СТАРО САЈМИШТЕ: ИЗ ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ ЛОГОРАШКЕ НАЦИЈЕ ( ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ )

СУРА ГРОБНИЦА: УСПОМЕНЕ ДРАГОМИРА СТЕВАНОВИЋА

Др Драгомир Стевановић био је лекар, предратни члан Демократске странке и кандидат за посланика на последњим скупштинским изборима у Краљевини Југославији. За време Другог светског рата стао је на страну Југословенске војске под командом ђенерала Михаиловића. Ухапсили су га Немци током 1942. године и остатак рата провео је по разним нацистичким затворима и логорима. Најдуже је био на Сајмишту.

По Стевановићу, Мађарски павиљон, у коме су вршене егзекуције, личио је на катакомбу:“Због тога је Гестапо одлучио да га употреби за кланицу политичких криваца, ту је доводио људе и убијао. У самом павиљону је лежао и алат који се састојао од обичне мотке и камена до чекића, маљева и конопаца под којима су издисале невине жртве.“ Споља је била немачка стража, која је од 1943. била појачана усташком. То није био „сабирни“ логор, него логор за убијање:“Земунски логор је, међутим, пре свега био логор за утамањивање, најпре Јевреја и Цигана, а потом Срба.   То масовно утамањивање је вршено на разне начине: глађу, зимом, моткама, чекићима, вешалима, стрељањима, заразом и другим.”

Велики злотвори у логору били су домаћи Немци, фолксдојчери, о којима Стевановић каже да су „ушли у нацистичке јединице СС, па су као есесовци правили испаде, осуђивани и довођени у логор на издржавање казне и настављање рада за „Велики Рајх““.

Када је Стевановић из истражног затвора упућен у логор, стигло је и много Срба из НДХ:“Та маса од дванаест хиљада, гладна и престрављена смрћу, улазила је у логор и падала на баруштине, пила мутну воду и гасила вишедневну жеђ, и ту, по баруштинама, остављала живот. Према изјави ових паћеника, путовала је недељу дана од Јасеновца до Земуна, по јулској жези, без ваздуха, воде и хране, у сточним вагонима. Ето, на ту сатрвену масу бацила се група фолксдојчера Конрада, Алгајера и других и тукла те је, по баруштинама, оставила хрпу расцопаних глава и лешева. /…/ Конрад би се, с времена на време, загледао у неког и тукао док га не би упокојио…Чуо се његов глас:“Ниједан Србин неће преживети рат!…Ви пљујете на Фирера, највећег генија човечанства! Хајл Хитлер!“

Стевановић се сећа многих метода за убијање људи: рецимо, у лето 1942, излагани су жестоком сунцу, па су добијали ране од опекотина, у којима су се легли црви. Људи су терорисани и жеђу. Када би гомила наишла на воду, тукли су се и газили једни преко других, а нацисти су то користили да премлаћују паћенике. Није било довољно клозета, па су логорашили своје крваве – дизентеричне столице остављали по логорском кругу, и зараза се ширила. Ваши су пиле крв несрећницима. Они су их стално требили, али их нису увек гњечили. Стевановић се сећа како су говорили:“Ми не вредимо више од ових вашију, а кад не можемо да се одужимо Швабама за нашу смрт – пустимо ваши да шире пегавац и да их убијају. Ово је наша освета!“

Логораши су непрестано изгладњивани – јели су чак и отровну цркнуту коњетину, после чега се масовно умирало. Стевановић сведочи:“Једнога дана је настао прави покољ због једне жабе. Наиме, сишла је с дрвета једна жаба и ударила преко круга, а гомила гладних је спазила и скочила на њу. Настала је туча. Жаба је, наравно, била прогутана, али је Форстер дигао батинаше, ударио по гомили и расцопао масу глава оставивши и мртве за собом. Дуго траве није било у кругу. Гладни су се хрвали за лист, травку или корен, а и дан – данас гледам једног дечка, како, на крилу оца, глође једну голу кост. Кад сам се вратио после извесног времена, отац је једном руком држао мртвог сина, а другом глодао исту кост. Када је и отац умро, гладни су се тукли око те кости“.

По Стевановићевом сведочењу, у јануару 1943. стигао је транспорт Српкиња из Босне, које су биле у језивом стању – „било је подоста жена чији су се прсти на стопалима налазили у гангренозном распадању; видео сам и смрзнуте носеве и уши, а гледао и ројеве вашију“.

