Алистер Крук: Револуционарна побуна Путина и Сија

Постаје упитно да ли Запад може да се такмичи као цивилизацијска држава (civilisational state) и да одржи своје светско присуство.

Светска ‘мапа’ све се брже помера од парализованог вашингтонског ‘чворишта’ – но, у ком правцу се креће? Мит да Кина, Русија или незападни свет може да буде у потпуности асимилован у оквире западног модела политичког друштва (ништа другачије него што је то било у Авганистану) је окончан. Изнова се поставља питање – куда се крећемо?

Мит о [нужном] кретању акултурације према западној постмодерности, међутим, почива на дуготрајној западној фантазији да ће одвући Кину од Русије, у наручје америчког великог бизниса.

Увид да се некада рањене цивилизације враћају на позорницу – Кина и Русија, као државе организоване око аутохтоних култура – није нова идеја. Заправо, реч је о веома старој тези: ‘Увек имајте на уму да је Кина цивилизација – а не национална држава’, редовно понављају кинески званичници.

Дубље и радикалније

Ипак, померај према цивилизацијској државности коју истичу ови кинески званичници по свој прилици није реторско средство већ одражава нешто дубље и радикалније. Штавише, културна транзиција све се више опонаша широм света. Али њен инхерентни радикализам, међутим, углавном измиче западним посматрачима.

Кинески мислиоци, попут Џанг Вејвеја (Zhang Weiwei) оптужују западне политичке идеје да су преварне; односно да прикривају свој дубоко пристрасни идеолошки карактер испод танке глазуре наводне идеолошке неутралности. Они указују да је изградња универзалног оквира вредности – прихватљивих за сва друштва – завршена. Сви морамо прихватити да говоримо само у наше име и у име наших друштава.

Оваква гледишта су настала пошто не-Западни чиниоци сада јасно виде да постмодерни Запад није цивилизација по себи, већ пре нешто попут декултурисаног ‘оперативног система’ (менаџерска технократија). Ренесансна Европа јесте се састојала од цивилизацијских држава, али је потоњи европски нихилизам изменио саму супстанцу модерности. Запад промовише универзалистичка вредносна гледишта, и то на начин као да је у питању скуп апстрактних научних теорема које имају универзалну прихватљивост.

Пратеће обећање другима да традиционални начини живота могу бити сачувани и у околностима потпуне примене секуларних западних норми – оних чије спровођење захтева западна политичка класа – показало се као фатална таштина, указују ови алтернативни мислиоци.

Никад више!

Оваква гледишта нису ограничена на ‘Оријент’. Семјуел Хантингтон, у својој књизи Сукоб цивилизација, заговарао је гледиште да је универзализам иделогија Запада усмерена према сучељавању са другим културама. Природно, сви изван Запада, објашњавао је Хантигтон, могу да виде идеју ‘јединственог света’ као претњу.

Наум повратка на плурална цивилизацијска мерила управо је осмишљен да разбије претензију Запада да говори – или да одлучује – у било чије осим у своје име.

Неки ће у руско-кинеском супротстављању видети пуко маневрисање зарад стицања стратегијског маневарског ‘простора’: као оправдање њихових тежњи за одвојеним ‘сферама утицаја’. Ипак, да бисмо разумели радикалну позадину, требало би да се присетимо како је транзиција према цивилизацијским државама подразумевала општи отпор (изузев рата) две рањене цивилизације. И Руси (после деведесетих година 20. века) и Кинези (током ‘Великог понижења’) ово дубоко осећају. Данас, њихов наум је да потврде свој положај, одлучно говорећи: ‘Никада више!’

Оно што је ‘потпалило фитиљ’ био је моменат када су кинески лидери увидели – једноставно речено – да САД немају намеру да допусте Кини да их економски претекне. Русија, наравно, већ зна за планове за сопствено уништење. Чак и врло мала емпатија је довољна да се разуме како је опоравак од дубоких траума оно што повезује Русију и Кину (и Иран) заједничким ‘интересом’ који превазилази било какву меркантилистичку добит. То је ‘оно’ што им омогућује да кажу: Никад више!

Један сегмент њиховог радикализма је, стога, национално обнављање које подстиче ове две државе да ‘самопоуздано закораче на светску позорницу’; да изађу изван западне сенке, и да престану да опонашају Запад. И да престану да подразумевано претпостављају како технолошка или економска преимућства могу да се изнађу само у овирима западног либерално-економског ‘пута’. Пошто, пратећи Џангову анализу, западни економски ‘закони’ су на сличан начин симулакрум који се представља као научна теорема: културни дискурс – а не универзални систем.

