НАД БЕЛЕШКАМА ПРОТЕ ШМЕМАНА

                                               

СА ИНСТИТУТА СВЕТОГ СЕРГИЈА

Реформистички дух проте Александра Шмемана не може се замислити без Инстутута Светог Сергија у Паризу, који су основали руски емигранти што нису желели да буду у „конзеравативној“ Руској Заграничној Цркви. Тамо су се за реформу залагли свештеници Сергије Булгаков, Николај Афансјев и сам Шмеман, који ће своју делатност наставити на Академији Светог Владимира у Њујорку. Булгаков је био веома талентован мислилац, који је прво био марксиста, да би онда постао хришћанин, али, на несрећу, и творац софијанизма, неогностичког учења о Софији, Премудрости Божјој, као некој врсти „женског аспекта божанства“. Он је био екумениста, и залагао се да се у православном богослужењу изврше промене да бисмо се зближили са инославнима, пре свега са протестантима ( о томе је писао у свом програмском тексту „На студенцу Јаковљевом“ ). Николај Афанасјев је зачетник тзв. „евхаристијске еклисиологије“, коју је „покупио“ од римокатоличких теолога њихове „литургијске обнове“. Био је филокатолик у највећој мери, и одушевљен Другим ватиканским концилом ( посветио је једну студију папи Ивану Двадесеттрећем, као сазивачу овог концила ). Протојереј Шмеман је наставио тамо где су они стали…

Наравно, не као пуки имитатор: он је имао своју мисао, и самосвојне погледе. Ипак, основна идеја – да је богослужење, захваљујјући монашком и византијском утицају, „деесхатологизовано“ и „укочено“ у свом развоју – присутна је и код писца књиге „За живот света“. Човек може и волети и познавати богослужење, тврдио је Шмеман у свом тексту „Литургијска свест данас“, а да га, наводно, не разуме ( јер га не разуме онако како га је, рецимо, разумео Шмеман):“Трагично је то што је у савременом изрођеном доживљавању богослужења само богослужење престало да за нас представља исповедање наше Вере, њено саборно и целосно оваплоћивање. Ми срећемо многе људе који су такорећи срасли са богослужењем, и воле га и познају (али познавање богослужења није исто што и разумевање богослужења), но не учествују у Вери Цркве, богослужење је за такве навика и омиљена храна њиховог верског осећања. Међутим, они се ни не труде да то своје верско осећање провере Вером Цркве и да га усагласе са Њом. У таквој свести доживљавање богослужења се оделило од онога „правила Вере“, које оно управо и оваплоћује.“

Одатле почиње свака критика коју Шмеман предузима.

 

 

ШМЕМАНОВИ ДНЕВНИЦИ

За проучавање Шмемановог дела веома су важни дневници које је водио до упокојења. Занимљиво би било упоредити лични дневник Светог Јована Кронштатског, великог „литургијског“ свеца Православне Цркве, и Шмеманове дневнике. Отац Јован је имао „јавне дневнике“, какав је „Мој живот у Христу“, и лични дневник у коме је описивао борбу коју је водио против греха и страсти у себи. Светац, да – али светац није безгрешник. Рецимо, прочитао је неку добру књигу из области богословља, и осетио љубомору према њеном аутору – одмах се каје, одмах вапије Богу  да му опрости. Видео је код неког свештеника лепу митру, и пожелео да је има ( отац Јован је имао нарочито руско црквено одликовање – био је митроносни прота ). Одмах себе кори и каже – шта ће ти, ускоро ћеш умрети, како се усуђујеш да тако нешто и помислиш. Увече јео мало више, имао ноћне море – себе осуђује због преједања. Стално је у молитви, стално у подвигу – и Богу служи као истински свештеник. Кад су га браћа по служби питала како је постао то што је постао, он им је једноставно одговарао да свако може бити исто што и он, јер је по рукоположењу сваки свештеник чудотворац. Али, увек је истицао – све што је научио, научио је од Цркве и њених богослужења, нарочито од читања канона на јутарњој служби.