Трагична је била и судбина једног јеврејског дечачића из Београда, који се у ариљском крају крио под именом Андрија Цветић, али је ипак ухваћен:“То је било јединче једне јеврејске породице која је пре рата живела у Београду. Не могу да се сетим њеног имена, али сам Андрију лечио илегално у једној кући у Вранама, код Ариља. Андрија је, после хапшења породице, склоњен у друго село, али су га гестаповци и тамо нашли. Ја сам га препознао кад је био доведен у логор, а и он се обрадовао када ме је угледао. И сад га гледам пред командантуром, а чујем и наш разговор у купатилу:

• Хоће ли ме стрељати, докторе?! –пита он и гледа у мене.
• Неће…Не убијају децу – одговорих онако као да га утешим.
• То сви кажу, али ме варају/…/Уосталом, и сам ћеш видети…У логору има још Јевреја…и они верују да ће бити побијени! Знам ја, и бризну у плач.“

Стевановић описује херојску смрт овог дечака, кога је нацистички џелат Мелтерс одвео у Мађарски павиљон, где су, како рекосмо, вршене егзекуције. Док је чекао смрт, без икаквог страха, дечак је ексером на зиду урезао:“Довиђења, г. Мелтерс. Верујем да ћете и ви за мном. Мама, ја сам убијен мотком. До скорог виђења. Љуби те твој Мики“.

Стевановић, као сведок, јасно говори да су у концлогору Земун највише страдали Срби, па затим Јевреји:“Из Босне и Херцеговине били су углавном сељаци које су похватали као Србе, православне или као партизанске сараднике. Из Србије и Црне Горе су скоро били сами Михаиловићеви људи. Из Војводине су углавном довођени сељаци похватани „рацијом“: Немци су са усташама опкољавали села, па кад нису могли наћи наоружане људе, они су масовно хватали преостало становништво, старце и жене, децу и девојке, и доводили у логор. После Срба и Јевреја, који су вероватно чинили девет десетина „становника“ логора, били су Хрвати. Било их је око стотину. То су били похватани партизани у Далмацији, или некадашње усташе који су били у међувремену сумњичени да сарађују с партизанима. После Хрвата, било је неколико десетина Муслимана, десетина Словенаца, итд.“

О томе је својевремено писао правник и историчар Никола Милованчев:“Логор треба звати његовим правим именом, „Логор Земун“. Читаво време, постојања, власти окупиране Србије нису имале никаква овлаштења над логором – Србија је била са друге стране Саве. Чињеница је, да су зликовци логор у првом раздобљу (децембар 1941 – мај 1942) називали „Јеврејски логор Земун“ и да је тада убијено преко 6.000 логораша јеврејске народности. Исто тако је чињеница и то, да је логор био на територији НДХ, да је првобитно планиран на подручју Сремске Митровице, и да је основaн договором власти Рајха и НДХ. При томе су усташке власти изричито захтевале да стражари не смеју бити Срби.
А жртве у другој фази логора, од маја 1942. до маја 1944 ?
Из Бијелог Брда код Осијека у логор Земун је отерано 360 Срба; од 12-15. јула 1942. из Босанске Дубице је у само 3 дана у логор Земун отерано преко 5.000 Срба. Срем: 22. јула 1943. је нпр. из Угриноваца отерано 170 људи а из Добановаца тада шаљу 260 страдалника. У логору су били чак и припадници неких јединица Недићевом командом – тзв. легализовани четници, који су се одупрли нацистима приликом разоружавања. To наводи историчар Венцеслав Глишић у књизи „Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941–1944“ (Београд, 1970): „Крајем 1942. било их је у логору око 500. Иако су били одвојени, и за њих је важио исти режим тортуре…“ У трећој фази, у задња два месеца, до краја јула 1944, читаву управу су преузеле усташе. Све ово је било познато јануара 1946., када је Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача издала Саопштење број 87, у којем су обрађени злочини у логору Сајмиште (Земун). Цитирам: „Кроз сам логор на Сајмишту прошло је око деведесет до стотину хиљада људи. Огромна већина свих заточеника били су Срби“. У истом саопштењу наведени су и ратни злочинци одговорни за логор Земун – међу њима нема ни једног функционера власти окупиране Србије. Државна комисија је као злочинце проласила поглавника НДХ Анту Павелића, усташког крвника Диду Кватерника, представника Рајха у НДХ Зигфрида Кашеа и њихове сараднике.“

