Слободан Антонић: Антиколонијални Путин

Кад је Никита Бондарјев у „Отвореном писму српским пријатељима“ процењивао Александра Вучића, рекао је: „Пошто сам Рус и живим у Русији, ја све лидере других држава оцењујем по једном истом кључу – да ли су они добри за Русију или нису.“ (овде)

Исто ћу и ја да применим на Владимира Путина – да ли је он добар за Србију или није?

На десетогодишњицу његове владавине (1999-2009) објавио сам текст у коме сам оценио да је његова спољна политика помоћи блиским народима и савезничким државама уздржана и, заправо, дефанзивна (овде).

СССР је желео да буде лидер светске револуције, те је имао светске, империјалне амбиције. Путин је, напротив, у првој фази своје власти, сматрао да Русија треба да се меша у послове изван својих граница само ако тиме директно брани сопствени национални интерес.

„Не желимо да понављамо такве грешке у будућности“, говорио је Путин за империјалне амбиције СССР-а. „Желимо само довољно моћи да можемо да штитимо себе и своје интересе“ (интервју Тајму, 31. децембар 2007; нав. овде 84; 116).

Солжењициново упозорење

Путин је тада водио дефанзивну и конзервативну спољну политику – онакву какву је и препоручивао Александар Солжењицин у знаменитом есеју „Руско питање на крају 20. века” (1994; овде; уп. овде). У огледу се исцрпно описују све грешке које су починили руски цареви, а доцније и комунистички лидери, мешајући се у светска питања која се нису непосредно тицала руских интереса.

У име хришћанске, а после и пролетерске солидарности, Руси су, сматра Солжењицин, масовно трошили и људе и ресурсе. Резултат је најчешће био тај да је неко други извлачио добит, а Русија дугорочно слабила.

Рат Николаја I с Турском, због насиља над османским православним живљем, 1828. године, завршио се независношћу Грчке, од које Русија није имала никакве користи. Ослобођење Грузије и Јерменије било је лепо према тамошњим хришћанима. Али, Русија се због тих закавкаских области уплела у 60-годишњи рат на Кавказу.

Док се Русија трудила да помогне Бугарима или Коптима, запостављала је интеграцију Белоруса и Малоруса. Док је СССР помагао Анголу и Мозамбик, сама Русија је заостајала.

„Одржавање велике царевине значи потпомагање пропасти сопственог народа”, упозоравао је Солжењицин. Крајње је време да Русија почне да гледа себе.

И Русија је, у првих петнаестак година Путинове власти доиста првенствено гледала себе.

То се у Србији јасно разумело. Овамо су из Русије најчешће стизали овејане бирократе, дипломатски каријеристи и јајоглави менаџери. Они су нам објашњавали да од Москве не очекујемо превише. Не љутите „западне партнере”, говорили су нам. Супер је да Србија уђе у ЕУ (и, ако баш хоће, у НАТО). Ту ће, „изнутра”, да буде далеко кориснија Русији него ако остане „напољу”.

Москва је неговала „пријатељство” са сваком овдашњом влашћу, која год да је била – од 2000. године до данас. Спокојно је препустила целокупни медијски и културни простор атлантистичкој (САД-ЕУ-НАТО) пропаганди. Хладнокрвно је гледала како Србија тоне у све дубљу колонијалну зависност од Берлина и Вашингтона.

Тако се, рецимо, тих година никаква помоћ није могла добити за било коју медијску, или културну акцију којом би се афирмисало суверенистичко (српско) становиште. Али, наравно, било је пара за хонорар Данице Драшковић од 700.000 динара месечно. Она је тако, од 2009. године до данас, из касе НИС-а инкасирала милион евра (овде).

Али, Срби се због тога нису љутили на Русију. Јер, „од Руса Срби не траже ништа друго до да постоје” (овде 197; овде 320). То је зато што, докле год има Русије – све је могуће (овде).

И тако, не желећи да се „империјално пренапрегне“, Москва је полако потискивана – не само из „далеке“ Црне Горе или Македоније, већ и из оближње Украјине. Ослобођење Крима (2014), пак, одавде, из Београда, чинило се више као потез повучен из крајње нужде, него као знак промене „солжењициновске“ спољнополитичке стратегије.

Тачка преокрета

Тачка преокрета, међутим, изгледа да је била Сирија 2015. године. Тада је Москва стала уз свог медитеранског савезника – далеко од руске границе, пославши војску да га одбрани. Русија се вратила на пут светске силе.

А то је било могуће само захваљујући чудотоворном пробоју у технолошком унапређењу руског наоружања. Оно се, у међувремену, десило – управо под Путином. „Током читаве историје СССР заостајање за Западом у развоју високотехнолошког оружја било је пет година. Данас су руско оружје и војна опрема супериорнији од Запада.“ (овде)

Имајући у виду степен уништености руске индустрије под Јељцином, укључив и војну индустрију, то што су руски научници успели да направе „сармат“, „циркон“, „кинжал“, „авангард“, „пересвет“, или „посејдон“ – збиља је равно чуду.