Наш философ Радомир Ђорђевић о Шмемановим дневницима, у свом тексту „Проблеми савременог хришћанства“, пише:“ Читалац ће већ после првих страница Шмемановог Дневника запазити да није реч о уобичајеним дневничким записима. Изузетно образовани теолог, са продубљеним увидом у историјски развој човечанства, поставља на први поглед врло једноставно многобројна питања која имају различите аспекте: осим теолошких и философских, истакнути су и социјалнопсихолошки, етички и опше аксиолошки и политички. Тај, могло би се рећи, синтетички, интердисциплинарни приступ није увек својствен ни писцима систематских теолошких трактата./…/ У дневничким записима Шмеман на бројним страни- цама истиче тезу да је важан Христов лик, а да се тај лик као идеал којем треба тежити некако нашао у другом плану, потиснут теологијом, Црквом као установом. У самој теологији као дисциплини запазио је извесну опасност, јер се она одвајала од главног правца, а то је узимање Христовог лика као путоказа. Теологија се често, па и у наше време, према Шмеману, налазила на странпутицама услед спекулација академске врсте. На страницама Шмемановог Дневника налазимо веома оштре критике не само теологије него и Цркве као организације, њених установа које се губе у овоземаљске прилике, заборављајући изворне тенденције – за Шмемана је то тежња да се оствари веза са Христом без сувишних посредовања. И теолошки факултети, па и онај на којем је свој радни век провео овај луцидни аналитичар, оптерећени су веома крупним проблемима. /…/ Шмеман је себе видео као истинског хришћанина, али је наглашавао да идеал хришћана настоји да постигне у извесној непосреднијој вези са ликом Христа, колико год је то могуће. Његове идеје о цркви као установи занимљиве су, али нису увек у потпуности јасне. Дистанцирајући се од монаштва, он тежи да конципира Цркву као тело које има и онострану и овострану природу, а онда и двоструку улогу. Иако хришћанин по једној, рекло би се, урођеној вокацији (то је заправо више ствар васпитања и психологије човека), Шмеман има у својој природи и нешто инородно у односу на хришћанску доктрину: то је необичан критички став, који се недвосмислено може означити као философско становиште, ма колико то изгледало противречно. Али, противречности су на сваком кораку у животу, па су тако нашле упечатљив израз и у Шмемановим размишљањима. Шмеман има много сродности и са писцима који су се бавили проблемима људске егзистенције, а та линија се може пратити током његових излагања.

Када је реч о димензијама и нивоима у Шмемановим размишљањима која откривају комплексност овог мислиоца, треба посебно нагласити његов однос према природи; готово да нема дана када је записан догађај да тај догађај није представљен у контексту временске констелације, било да је реч о атмосферским приликама или годишњем добу у местима у којима је дуже боравио или у којима се налазио на својим путовањима где је обилазио разне црквене установе, конфесионалне заједнице, држао предавања. Фон природних збивања био је константа у његовим дневничким записима. Шмеманови дневнички записи могу се пратити из перспективе психологије религије. Он излаже заиста релевантан материјал за разумевање не само неуспеха историјског хришћанства него и за тумачење многих савремених проблема хришћанства. Из Шмеманових размишљања су антрополошки и, посебно, психолошки чиниоци у историјској судбини хришћанства више него јасни. Осим тога, из његових записа могу се назрети и тешкоће у даљем развоју; превазилажење големих тешкоћа неће уследити ни брзо ни лако, без обзира на екуменске тенденције и покрете, чак и кад се ови узму као стварно опредељење хришћанских цркава. Овоземаљски чиниоци одређују, и више него што се то обично мисли, природу делатности цркве као установе.

У својим дневничким записима Шмеман доста пише о стању хришћанства на Западу, посебно у САД, указује на опадање вере у Бога и нарочито Христа, због тога што су тамошња друштва изградила разна псеудобожанства, или парарелигиозне организације, секте итд. Једно од главних божанстава јесте новац, а из тога следи посебна хијерархија вредности, оних стварних, тако да хришћанске вредности све више имају декларативни карактер, и то из разноврсних разлога. У трагању за правом вером у Христа код Шмемана се пробудила велика нада са појавом Солжењицина. О Солжењицину Шмеман пише нашироко, настојећи да задржи неку врсту објективности и онда када је по преласку овог на Запад дошло до извесног разочарања у концепције овог руског писца, који је на Западу подигао снажан глас осуђујући политику САД и Запада према Русији као земљи и Русима као народу. Овај књижевник и мислилац брзо је запазио да је борба Запада, укључујући САД, за људска права у ондашњем СССР-у и источноевропским земљама мање или више изговор за агресивне тежње према Русији, тежње за отимањем делова те велике државе, што су доцније признавали и сами амерички стратези и политичари (од ових првих Бжежински, а од ових других Мадлен Олбрајт, и то на чудовиштан начин).