Коцка је бачена

Када размотримо да данашњи англо-амерички свет почива на плећима тројице људи: Исака Њутна, оца западне науке, Жана Жака Русоа, оца либералне политичке теорије и Адама Смита, заснивача економије лезе фера, јасно је да оно са чиме смо суочени јесу аутори ‘канона’ индивидуализма (након протестантског тријумфа у Тридесетогодишњем рату). Отуда долази гледиште да ће се најпросперитетнија будућност за највећи број људи остварити деловањем слободног тржишта.

Било како било, Џанг и други су приметили да је западно фокусирање на финансије’ дошло науштрб ‘ствари’ (реалне економије) и показало се да је посреди рецепт за екстремне неједнакости и друштвене расколе. Џанг заговара да је Кина способна да развије нови облик незападне модерности који други – посебно земље у развоју – могу да уважавају, и опонашају.

Коцка је бачена: Запад тако може, у складу са овим гледиштем, или да ‘умукне и помири се [са оним што се дешава]’ – или да то не учини. Како год му је воља.

Зароњен у цинизам, Запад ову позицију види или као блеф или као позирање. Које вредности, питају, стоје иза овог новог поретка; који економски модел? Имплицирајућу изнова да је општа усклађеност, неопходна, они потпуно промашују значење Џанговог увида. Универзалност није нити нужна, нити довољна. Никада није ни ‘била’.

Године 2013, председник Си је одржао говор у којем је осветлио кинеску политику. Упркос томе што је његова анализа била чврсто усредсређена према узроцима совјетске имплозије, Сијево излагање је очито имало и шире значење.

Врхунац револуције

У овом обраћању, Си је као узрок распада Совјетског Савеза означио ‘идеолошки нихилизам’: владајући слој, рекао је Си, престао је да верује у предности и вредности сопственог ‘система’; но, пошто су им недостајали идеолошки оквири у чијем би се простору могли кретати у сопственим промишљањима, елите су склизнуле у нихилизам:

‘Једном када партија изгуби контролу над идеологијом’, рекао је Си, ‘када не успева да обезбеди одговарајуће објашњење за своју управу, циљеве и тежње, она се распада у партију слабо повезаних појединаца које на окупу држе лични циљеви богаћења и одржавања моћи’. ‘Партију онда запоседа идеолошки нихилизам’.

Ово, међутим, није најгори могући исход. Најгори исход, истакао је Си, било би да државу преузму људи који уопште немају идеологију, већ се воде потпуно циничном и самоодржавајућом жељом да владају.

Једноставно речено: уколико Кина изгуби осећај кинеског ‘пута’, утемељеног током дуже од миленијума у једиственој држави са снажним институцијама вођеним дисциплинованом партијом, ‘Кинеска комунистичка партија, велика као што је некада била Комунистичка партија Совјетског Савета – расула би се попут јата преплашених зверки! Совјетски Савет – велика социјалистичка држава какав је био – завршила је разбијена у парампарчад.’

Без много сумње могло би се рећи да би се председник Путин сложио свим срцем са председником Сијем. Егзистенцијална опасност по Азију јесте да допусти својим државама да се асимилују у бездушни западни нихилизам. Ово је, онда, врхунац револуције Сија и Путина: развејавање магле и уклањање амова које је наметнула универзалистичка опсена, и допуштање државама да се врате културној обнови.

Ови принципи су се отелотворили на састанку Г20 на Балију. Не само да Г7 није пошло за руком да добију ширу подршку Г20 у осуди Русије у вези са Украјином, или да унесу раздор између Кине и Русије, већ је, штавише, ова манихејска офанзива усмерена против Русије довела до нечега још значајнијег за Блиски исток, од паралисаности и изостанка опипљивих резултата, што су описали медији:

Зашто је то важно? Довело је до широког и отвореног отпора западном поретку. Изазвало је реакцију – баш у тренутку када се гиба светска политичка ‘мапа’, и када се убрзава кретање према БРИКС+.

Преварна идеја

Зато што способност западних сила да спинују своју преварну идеју да њихови ‘путеви’ морају бити светски путеви, остаје ‘тајно оружје’ Запада. Ово је белодано јасно када западни званичници кажу да ће пораз у Украјини од Русије означити распадање ‘либералног поретка’. Они заправо кажу, као што у ствари и јесте, да је ‘наша хегемонија’ условљена тиме да свет сагледава Западни ‘пут’ – као сопствену визију своје будућности.

Успостављање ‘либералног поретка’ великом делом је почивало на олакој спремности ‘западних савезника’ да ускладе своје понашање са вашингтонским наредбама. Стога је тешко преценити стратешки значај било ког одступања од покорности америчком диктату. То је сржно питање када причамо о рату у Украјини.

