ПУТИН ЈЕ ПРЕСТАО ДА КУЦКА СПАЈАЛИЦОМ

Пише: Марина Ахметова

Јуче, на састанку Савета за људска права са председником Путином, наша чланица Маковецка је на компликован и монотон начин говорила о важној теми – о раду руских невладиних организација. Председник је пажљиво слушао, играјући се великом спајалицом на столу. „Тик-тик“, чуо се звук спајалице. „Тик-тик“. Глас наше чланице и звук спајалице довели су нас готово до сна. И одједном се чланица извинила, рекавши да не може а да не пита за нуклеарни рат, чија претња забрињава значајан број људи.

Путин је престао да куцка спајалицом.

„Сто пута је већ речено да Русија не намерава…“, промрмљала сам у правцу члана Савета Ашманова који је седео поред мене. Имала сам на уму Лаврова и Пескова, као и то да страни „слободни“ медији непрестано врте нуклеарну хистерију, па Русија мора периодично да понавља: ​​„Не планирамо…“ Али онда сам схватила да је од Путина затражено да још једном реагује као психотерапеут целе планете и да саопшти: „Нема такве претње.“ То је логично: Запад га оптужује да намерава да спали свет, Путин повремено излази у свет и говори самоувереним гласом: „Све је океј…“ И свет се смирује – док страни политичари и њихови медији то поново не активирају .Онда је наша чланица Маковецка замолила Путина да дâ личну изјаву да Русија ни под којим условима неће користити нуклеарно оружје, и ја сам схватила да се моја претпоставка о планетарној психотерапији потврдила. И сад ће Путин рећи: „Наравно, ни под којим условима…“Међутим, Путин је рекао: „У праву сте, таква претња расте, што да кријемо“.Сви су се концентрисали. Безнадежно сам погледала у спајалицу која је лежала на председниковом столу. Међутим, Путин сад на њу уопште није обраћао пажњу. Није да живим са сталним страхом од нуклеарног рата. Код мене нема тог страха – из неког разлога сам уверена да се неће десити. Али једног дана у новембру седела сам на софи у дрвеној кући, у близини су била деца, долазио је рани залазак сунца, завесе су биле чврсто навучене, врата ходника су била одшкринута, а зрак последњег сунца изводио је сложен трик: ушавши у кухињски прозор, успузао се ходником и ударио у врата. Соба се на тренутак неприродно осветлила тешком, продорном светлошћу, и помислила сам: овако изгледа свет у тренутку последње нуклеарне експлозије, пре него што се претвори у пепео. Нисам се плашила, али ми је било страховито жао деце, мачака које дремају у фотељи, саме куће, бреза испред прозора… Свет ово не заслужује. Сећајући се тога баш сад, на седници Савета, узбудила сам се и придружила усплахиреним људима који желе да чују одговор.„Поводом тога да га Русија ни под којим условима неће прва употребити…“, наставио је председник. „Али ако га ни под којим условима не употребите као први, онда то значи да га нећете применити ни као други, јер су могућности употребе у случају нуклеарног удара по нашој територији веома ограничене.“После ових речи сетила сам се тренутка у оној дрвеној кући и оног осећаја продорног сажаљења. Али ако ова деца, ове мачке, ове брезе и ова земља нестану услед напада на нас, коме је онда потребан такав свет?Путин је поново узео спајалицу и рекао да се америчко тактичко оружје налази на територији Европе, а ми, напротив, своје нисмо и не преносимо никоме, али, наравно, штитићемо наше савезнике свим нама доступним средствима. „Ту савезници треба да се смире“, помислила сам. „Зар смо ми говорили о могућности примене? – наставио је Путин. – Не… Нисмо полудели. Ми смо свесни шта је нуклеарно оружје. Та средства имамо, и она су у напреднијој и модернијој форми него у било којој другој земљи.“„Добро је“, помислила сам. „Не примичите се нашој деци, мачкама, кућама, брезама. Имамо најсавременије оружје“.Даље је Путин је рекао да наше нуклеарно оружје није средство провокације, већ одвраћања. А свет – савезници, противници и просто узнемирени људи – сви су прилегли у фотеље, равномерно дишући. „Тик-тик“, огласила се спајалица. Тик-тик.

(@rt_ special; превео Ж. Никчевић)