Шмеман је био противник комунизма, али је био не мање оштар критичар капитализма, указујући на све његове суровости и антихуманизам. Из те перспективе он, на свој особени начин, развија идеју о пропасти Запада. Осећао се као Европљанин, јер је образован на најбољим традицијама Европе, али се осећао и као Рус по својим коренима и у том духу је од детињства одгајан у руском кадетском училишту у Паризу – ту је припремана омладина која би после обарања бољшевикâ, које се очекивало кроз неколико година, да преузме важне полуге васпостављања руске државе. Шмеман се осећао и Американцем, јер је волео ту земљу и њен народ, али се снажно дистанцирао од друштвеног система те земље, који се све више почео изрођавати и пренебрегавати велике демократске традиције, које су биле у основи формирања те државе пре више од две стотине година.

Објективност Шмемана види се, између осталог, и у односу на руску цркву у емиграцији у САД, па донекле и у Европи. Сматрао је да се та установа учаурила, да је конзервативна и да се одваја од стварности. С нарочитом оштрином се обрушио на канонизацију императора Николаја Другог и његове породице у свеце, писао је да се тај чин не изводи због страдалникâ, него ради самоистицања и престижа поглавара Руске заграничне цркве. /…/

Посебан утисак на читаоца остављају списи Шмемана о сумњама које су га раздирале током читавог живота: да ли је одабрао прави пут у животу, као да је био распет између тежње да истински верује (у то није сумњао) и тешкоћа изналажења смисла те вере; у бројним записима је изражавао неверицу у теологију, поготово у ону коју је називао „научном“ – сматрао је да се тако лута и одваја од аутентичне вере у Бога. О томе он, између осталог, пише: „Не верујем у теолошку науку; време је да то признам. Али не морам толико да се бавим тиме (не сећам се када сам последњи пут читао неку књигу из области теологије) колико морам да се претварам да се бавим тиме (на пример, ментор магистарских радова) и да подстичем јадне студенте стварајући велике конфузије у њиховим умовима. Од свега тога имам непријатан укус у срцу и уму!“ (…) Наравно, он је током студија прошао озбиљне курсеве теологије, прочитао многобројне трактате из те области, али на њега они нису оставили неки превелики утицај; дневнички записи показују да је много читао из области књижевности разних народа; у тој области манифестовања духа тражио је упоришта за своје погледе. У својим дневничким записима, као што сам напоменуо, Шмеман се бавио многобројним проблемима, као што су, рецимо, питање смисла живота, положајем жене у савременом друштву и посебно темом рукоположења жене за свештеника, проблемом абортуса, који повремено потреса САД, питањем разумевања смрти у хришћанству. /…/ Његов Дневник је једна грандиозна исповест, зачуђујућа по отворености и искрености. У том погледу се може поредити са књигом Жан-Жака Русоа Исповести. Овај Дневник није само једно значајно сведочанство о драми једног трагаоца него и велики подстицај за друге који трагају за решењима дубоких проблема човека и света.“

Тако, по Радомиру Ђорђевићу, у општим цртама изгледају Шмеманови дневници. За разлику од Светог Јована Кронштатскогм, који је у дневницима исказивао своју аскетску борбу, са љубављу према црквеном богослужењу, код проте Шмемана постоје искази да не упражњава православни аскетизам, а да су му молитвени канони пука византијска реторика, и да он ову поезију молитве не воли. Шмеман је, уопште, Византију сматрао извесним „пригушивањем“ основног тона ранохришћанске благовести – есхатолошког.

 

ИДЕАЛ И СТВАРНОСТ

 

