има своје духовнике, слуша и хип-хоп и етно саставе. И хорски каже да нема предаје.