Зато је Старо Сајмиште један од најозбиљнијих доказа тезе српског философа и логораша, Жарка Видовића:“Ми нисмо ни четници ни партизани, тако се делимо ми. За непријатеље смо сви ми исти – сви смо „логораши“, логорашка нација! Зато о историји Срба треба – поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице.“

Према књизи: Др Драгомир С. Стевановић: Сура слобода, ЦЕМ д.о. Ужице, Удружење „Драгачево – Јован Бојовић“, Ивањица, 2021,приређивач: Ана Филиповић

 

 

САЈМИШТЕ, ВЕЛИКА РАСКРСНИЦА ЉУДСКОСТИ: ЖРТВЕ И ЏЕЛАТИ У СУОЧЕЊУ 

 

СТРАХ НА САЈМИШТУ

 

На Сајмишту иначе постоји само страх, глад, жеђ, бол и опет страх, па самрт. Страх куља из очију. Навире у трку „егзицира“, извире и у оном комадићу хлеба од 80 грама. Ни један секунд, ни једна стопа нису ослобођени од рађања страха. Страх и самртна језа марширају у четама по Сајмишту, иду појединачно у плавим аветима тешким не више од 25 килограма, цере се и кезе из мрачних прозора Мађарског павиљона, из Централног павиљона где су просторије Немаца биле, страх је свуда, царује страх. Страх клија заједно са травом коју пасу заробљеници, страхота грохотом избија из хране из нужника извађене, одасвуд страх, самртни страх. Страх у сржи костију тече, у разводњикавим венама, страх сеју буве, страх гомиле мртваца међу којима живи спавају или се крећу, страх дизинтерија – „прољев“ – тифус. Изнад свега самртни страх, јер су мотке ту, јер су полицајци и Немци ту, јер се непрекидно по ноћу сањају гозбе и јела, јер се жели и тражи

смрт више но ишта друго. Страх навире од тога што се јести

не сме, што се не трчати не сме, што се дружити ниским не сме, страх што се лепо одело имати не сме кад то немцима

очи на некултуру и Балкан дражи, страх што се седети не сме, што се говорити не сме, страх што се живети не сме.

 

Сведочење анонимног логораша, објавио га др Раде Ристановић у књизи ЛОГОР НА САЈМИШТУ

СВЕДОЧЕЊА ДВОЈИЦЕ ЗАТОЧЕНИКА, Музеј жртава геноцида, Београд, 2021.

 

ПИСМО ХИЛДЕ ДАЈЧ, УПУЋЕНО МИРАЈНИ ПЕТРОВИЋ ПОЧЕТКОМ ФЕБРУАРА 1942.