Драган Стојшин даје основне Шмеманове идеје на следећи начин:“ Тајинство о коме је овде реч је истовремено и козмичко и есхатолошко, будући да се оно односи и према свету Божијем у његовој првосазданости и према њего­вом испуњењу у Царству Божијем. У Евхаристији се остварује узношење света на престо Божији, у Царство Небеско, у есхатон. Ово узношење представља први и основни ,,покрет“ Свете Литургије (…). Сва радост хришћанства, по речима Шмемана, као и пасхална суштина његове вере, састоји се у чињеници да је будући век (будући у односу на овај свет) већ пројављен, већ дарован, већ ,,међу нама“. И сама наша вера је већ основ свега чему се надамо, већ је потврда ствари невидљивих (Јев 11, 1). /…/Сабрање у Цркви је, по Шмеману, почетак евхаристијског свештенодејства, његов први и основни предуслов. Суштина Шмемановог литургијско-богословс­ког тумачења Евхаристије је резимирана управо у његовом исказу да је целокуп­на Литургија Вазнесење Цркве за Трпезу Христову у Његовом Царству. Царство Божије јесте суштина хришћанске вере – циљ, смисао и садржај хришћанског жи­вота (…). У наше дане је посебно неопходно говорити о Царству Божијем као свршетку Евхаристије, зато што се у позападњаченом учењу о светим тајнама, које је током мрачних векова ропства Цркве завладало на православном Истоку, уопште није говорило ни о сабрању Цркве, као почетку и предуслову свете тајне Евхаристије, нити пак о усхођењу Цркве ка Небеском Светилишту, к Трпези Христовој као свршетку Евхаристије. Од самог почетка, Црква је причешће свих верних на Литургији доживљавала као очигледни циљ Евхаристије и као остварење Спаситељевих речи које упућује свима нама да једемо и пијемо за Његовом трпезом у Царству Небеском (Лк 22, 30). Стога је Евхаристија била по форми трпеза, а њено остварење – опште причешћивање.“

Али, ако се стварност не поклапа са мојом интуицијом, онда ми је тешко и не могу да се помирим са стварношћу.

 

ШТА ЈЕ СМЕТАЛО ПРОТИ ШМЕМАНУ

 

Из његовог дневника се јасно види шта му је сметало. Ево низа цитата:“Mеђусобно неповезане, “појаве” и “тенденције” у савременом Православљу:“номинализам” (све те “Антиохије”, “Александрије”…); литургијски слепи конзервативизам; култ “прошлости”; богословско бављење, готово искључиво, “Оцима”; апокалиптицизам; мржња према “савременом свету” (али, не и према “овом свету”); емоционализам; култ “спољашњости” (брадâ, расâ, “стила”…). Све ово, другим речима, чини Православље немоћним, чини га гетоом не само у спољашњем смислу, већ и гетоом у унутрашњем смислу (уместо да буде изазов, борба, одговор, живот!)./…/

Стање очајања. Не – личнога (јер “лично” себе могу смело и неоспорно да сматрам врло срећним човеком: породица, деца, итд.), већ [очајања] у погледу Цркве, њенога стања, моје делатности. Постао сам, чини ми се, “алергичан” на ону црквеност и ону религиозност којих је пуна Црква и црквени живот, и које све више видим као најдубље могуће извитоперење Хришћанства и Православља./…/

Верујем да је Православље – истина и спасење, и грозим се онога што се издаје за “православље”, онога што воле, чиме живе и у ћему виде “православље” управо сами Православци, па чак и најбољи и најнесебичнији међу њима./…/

Православље постепено постаје “неурастенично”, људи се изнутра муче трагају и за одговором, а одговора нема или је он толико општег карактера да људи не знају како да га примене у своме животу… И то је тај мучни “фон” који је готово свагда присутан у дубини моје свести./…/

“Очима својим ћете гледати и нећете видети, ушима – слушати, и нећете чути… И нећете се обратити! [уп. Мт. 13, 15]. То се са потпуном тачношћу односи и на савремене Православце: велика већина Православаца хоће нешто друго, види нешто друго, чује нешто друго, али “друго” у односу на оно што Црква даје да се види и да се чује, у односу на оно што, по позиву Цркве, треба да се воли. То је нарочито очигледно код наших студената [богословља], код оне омладине која је очарана управо “религијом”./…/

Црква је одавно већ почела да живи сама собом, почела да се богати “у себи” а не у Богу, почела да “прекопава по себи”, да се спори у погледу своје “мисије”, да разматра своје “дело” и “назначење”, и да свиме тиме управо одражава “овај свет”, уместо да све што је у свету доводи у везу са Царством Божијим, самим тим спасавајући тај свет./…/

