ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Замка звана ЗСО и јасне поруке „Бриселског споразума“

Приближавамо се десетој годишњици потписивања „Бриселског споразума“, а о овом кратком документу који садржи свега 15 чланова, по свему судећи и даље знамо веома мало. Један од разлога за то лежи у околности да га је, и поред тога што је за упознавање са овим по свему проблематичним штивом довољно пет минута, прочитао тек незнатан број људи. Други је последица заглушујуће буке коју српска власт и пратећа пропагандистичка машинерија подижу на сваку критичку реч која се односи на садржај „Бриселског споразума“ и из њега проистекле акте и радње.

У тренутку када је мобилисана читава армија западних дипломата са задатком да приволи приштинске лидере на формирање „Заједнице српских општина“ (у наставку: ЗСО) и отклањање последње препреке на путу пуне инплементације „Бриселског споразума“, чиме на ред неминовно долази питање признања лажне државе од стране Србије, важније је него икада подсетити на суштину, али и сам језик којим је овај документ написан.

У „Бриселском споразуму“, који је у име Републике Србије 19. априла 2013. потписао тадашњи премијер Ивица Дачић, нигде се не помиње реч Србија, док се реч „Косово“ помиње 4 пута, „косовска полиција“ 3 пута, „косовски закони“ 2 пута, „правни систем Косова“ једном (1).

У документу који носи назив „Асоцијација/Заједница општина са већинским српским становништвом на Косову – општи принципи/главни елементи“ из августа 2015. године, којим се оперативно разрађују одредбе Бриселског споразума, ствари стоје још горе. Синтагма „у складу са законима Косова“ помиње се 7 пута, сама реч Косово, ван поменуте синтагме 4 пута, појам централне власти, који се односи на такозвано Косово 7 пута, док се Република Србија помиње само једном (1), и то у члану 17, који се односи на буџет ЗСО и којим се великодушно допушта могућност да она буде финансијски подржана и средствима која долазе из Републике Србије.

Када су у питању надлежности ЗСО, оне се своде искључиво на: „сарадњу и развој“ (члан 4. „Бриселског споразума“), „представљене у консултативном већу заједница“ (шта год то било) и „мониторинг“ (члан 6. истог документа). Дакле, ни једна једина надлежност извршног карактера.

У већ поменутом документу „Асоцијација/Заједница општина са већинским српским становништвом на Косову – општи принципи/главни елементи“, нема ничега осим: „вршења пуног надзора“ у областима локалне привреде, образовања, здравствене и социјалне заштите, урбаног и руралног планирања (члан 4, тачке од б до д), спровођења, координисања и омогућавања истраживачких и развојних активности (члан 4, тачка х), промовисања (члан 4, тачка и), процене пружања јавних услуга (члан 4, тачка к), вршења мониторинга (члан 4, тачка л), те предлагања измена и допуна закона такозваног Косова и представљања у органима и телима лажне државе (чланови 10. и 12.). Дакле, ни овде ничега налик на ефективно вршење власти и могућност одлучивања у стварима од интереса за припаднике српског народа.

Држећи се старе и проверене Вукове изреке чији део гласи „читај како је написано“, долази се до неминовног закључка да се наша власт практично низашта, а позивајући се све време на прописе и законе такозваног Косова (члан 11. „Бриселског споразума“ и чланови 1, 4, 10, 12, 14, 20. документа „Асоцијација/Заједница општина са већинским српским становништвом на Косову – општи принципи/главни елементи“) и надлежности институција исте творевине (чланови 2, 8, 9, 11, 13, 17, 21. истог документа и чланови 7, 8, 9 и 10. самог „Бриселског споразума“), обавезала, а у међувремену и предала такозваним косовским властима полицију (чланови 7. и 9. „Бриселског споразума“), друге безбедносне структуре (члан 8.), правосуђе (члан 10.), изборни процес (члан 11.), и обећала да „неће блокирати, или подстицати друге да блокирају напредак друге стране на њеном путу ка ЕУ“ (члан 14.), без обзира што је опште познато да искључиво државе могу бити чланице ЕУ. И не само то, већ је са становишта самог „Бриселског споразума“ ничим изазвана, предала албанској страни гратис енергетски систем, телекомуникације, међународни позивни број, царински печат и још доста тога овде непобројаног.

Сасвим је јасно да је „Бриселски споразум“, укључујући и из њега проистекле деривате, највећа и најтежа оптужница против председника државе, који предводи процес за сада имплицитног признавања лажне државе, и његових најближих сарадника, те да је у питању прави фијаско националне политике на Косову и Метохији. Ово је, ван сваке сумње, Magnum Crimen према српском народу, његовој прошлости и будућности.

Да ствари не би постале још горе, и да се не бисмо већ у наредним месецима суочили са довођењем Србије пред свршен чин формалног признања независности лажне државе, на чему „наши пријатељи“ из САД и њихови савезници свесрдно раде притискајући Куртија да престане са опструирањем формирања ЗСО у чему он истрајава из чисте тврдоглавости која се, са становишта интереса косовских Албанаца, граничи са глупошћу, неопходно је хитно иступити из примене „Бриселског споразума“.

Опстајање у оквирима споразума из којег је протерана и реч Србија, а камоли њена права, институције и надлежности и инсистирање на формирању по свему безначајне ЗСО, последњи је ексер у ковчег српске државности на Косову и Метохији, пошто је све претходне наша власт већ чврсто укуцала. Јер, поновићу, када би албански политички представницу ту обавезу из „Бриселског споразума“ спровели, више на столу не би било ниједне теме осим формалног и експлицитног признања косовске независности од стране Србије, пошто ова имплицитна варијанта Сједињеним Америчким Државама – стварним окупаторима српског Косова и Метохије, очигледно више није довољна.