Никола Маловић: Потреба за глобалним детоксом – ко не постане бољи, постаће гори

Посебно у доба поста треба закочити, не само са храном, не само са пићем него и са гледањем телевизије, да бисмо успјели у ономе што је данас најтеже – престанак вођења љубави с компјутером, посебно са мобилним телефоном.

Зашто би пост подразумијевао престанак интимног односа са мобилним телефоном, и шта је са онима који су вјерници Четврте индустријске револуције, чији је генерисани пророк фон Клаус Шваб? Шта је са њиховом браћом, људима свих полова, који исповиједају вјеру у то да је живот вјечни у e-cloud-у могућ?

Опазио сам – као савременик нулте компјутерске године у којој је Британац Клајв Синклер (1980) изумио ZX-80, први компјутер доступан свима, потом и ZX-81, онда чувени ZX Spectrum од свега 16 килобајта РАМ-меморије – да се убрзање до свега једног килобајта (1024, два на десети) одигравало све вријеме експоненцијално: 16 х 32 х 64 х 128 х 256 х 512 = 1024, те да је брзина савремених паметних машина толико загадила вријеме да нам је потребан глобални детокс.

Паметне машине у нашим рукама – да би ангажовале курирску службу и доставиле нам пицу, или пелене, или кондоме, побиће фреквенцијом за 5G мрежу и птице и пчеле. Без додатног убрзања интернета нема интернета ствари (internet of things); ако се не убрза интернет, пегла неће моћи да нам јави да је остала укључена, нити ће с посла моћи да се провјери има ли у фрижидеру јаја, колико је остало мортаделе и има ли вина. Без убрзаног интернета нема таксија без возача, нема кола која могу сама да закоче у дјелићу секунде ако однекуд пред точкове искочи нечипован човјек или вук. Без супербрзог интернета нема метаверзума, те супердроге у настајању, која има за циљ да и убогог споји с машином и избрише му границу између реалног и виртуалног.

Ако се брзина не успори, глобалном катастрофом или божјом интервенцијом, будућност неће бити на страни човјека. Биће на страни његовог архинепријатеља, а то се име, посебно у доба поста, не изговара.

Шта нам је чинити, како да нађемо времена за детокс? Убрзање је затровало политику и геополитику, породичне односе, кад и наш однос са Творцем. Отров палаца из уста многих с којима дијелимо исти језик.

Закочимо макар сриједом, макар петком, на седам дана пред Божић, одустанимо од палацања стилским фигурама као што су малиција, као што је сарказам. Ампутирајмо од себе сваку мисао која наоштрена може да увриједи или чак убије, јер ако не постанемо бољи, постаћемо гори.

Док год имамо ватру у кући и воду у кући, док год имамо за векну леба и за сир, добро је. Све преко тога је Богом дани луксуз, премда је и вода у кући, кажите по души, нешто о чему су наши преци сањали.

Одавно себи пребацујем што упркос проблемима, а има их свак, нисам поваздан насмијан и спреман да другоме помогнем чак и ако сам у журби. Журба убија Бога у човјеку. Прије тридесет година скочили би људи са свих страна, из „Москве“, „Балкана“ и из „Касине“, ако би ко залегао на Теразијама. И данас би се нашао неко, желим да вјерујем, спреман да помогне, јер Београд ипак није толико убрзан као Вашингтон, Лондон или Брисел. Тешко нама, или пак хвала Богу.

Спремам се да пробам, у личној акцији успоравања (чак и за човјека који само љети зна за пресинг), ово:

Почећу да причам Марку да је о њему нешто лијепо рекао Јанко, и обратно, не би ли престали ови ближњи да се гледају преко нишана.

Данас свако оговара и трује односе, а треба делати обратно, као онај клинац (па таман да је никао из урбане легенде) који је вршњакињи, умјесто да је снима телефоном и шерује снимак прве менструације – понудио џемпер, да се опаше.

И тиме је постао јунак овог доба злог.

Запад је, као питбул, ујео не толико руски свијет колико православну парадигму – и више их неће пуштати из чељусти. Рат ће трајати до конца. Да ли неко мисли да је отворено стати на руску страну данас безопасно постало у Србији и Црној Гори? Не. Изузетно је опасно постало.