„То оружје су им дали ванземаљци“, тврдио ми је, сасвим озбиљно, један овдашњи русофил: „Морали су да направе равнотежу, иначе би избио нуклеарни рат“. „То оружје је Божја промисао“, рекао ми је, пак, други русофил. „Светско православље било би збрисано без војнички јаке Русије.“

Какогод да било, Сирија 2015. била је заокрет. А Украјина 2022. била је тачка без повратка. После ње, Русија је могла да води само светску политику – или је неће бити.

Како рече Герман Садулајев: након рата у Украјини „Русија ће бити или империја, или историја – трећег нема“ (овде 29).

Јер, ако атлантски Левијатан сада победи, све што ће остати од Руса, на бескрајном пространству од Балтика до Пацифика, биће тек групице бедника у ритама, што чепркају по спаљеној земљи између нафтних торњева Exxon Mobil Corporation…

Улога нове Русије

Но, да се вратимо на питање – каква би за Србију могла бити ова Русија која израња 2022. године? Програмски говор Владимира Путина, од 1. октобра 2022. (овде), требало би да има значење својевременог Перикловог говора из Пелопонеског рата: „За шта се боримо“ (овде).

Путин ту каже да је Запад осудио Русију на распад. Русима је пак наменио „сиромаштво и смрт“ – пошто атлантистички Левијатан не може да поднесе „да постоји тако велика земља, с огромним природним богатствима и ресурсима, али с народом који не уме и никада неће да живи по туђој директиви“.

„Један од разлога русофобије је баш тај“, каже Путин, „што нисмо допустили да нас опљачкају током периода колонијализма“. Истина, „до богатства Русије Запад је успео да се дочепа крајем 20. века – тада су нас називали пријатељима и партнерима, а заправо су се према нама односили као према колонији“.

Али, „ми све памтимо, ништа нисмо заборавили!“, поручује Путин. Руси су од тада научили лекцију. Кључ „хибридног рата који колективни Запад води против Русије: они нам не желе слободу, већ да будемо колонија; не желе сарадњу, већ пљачку; не желе да нас виде као слободно друштво, већ као гомилу робова“.

Путин указује на то да је „Запад спреман на све како би очувао неоколонијални систем који му омогућава да паразитира, да од целог човечанства узима данак, ренту хегемона. Очување те ренте је њихов кључни и прави (политички и војни – С. А.) мотив“. Јер, „западне елите какве су биле, такве су и остале – колонизаторске“.

Али, док Запад има вишевековну историју колонијализма, каже Путин, „ми се (Руси) поносимо тиме што је у 20. веку управо наша земља (СССР) стала на чело антиколонијалног покрета“.

Слично се, мисли Путин, дешава и сада. „Свет је ушао у период револуционарних трансформација, оне имају темељни карактер. Унутар најразличитијих земаља већ се развија покрет који је по карактеру ослободилачки, антиколонијални, и против униполарне хегемоније. Управо ће та снага одређивати будућу геополитичку реалност“.

Свој данашњи историјски значај Москва, по Путину, види управо у тој глобалној, антиколонијалној, геополитичкој револуцији. „Русија схвата своју одговорност пред међународном заједницом. Очигледно је да је садашњи неоколонијални модел у крајњем исходу осуђен на пропаст“. „Слом западне хегемоније је неповратан. Неће више ништа бити као пре!“

И заиста, ескалација прокси рата Запада против Русије довела је до убрзаног приближавања Москве Пекингу и Њу Делхију. Као што је још 2020. утврдио један од економских мозгова Кремља, Сергеј Глазјев, „у наредних 20-30 година глобални раст економије одвијаће се у троуглу Кина-Индија-Југоисточна Азија. Ту је центар глобалног економског развоја“ (овде).

Тако, на некадашњој светскосистемској периферији, настаје нови економски поредак. Русија том новом поретку нуди да на себе прими одржање миротворне војно-нуклеарне равнотеже. „Док Кина, као огромна свилена буба оплиће својим нитима сву површину земље, Русија кује непробојни ракетни штит Евроазије, ствара фантастичне типове оружја и претвара Светско острво (The World Island = Heartland + Rimland; С. А.) у неповредиву оклопњачу, способну да одбије сваки атак на мир и слободу континента“ (овде).

За Србију је важна управо ова антиколонијална састојница Путинове борбе – као и његових кинеских и индијских савезника. Србија јесте колонија. А ако Путин искрено намерава да води светску антиколонијалну политику – то је несумњиво добро за Србију.

„Русија има само два савезника – своју војску и морнарицу!“ Ово су горке речи које се приписују Александру III. Али, ако Руси данас погледају карту која показује ко им у Европи није увео санкције (овде), видеће острво у жуто-плавом мору. Малену Србију.

Стога, ако антиколонијална борба Русије збиља остане на снази, то балканско острвце може само да се прошири. „Из магловитог ратног неба несумњиво ће да изрони блистава звезда руске победе“, уверен је велики српски пријатељ, Александар Проханов (овде).

Е па, наши руски пријатељи – држите се онога што сте обећали. А после тога можете бити мирни. Ви на Балкану никада нећете бити сами.