Мила моја,

Нисам ни могла да појмим да ће наш сусрет, мада сам те очекивала, да остави, начини у мени такву буру осећања, да унесе још више немира у ово хаотично стање моје душе која не може никако да се смири. Свим филозофирањима је крај на жичаној огради и реалност, какву ви ван ње не можете ни издалека да замислите јер бисте од бола урлали, пружа се у потпуности. Та реалност је ненадмашна, наша беда огромна, све фразе о јачини духа падају пред сузама од глади и зиме; све наде о скором изласку губе се пред једноличном перспективом пасивног бивствовања које ни по чему на свету не личи на живот. То није ни иронија живота. То је његова најдубља трагедија. Можемо да издржимо не зато што смо јаки, него стога што нисмо сваког тренутка свесни своје бескрајне мизерије у погледу свега, свега сто сачињава наш живот. Већ смо ту скоро девет недеља и још сам помало писмена, још умем помало да мислим. Свако вече, без изузетка, читам твоја и Надина писма и то ми је једини тренутак када сам нешто друго, не само Lagerinsasse. Робија је злато према овоме, ми не знамо ни зашто, ни на што, ни на колико смо осуђени. Све на свету је дивно, и најбеднија егзистенција ван логора, а ово је инкарнација свију зала. Сви постајемо зли јер смо гладни, сви постајемо заједљиви и бројимо један другом залогаје, сви су очајни – а ипак се нико не убија јер смо сви скупа једна маса животиња коју презирем. Мрзим нас све јер смо сви једнако пропали. Близу смо света, а тако удаљени од свих. Ни са ким немамо везе, живот сваког појединца напољу тече исто тако даље, као да се пола километра даље не одиграва кланица шест хиљада невиних. Сви смо једнаки по своме кукавичлуку и ви и ми. Доста! Ја ипак нисам такав нејунак као што би по овоме могла да судиш. Подносим све што мене погађа лако, безболно. Али та околина. То је оно што ме нервира. Људи ми иду на живце. Ни глад од које плачеш, ни зима при којој ти се вода у чаши и крв у жилама следи, ни смрад латрина, ни кошава, ништа није тако одвратно као гомила која заслужује сажаљење, а ти јој не можеш помоћи, него се ставити изнад ње и презрети је. Зашто тај свет говори увек само о ономе што вређа његова црева и остале органе врло цењеног кадавера. А пропос, пре неки дан смо уређивали лешеве, било их је 27, у Турском павиљону, и то све у фронт. Мени ништа више није одвратно, ни мој прљави посао. Све би се могло само кад би се знало оно што се не може сазнати – када ће се отворити капије милости. Какве ли намере имају са нама? У сталној смо напетости: хоће ли нас стрељати, дићи у зрак, транспортовати у Пољску? То је све споредно! Садашњост само треба прескочити, није нимало пријатна, нимало. Сада је пола три, дежурам целу ноћ у амбуланти (сваку четврту ноћ) у павиљону кашљу у хору и чује се клопарање кише са крова. Овде у амбуланти пуши се фуруна дозлабога, али ко се дима не надими… Ово је мој најузбудљивији дан у логору. Желети нешто толико па да се то испуни више је него срећа. Можда ћемо се једном живи извући одавде у један срећнији живот, јер то тако страшно, мада већ малокрвно желимо. Мирјана, моја драга, ми смо робље заробљено, много мање још од тога, ми нисмо ни колико губавци, ми смо једна презрена и гладна хорда, а кад и поред тога човек угледа мало живота, а то си ти, осети толико нових животних сокова да струје у њему. Само, да, ово вечно само – отргнути се после тога од живота толико је болно и горко да ни море суза проливених није довољно мерило. Како ми је тек сада тешко. Плачем и сви се смеју: „Зар ти која вучеш као мушкарац смеш да плачеш као сентиментална шипарица!” Али шта ћу кад ми је тако грозно тешко при души. То је рефрен који целу ноћ понављам. Знам да нема изгледа да ћемо скоро изаћи, а напољу сте ти и Нада, једино што ме везује за Београд, који по некој несхватљивој контрадикцији истовремено страшно мрзим и страшно волим. Ти не знаш, као што ни ја нисам знала, шта то значи бити овде. Желим ти да никад не сазнаш. Већ као дете бојала сам се да ме не закопају живу. И ово је нека врста привидне смрти. Хоће ли после ње бити неког васкрсења? Нисам никад толико мислила на вас две као сада. Стално разговарам са вама и желим да вас видим јер сте ви за мене онај „изгубљени рај“. Љуби вас ваша логорка

 

СВЕДОЧЕЊЕ ШАРЛОТЕ ЋОСИЋ, РОЂЕНЕ АЛФАНДАРИ

Све београдске Јеврејке са децом као и Јеврејке из Баната налазиле су се у павиљону бр. 3 – ту је могло бити око 5.000 лица. У павиљону бр. 5 налазиле су се жене Јеврејке које су биле доведене из унутрашњости, нарочито их је много било из Шапца. У том је павиљону могло бити 2.000 душа. Поред тога у једном павиљону – броја се не сећам тачно биле су смештене и Циганке које су живеле по још горим условима него ми. 15 дана после нашег доласка у логор храна се нагло погоршала. Немци су престали да нам издају хлеб, већ су нам издавали проје око 120 до 150 гр. на 24 часа. Проја је била веома рђава, рђаво мешана и рђаво печена тако да се често није могла јести. Чести су били случајеви да храну нисмо примали по 48 сати, а затим би обарили неки ситан промрзао кромпир и свака је од нас добила по четири до пет комада за ручак и вечеру. На Сајмишту није био спроведен београдски водовод. Немци су неким цевима црпли воду и пили, јер друге није било. Вода је била сасвим прљава и жута и због ње су били чести случајеви пролива. Лежаји су били страховито претрпани, на сваку од нас дошло је највише пола метра ширине за лежање. Нарочито је опасно било пети се уским степеницама на други и трећи спрат и били су чести случајеви да су жене нарочито старије и слабе од рђаве хране падале са степеништа или са последњег спрата и тешко се повредиле при томе, а било је и смртних случајева услед пада. Клозети су били испод сваке критике. На осам хиљада душа било је свега неколико јама тако да се увек морало чекати на ред. (…) Најстрашније је било ноћу када су мала деца мучена од глади и зиме плакала и молила мајке да им дају хране, или да их боље покрију. То је трајало целе ноћи и многи од нас нису могли тренути од жалости и бола због те невине деце. Још је много горе било мајкама које нису биле у стању да им помогну. Зима је те године била ужасна. Нарочито је јануар месец био хладан, а поред тога дувала је врло често кошава, тако да није било скоро никакве разлике у температуру спољне и оне у павиљону. Влага која се нахватала по зидовима (у павиљону се прало рубље, деца, купале жене, сушило рубље) претворила се у лед и сви су зидови изгледали као да су грађени од леда. Ветар и снег улазили су кроз оштећене зидове у павиљон. Било је три 191 192 пећи, али се оне уопште нису осећале. Често дрва није било, а кад су их давали, давали су их лошег квалитета и сирова. Били су врло чести случајеви промрзавања појединих делова тела, а било је и неколико случајева да су жене нађене промрзле – мртве. (…) Здравствено стање интернираца је било очајно. Од рђаве хране, зиме, узбуђења и брига свет је нагло пропадао. Ја сам за два месеца боравка у логору изгубила 24 килограма тежине, а тако је мање или више било и са свим осталима. Умирало је дневно просечно 5 до шест лица. Лешеве су смештали у Турски павиљон, а када би се накупио известан број односили су их у Београд и сахрањивали на сефардском гробљу (…).