Опасност: заволети Цркву некако “мимо” Христа. Такве љубави има више него што се мисли. Али, Црква јесте искључиво Христос, Његов живот и Његов дар. Тражити у Цркви било шта друго осим Христа (а то значи, опет, тражити себе и своје) – знаћи неизбежно “пасти у прелест”, у изопаченост и, у крајњем исходу, у саморазрушење./…/ Црквеност би морала да ослобађа. Али, у њеном данашњем тону, “црквеност” не ослобађа, већ поробљује, сужава, осиромашује. Човек почиње да се занима за “стари” и “нови” стил, за епископске сплетке и за свако улизиштво. И он почиње да схвата духовност као обавезу да чита књиге очајног квалитета, ужасне по њиховом сиромаштву и реторици, свакојаке брошуре о “чудесима” и “чудотворним иконама”, сваку сумњиву “поповштину”, као и да све време брбља на религијске теме./…/

Уместо да учи човека да на свој лични начин сагледава свет и живот, Црква га учи да гледа само у њу. Уместо да на нов начин прихватисамога себе и свој живот, човек сматра да му је дужност да на себе навлачи безлични, до грла закопчани прслук такозване “побожности”, који се осећа на ужегло посно уље. Уместо да сазнаје шта је то радост, светлост, смисао и вечност, он постаје раздражљив, ускогруд, нетрпељив и врло често, напросто, озлобљен, и више се, чак, и не каје због тога, јер је све то, наводно, од “црквености”./…/

“Духовност”, “црквеност” – како су ово двосмислени и, стога, опасни појмови! Зачуђујуће је то, али готово сви они које сам упознао као трагатеље за “духовношћу” свагда су били ускогруди, нетрпељиви, досадни и безрадосни људи који су, притом, све друге свагда окривљавали за “недуховност”. И они су свагда за своје средиште имали себе саме, а не Христа, не Еванђеље и не Бога. У њиховом присуству се човек не “расцветава”, већ се, напротив, духовно “јежи”. Гордост и егоцентризам, самозадовољство и ускогрудост – али чему онда сва та фамозна “духовност”? А тек ти стручњаци за “црквеност”! Како је то патуљаст и загушљив свет!/…/

Нема ничег горег од “професионалне” религиозности! Све то пребирање по бројаницама за време плетења црквених сплетки, сав тај стил оборенога погледа и уздахâ – све је то једна изветрела, ужасна кривотворина./…/

Историјска “побожност” је, у суштини, “ускогрудост и тескоба”. И она трује “црквеност” више од било чега другог./…/

Христа је убила и Христа убија религија. Религија је онај “орган” у нама који, ма како то било чудно, истовремено бескрајно и појачава и сакрива од нас наше најдубље страсти и грехе: гордост, фарисејство, самозадовољство, самољубље, и томе слично. Религија јесте наше непрестано самооправдавање пред Богом, наше сакривање од нас самих наших грехова и искушења.“

Шмеман је, дакле, имао снажно осећање „фалширања“ у духовном животу, али није знао како то да превлада. Управо због недостатка аскетске борбе чинило му се да је немогуће наћи се и снаћи у овом свету. А аскеза за човека у свету није ништа мање неопходна него за монаха.

 

ШМЕМАН И АСКЕЗА

 

Шмеман није имао воље да схвати светоотачки аскетизам као пут без кога се не може. Ево шта Шмеман признаје у дневничком запису од 10. септембра 1980. године: „…све што сам прочитао о овом „духовном“ животу; све што видим у људима, који воде такав живот, ме некако „иритира.“ Шта је то -самоодбрана? Љубомора према онима који воде такав живот и стога жеља да се понизе? Али тада сам прочитао цитат Преп. Симеона Новог Богослова о неопходности да се „мрзи“ тело. И одједном сам осетио да није само „оно најгоре“ у мени што не прихвата ово, већ има и нешто друго. Зашто… је ова „духовна тенденција“ резултирала да верници некако не осећају саму Цркву, ни Евхаристију, ни захвалност, нити радост – не желе то, већ желе страх, жалост, а неки готово да мрзе одбацивање свега овога?“

