Владимир Лорченков: ЈУДИН САН

Два дана је стајао пун месец, као крвљу обливен. Али ја знам да није „као“, него заиста сав у крви – због планине лешева која се у Украјини подигла до саме Луне. Синоћ нисам спавао, престрављен сам се молио и тражио да ова планина престане да расте. И у светлости Луне, указа ми се лик попут људског, али десет пута већи од човека, и узе ме за руку и поведе ме и нареди ми да погледам. И јадиковао сам, али нисам могао да склопим очи, јер сам се уплашио, и на планини лешева који су се уздигли од Украјине до самог месеца, видео сам два демона.

Један од њих, супруга, плесала је на телу свог мртвог сина. Блудница, намазана, веселила се, пила вино, тресла своје курвинско тело, а из груди, украшених помадама и руменилом као лице проститутке, текло је не млеко, него крв. Она је ову крв упумпавала у уста свог мртвог сина, и он од тога као да је устао и оживео, али је то био лажни знак, јер беше мртав; црн у ноћи, упркос месечевој светлости, чувао је самртну тишину небића, јер демон ћути чак и кад цвили, пуст је и кад се чини да је пун, он је пепео, чак и ако изгледа да цвета. Блудница, плешући на мртвом сину, урлала је и завијала, играла и певала, смејала се и звецкала својим наруквицама, којих је било шест стотина шездесет и шест, а лик који ме је довео до планине украјинских лешева рече:

Египатска погубљења нестаће из људског памћења, јер ће их помрачити погубљења Украјинаца, а биће их шест стотина шездесет и шест, према броју Звери.

Јер Украјина је ова жена, она је Звер која пирује за столом са телима своје деце, пије њихову крв и смеје се због њихове погибије.

И видео сам још једну фигуру на планини украјинских лешева, био је то опседнути муж који се попео на њу својим новим колима. Безумник, заменио је живот свог сина за тај аутомобил и туговао, био огорчен и љут јер су неки људи опљачкали гроб његовог сина, али ти људи су били он сâм, не знајући за то. Жртвовао је свог сина златном телету, послао га у рат у који сâм није отишао, а сад је звао свог сина и преклињао га да устане, али тишина гробљанске земље беше му је једини одговор.

А ја сам плакао и јадиковао и питао: Оче, зашто се љутиш на Украјинце и колика је мера чаше којом ћеш их напојити?

На шта ми је речено да гледам и слушам, и слушах и гледах, и видех ноћ црну као удовица и страшну као смрт, али из те ноћи нису дошле молитве и речи љубави према Богу, него клетве, цика и вулгарности хиљада демона који се крију у крду свиња. И као да су сви кругови пакла зацвилели, зашкрипали и хулили из ове страшне ноћи. И глас ми рече:

Украјина ће испијати своју смрт кап по кап, јер је за своје велике грехе лишена разума.

А ја сам јадиковао, питајући какви су то греси, на шта ми је даље одговорено: Украјинци су кажњени послатим на њих безумљем, јер су одбацили своје и Моје име, а Јудина казна послата им је за грех Јудин. Нигде неће наћи земљу чак ни за своју сахрану.

И опет смо се нашли на планини тела, где су два безумника – муж и жена – плесали на телима своје деце. И ја сам плакао и јадиковао, али више ништа нисам молио, јер кућа захваћена кугом мора бити спаљена. И ако је Бог тако хтео, ко сам онда ја да и малчице посумњам у Његове заповести? Страшан је Његов гнев, али Он је праведан; земља нечистих биће дата чистима, па идите и узмите је, а онима који су преступили Његов закон остаје само планина лешева, на којој ће дочекати казну Јудину.

(Телеграм канал В. Лорченкова; превео Ж. Никчевић)