Сведочанство изнето пред Државном комисијом 14. маја 1947. године

 

СВЕДОЧАНСТВО ЛЕПОСАВЕ ИЛИЋ ИЗ ЈАТАГАН МАЛЕ

Неколико дана после прве рације жандарми су поново дошли у ромске куће у Јатаган мали. Нешто силом, нешто обећањем да ће нас децу и жене одвести код браће и мужева који су наводно били одведени на Аду Циганлију да секу дрва, сакупили су и нас преостале и одвели у логор на Сајмиште, који је пре тога био намењен само Јеврејима. Ту су нас, жене, децу и мушкарце који су избегли прву рацију сместили у пети павиљон, Јевреје који су раније у њему били сместили су у шести. Живот је био ужасан, храну смо добијали сваки четврти дан. Давали су нам остатке хране коју су јели немачки војници. То сам приметила по томе што се у оном бућкуришу који су нам давали да једемо могло разликовати неколико јела. Како са собом нисмо понели никакве посуде за јело сипали су нам у шаке. Они који су добили водњикаву смесу, понекад и врелу, морали су да је попију одједном како им не би исцурила. Комадић хлеба или проје добијали смо сваки четврти дан. Скупљали смо разне отпатке хране који су се могли јести. Једном сам поред саме жичане ограде приметила убуђали комад хлеба и не размишљајући о последицама које су нам биле предочене, а била сам и јако гладна, пришла сам огради и таман кад сам хтела да га подигнем зазвиждао је метак. У првом тренутку нисам ни схватила да су на мене пуцали, толико сам се уплашила. Тек касније сам у цокули осетила нешто топло и лепљиво и схватила сам да сам рањена. Вероватно од страха, бол уопште нисам осећала, али ми се цокула и даље пунила крвљу. То убуђало парче хлеба остало је да лежи недирнуто. Рану од тог фашистичког метка имам и данас. Не боли ме, али кад мало више пешачим или кад ће нека промена времена осетим неки туп бол који ме подсети на то како се некад за буђаву кору хлеба могао изгубити живот. Самоубиства у логору су била честа. Гладни, по цичи зими, оскудно одевени, Роми су били принуђени да преко залеђене Саве носе дрва за немачку кухињу. Сећам се да је било неколико покушаја бекства из логора, која су Немци осујетили пушчаним мецима.

Драгољуб Ацковић, Роми у Београду, Београд, 2009, стр. 250–251.

 

ЗЛОЧИНЦИ ИЗ КОНЦЛОГОРА ЗЕМУН

 

Ратни злочинац Петер Егнер, фолксдојчер родом из Црвенке, умро је мирно у САД 2011. године, иако је био осумњичен за учествовање у убиству више од 17.000 цивила у Београду током Другог светског рата, због чега је Министарство правде САД покренуло процес одузимања држављанства. Посетио је, у дубоким годинама, родну Црвенку. У Србији је провео шест дана и обишао Београд. Занимљиво је да са осталим фолксдојчерима није одсео у хотелу у Црвенки, већ је спавао у мотелу у Кули. Ниједна камера није забележила Егнеров лик иако су медији пратили посету фолксдојчера.