Амерички круна и скиптар полако клизе. Опасност нуклеарних санкција америчког Трезора је била кључ за обезбеђивање ‘савезничког’ повиновања. Али сада, Русија, Кина и Иран, означавају јасну путању изван овог трновитог подручја, путем бездоларске трговине. Иницијатива ‘Појас и пут’ чини евроазијски економски ‘аутопут’. Укључење Индије, Саудијске Арабије и Турске (само се чекају нова уписивања у све дужи списак чланова) даје иницијативи енергетски стратешки садржај.

Шарени излог? Никако!

Војно одвраћање је чинило други стуб архитектуре за прихватање западних модела. Али чак и тај стуб, иако није ишчезао, јесте ослабљен. У суштини, паметне крстареће ракете, дронови, електронско ратовање и – сада – хиперсоничне ракете, преокренули су некадашњу парадигму. Исто тако, преломни значај је имао догађај здруживања Русије и Ирана као умножитеља војне силе [force multiplier].

Амерички Пентагон је пре само неколико година одбацивао хиперсонично оружје као ‘шарени излог’ и ‘трик’. Авај, колико су оманули у овој процени! И Иран и Русија налазе се у самом врху комплементарних области војне еволуције. Обе земље налазе се у егзистенцијалној борби. И оба народа поседују унутрашњу снагу да издрже ратне губитке. Они ће предводити отпор, а Кина ће пружати потпору из позадине.

Да појаснимо ствар: ова руско-иранска веза поручује да се америчко ‘одвраћање’ на Блиском истоку суочава са респектабилним отпором. Израел, такође, мора да се суочи са овом чињеницом.

Руско-ирански однос који доноси умножавање снага (force multiplier), бележи Џерузалем пост: ‘пружа доказ да су две државе… заједно – боље опремљене да спроведу своје циљеве – и да оборе Запад на колена’.

Да би се у потпуности разумела анксиозност која стоји иза колумне објављене у Џерузалем посту, морамо прво да разумемо да је ‘интерактивна мапа’ која приказује БРИКС+ (нови коридори, нови нафтоводи, нови пловни путеви и железничке мреже) само спољашњи меркантелистички слој вишеслојне матрјошке. Кретање кроз унутрашње слојеве лутке значи стицање увида у крајњу матрјошку – слој пробуђене енергије и самопоуздања похрањених уз целину.

Последња рерна

Шта недостаје? Па, недостаје последња рерна у којој ће се испећи јело ‘Новог поретка Z’: догађај који успоставља нови светски поредак.

Нетанјаху и даље прети Ирану. Но, чак и израелским ушима његове речи делују бледо и превазиђено. Сједињене Државе не желе да их Нетанјаху уведе у рат. А без Сједињених Држава, Израел не може да делује самостално. Последњи покушаји предвођени организацијијом МЕК [скраћено од Mojahedin-e-Khalq, Народна муџахединска организација Ирана] да се изазову метежи у Ирану могу се подвести под ‘очајничке потезе’.

Да ли ће Американци покушати неки ризични потез који би преокренуо ситуацију у Украјини и ‘избацио’ Русију? То је могуће. Или ће можда покушати да некако ослабе Кину?

Да ли је џиновски сукоб неизбежан? Оно што се наслућује није доминација ниједне цивилизације, већ повратак природном, старом поретку не-универзалних домена утицаја. Нема логичког разлога да се бојкот и скрајнутост Запада претвори у експлозивну промену, изузев једног:

У сваком сценарију прилагођавања будућности какву смо назначили, колективни Запад неизбежно мора да постане цивилизацијска држава сам по себи – једноставно да би могао да одржи присуство у свету. Али Запад је одабрао другачију путању (како бележи Бруно Макаеш, коментатор и некадашњи португалски државни секретар за европске послове):

‘Запад је желео да његове политичке вредности буду прихваћене универзално… Како би ово било постигнуто, предузет је гигантски напор ка апстрацији и поједностављену… Исправно говорећи, није се тежило ка томе да се буде цивилизација већ пре нешто ближе оперативном систему… ништа више од апстрактног оквира којем могу бити истраживане различите културне могућности. Западне вредности нису заговарале неки одређени ‘начин живота’ (way of life) у односу на други – оне су успостављање процедуре, на основу којих су ова велика питања (како живети) можда могла касније да буду разрешена.’

Данас, када се Запад удаљава од свог кључног лајтмотива – толеранције – према ишчашеној апстракцији ‘културе поништавања’, постаје упитно може ли се уопште такмичити као цивилизацијска држава и може ли и даље одржавати своје присуство. И шта ако не може?

Нови поредак може да настана пратећи један од два сценарија: Запад може да се једноставно самоуништи, услед неког системског финансијског ‘краха’ и последичне економске контракције. Или, алтернативно, одлучна руска победа у Украјини може бити довољна за стварање новог поретка.

 

Превод М. М. Милојевић/Нови Стандард

Извор Strategic-culture.org