Стање празнине, које је мучило не само оца Александра Шмемана, него и нас, настаје због немарног односа према духовном животу. О томе Свети Игњатије Брајначнинов пише:“Свако ко хоће непристрасно и темељно да истражи стање своје душе, видеће у њој болест безосећајности, видеће колико је та безосећајност важна и тешка, и схватиће да је она пројава и сведочанство мртвила духа. Каква нас само чамотиња обузме када хоћемо да се бавимо читањем Речи Божије! Како нам се само све то што читамо чини нејасним, неважним и чудним! Како бисмо желели да се што пре ослободимо читања! Зашто? Зато што не осећамо Реч Божију. Када станемо на молитву, какву равнодушност и хладноћу осећамо! Како само журимо да окончамо наше површно мољење, испуњено расејаношћу! Зашто? Зато што смо се отуђили од Бога: ми у постојање Божије верујемо мртвом вером, за наша осећања Он не постоји. Зашто смо заборавили на вечност? Зар смо искључени из броја оних који треба да ступе у њену бескрајну област? Зар нам не предстоји смрт, као и другим људима? Зашто? Зато што смо се читавим својим бићем прилепили за материјално, никада не размишљамо и нећемо да размишљамо о вечности, изгубили смо њен драгоцени предосећај, и стекли лажни осећај у вези са нашим земаљским странствовањем, који нам земаљски живот представља као бесконачан. Ми смо толико обманути и заведени тим лажним осећајем, да у складу са њим уређујемо сво наше делање, приносећи способности душе и тела на жртву пропадљивости и не марећи за други свет који нас очекује, мада свакако треба да постанемо вечни житељи тог света. Зашто из нас као из извора лију празнословље, смех, осуђивање ближњих и подсмеси? Зашто, не оптерећујући се, многе сате проводимо у најиспразнијем увесељавању, и не можемо да се заситимо па се трудимо да једно сујетно занимање заменимо другим, ни најкраће време нећемо да посветимо разматрању својих сагрешења и плакање због њих? Зато што смо стекли склоност за грех, за све сујетно, за све што уводи грех у човека и чиме се храни грех у човеку; зато што смо изгубили склоност за сва занимања која у човека уводе и у њему умножавају и чувају богољубљене добродетељи. Богу непријатељски свет и пали анђели засађују у душу безосећајност, уз садејство наше слободне воље. Она расте и јача животом према начелима света; она расте и јача од следовања своме палом разуму и вољи, од остављања служења Богу и од немарног служења Богу. Када се безосећајност окамени у души и постане њена особина, онда свет и његови господари ударају на камен свој печат. Овај печат састоји се у општењу људског духа са палим духовима, у томе што људски дух усваја утиске који су на њега произвели пали духови, у потчињавању насилном утицају и власти одбачених духова.“

Одатле до својеврсне раздражљивости, карактеристичне за дневничке белешке Шмеманов, један је корак.

 

СВЕТОВНЕ КЊИГЕ И ДУХ ОВОГА СВЕТА

Његова теологија не потиче само од црквеног благољепија, него и од читања световних писаца, који су га увек привлачили више од Светих Отаца. Шмеман у свом дневничком запису од 13. јануара 1976. године, између осталог, пише:“Ако ико када буде „изучавао“ „изворе“ мога богословља(!), тешко да ће доконати колико су ми били досадни, на пример, Кавасила, Дионисије Ареопагит, итд, а да су на „cheminement obscur“(„кривудавим путевима“ ) мог осећања света, и, у складу с тим, мисли и убеђења одиграли чудну, али несумњиву улогу: прислуживање у цркви ( корпус, rue Daru ), руска и француска поезија, Андре Жид, дневник Жилијена Грина и дневника Пола Леото ( прочитах свих осамнаест томова! – како би се обојица томе зачудили!), и безброј најразличитијих биографија ( например, Таљерана и де Гола ). Како објаснити самом себи да, пре свега, ВОЛИМ православље и да сам све више и више убеђен у његову исправност, и да све више и више НЕ волим Византију, Древну Русију, Атос, то јест све оно што је за свакога синоним Православља. Умро бих од досаде на „конгресу византолога“. Једино самом себи могу да признам да је моје занимање за Православље обрнуто сразмерно ономе што – и то тако страствено! – занима православне“.

Месец дана касније, он у дневнику бележи нешто слично:“Увек једно исто: волим Православље, али не могу да волим Православну Цркву, и у њој владајући номинализам, инерцију,  тријумфализам, властољубље, обоготворење прошлости, псевдодуховност и бапско благочестије“.

У запису од тог истог дана, каже да је, алергичан на рекламе и вести, са највећим уживањем гледао Зимске олимпијске игре у Инсбруку.