И остали нацистички злочинци, везани за земунски концлогор, прошли су са благим казнама или некажњено. О Херберту Андолферу, комаданту логора Земун, као и о његовим саучесницима, Милан Кољанин је својевремено сведочио у интервјуу Биљани Бошњак:“Андолфер је Аустријанац, официр СС. После рата избегао је у Канаду, вратио се у Немачку, па у Аустрију. На суђењу у СР Немачкој 1965. осуђен је на две и по године затвора иако је доказано да је организатор убиства јеврејских заточеника. Одлежао је и наставио да живи као слободан човек све до истраживања колеге из Аустрије Валтера Маношека, који га је интервјуисао радећи књигу о холокаусту и о улози Вермахта у Србији. Можда је једино то узнемирило савест команданта јеврејског логора Земун на Сајмишту. Његов заменик Едгар Енге, подофицир СС, познат као Џелат, на истом суђењу је ослобонен. Треба додати да је њихов шеф Емануел Шефер, заповедник целокупне полицијске службе безбедности, добио шест година затвора (СР Немачка, 1965).

Заслужену казну добио је једино заповедник Четвртог одељења Гестапоа Бруно Затлер, по чину између Шефера и Андолфера, надређени самом Егнеру. Ухапшен је на крају рата и умро је у затвору. Његова породица није била упозната са његовом делатношћу у окупираној Србији, али кћерка је касније истраживала очеву прошлост. По појављивању књиге Кристофера Браунинга о холокаусту у Србији сазнала је да јој је отац био заповедник Гестапоа у Србији. Долазила је касније овде, снимљен је документарни филм који је емитован у Немачкој. Обилазила је места где јој је отац службовао, где су вршени ужасни злочини у којима је он учествовао. За ту госпођу то је било веома тешко, ипак се ради о њеном оцу. Нажалост, филм „Мој отац“ никада није приказан у Србији. Други припадници 64. резервног полицијског батаљона, који је обезбеђивао логор, били су сведоци на суђењу Андолферу, али сами нису процесуирани. Суђено је 1946. у Београду само тројици највиших припадника полицијског апарата -заповеднику свих немачких полицијских служби у Србији, генералу СС Аугусту Мајснеру, који је у Србији био од краја 1941, дакле у време када се припремала операција уништења Јевреја у логору на Сајмишту. На том суђењу осуђени су на смрт и мајор Ханс Хелм, шеф Гестапоа, и Вилхем Фукс.“

У свом огледу о логору Земун, Раде Ристановић сведочи о домаћим саучесницима нацистичких џелата:“Заточеницима је препуштен већи број дужности унутар логора – од унутрашњег обезбеђења до рада у некој од служби неопходних за функционисање таквог стратишта. Старешина логора је био на челу домаће управе. Њему су били подређени заменик и остало особље. На месту старешине логора домаће управе били су, тако, капетан Угљеша Радић, поручник Никола Сокић, Лазар Танић, потпоручник Павле Новак и Радивоје Кисић. Највећи број сведока посебно истиче Кисића као суровог човека без скрупула.

Логорска полиција била је први део домаће управе успостављен на Сајмишту. Командант, заједно са својим замеником, спроводио је наређења и руководио логорским полицајцима. У сећањима заточеника као команданти логорске полиције помињу се Божа Форцан, Ханс Конрат, Милан Вукосављевић и Борисав Бане Величковић. Сви наведени, без обзира на дужину њиховог стажа на тој функцији остали су у сећању заточеника као злочинци.

Нисмо успели да дођемо до прецизних података о томе колико је у логору на Сајмишту било укупно припадника логорске полиције у одређеном тренутку. Поједини логораши у својим сведочењима наводе бројеве од 12 до 93 полицајаца.Својом бескрупулозношћу и иживљавањем над осталим заточеницима, како је остало забележено, истицали су се Милутин Поповић из Сарајева, Алија Пашагић из Босанске Дубице, Михаило Цветковић „Жаца“, Абдулкадир Мујкић и други. За разлику од осталих нацистичких концентрационих логора, где је полиција понекад испољавала и извесну позитивну страну, на Сајмишту је њихова улога била крајње негативна. Чврсто повезани са командом логорски полицајци су стварали атмосферу „неповерења и раздора, осећања непрекидне присмотре и могућности да се изгуби живот“.“

Нацизам, очито, није био довољно кажњен. Зато га сада, у име најновијег Новог поретка глобализма, неки ревитализују.

        Објављено у историјском додатку „Вечерњих новости“ 19. децембра 2022. године