 

УТИЦАЈ ТЕЈАРА ДЕ ШАРДЕНА

У понедељак, 29. новембра 1976. године, Шмеман одлази на омиљено место свог „поклоништва“ – гроб римокатоличког теолога и философа, кога је због јереси осудио и сам Ватикан, Тејара де Шардена, погруженог у паганску космичку мистику и непреображену радост овог света, под видом приче о Христу као Алфи и Омеги свих и свега. Шарден је био еволуциониста, кога је чак и Ватикан, док је у њему било зрно озбиљности, прогласио кривоверцем. О њему руски свештеник Константин Буфејев, у свом тексту о екуменизму и еволуционизму чија је основа безбожни хуманизам, каже:“  У представи еволуциониста није Бог слободан и разуман Творац који је створио свет у његовој разноликости, већ ту функцију врши еволуција. Библија говори о тренутном стварању света, живота и човека: Он рече и постаде; Он заповједи, и показа се (Псалам 32, 9). Еволуционисти тврде да се развој биолошких врста одвијао у току милиона и милијарди година: „Он рече и еволуира се“. Библија говори о истовременом јављању свег биља на земљи трећег дана, а затим о исто тако изненадном јављању свих водених створења петог дана, а онда о аналогном јављању земаљских животиња шестог дана према Речи Божјој. Овако је о томе писао светитељ Василије Велики и у складу с њим и сви Свети Оци. Еволуционизам уместо тога нуди теорију према којој се време стварања не изражава у данима, већ у астрономским и геолошким епохама, у којима тобож делује Бог – у ствари, не Бог, Творац Неба и земље, већ само закони света условљени механизмом еволуције. Ако се, као у интерпретацији „теолошког еволуционисте“ Тејара де Шардена, и поведе реч о Богу, онда то, сасвим очигледно, није Свемогући Сведржитељ који слободно ствара свет по Својој замисли и разуму, већ некакав поблесавели богић–инвалид, скретничар Велике еволуције.“

Однос Шмеманове мисли према Тејару требало би подробије испитати. Да ли је његова прича о евхаристијском погледу на свет као искупљењу света пореклом од Светих Отаца или од Тејаровог еволуционистичког оптимизма – тек би требало видети.

 

ДА ЛИ СУ ПРАВОСЛАВНИ „РОМАНТИЧАРИ“

Шмеман је сматрао ( запис од 19. јанура 1977) да су православни пуки „романтичари“, који маштају о очувању прошлости, при чему је све покривено „дебелим лаком словенског језика, скривено иконостасом и завесама, раслабљено и обезвређено обичајима и традицијама, свешћу и гордошћу да смо ми све то (шта?)„чували“, „сачували““. Ко се обраћа у „то“, упада у романтизам звани „чување чувања“, а Западу се то нуди као осећање „тајне“, осећање „богочовечанске тајне“.“ Из те перспективе, Шмеману бива разумљив богоборачки патос других хришћанских конфесија, које су гуше у „романтичарском номинализму“ православних.

Шмеман није имао излаз: он је знао шта не воли, шта му се не свиђа у Цркви, али није знао како да формулише оно друго. У запису од 24. јануара 1977. вели:“Мучна размишљања о Цркви, о судбини Православља. У суштини, постоје само два приступа. Први је – јасан: рецидив старообредништва. Чувати, сачувати, заштитити не само од „зла“, него и од света као таквог, од савремености. Никакве ревизије,све је – свака „стиховња на стихире“- подједнако  важно…Друга је – наша. Али, на крају крајева,у чему се она састоји? Шта у пракси, у животу тражи онај СМИСАО који се налази иза ФОРМЕ? У онај приступ у Цркву је укључен је СВЕТ, али не наш, не савремени свет, али је укључен ( обичаји, начин живота, итд ). У нашем – није, јер ми хоћемо СТВАРНОСТ. Али како деловати у том стварном свету? Релативни успех сваког „старообредништва“ – код „обраћеника“, на пример – јесте у томе што ни нуде готову формулу: прихвати и покори се. Свим својим бићем знам да је та формула лажна, али шта им ми нудимо кад кажемо: ево чудесне замисли Божје о свету, о човеку, о животу. Идите и живите по њему! Али како да живе? И Православље постепено бива „неурастенично“, људи се изнутра муче тражећи одговор, а одговора НЕМА или је толико уопштен да људи не знају како да га примене у животу…То је мучна „позадина“ свагда присутна у дубинама мог мишљења.“

Мучна позадина: не треба је губити из вида. Истовремено, свеци су доказ да је могуће живети по православном предању. Смерно следовање Светим Оцима и Сцетом Предању је једини пут на коме се нећемо изгубити.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