НЕМАЊА ЗИВЛАК: Јуче је пао први снијег у Европи. Вријеме му је…

Једна од првих народних пословица коју памтим је да не пада снијег да покрије бријег него да свака звијерка покаже свој траг. А звјерад су ове зиме опасно наоштрила зубе и остављају крваве трагове.
Истину говорећи све су прилике да ће им снијег и надолазећа руска зима отупити заоштрене очњаке, али док се то не деси ваља бити разуман.

Јуче је Европа, или овај дио ње који себе сматра јединим насљедником упражњеног европског престола, одлучио да уведе ембарго на руску нафту. То да учини, рецимо, Катар или Саудијска Арабија, било би донекле и разумно и сврсисходно. Али када то чини унија која нема своје нафтне бушотине, која је апсолутно зависна од увоза скоро свих врста енергената, онда се питамо колико је политичка елита те уније уствари разумна.

Можда није разумна, али је зато уцијењена. Готово цијела европска администрација, министри, замјеници и шири круг политичке елите је најдубље криминализован. Шпијунаже за НСА, лажирање доктората, банкарске проневјере, до волшебних нестанака милиона и милијарди евра са рачуна европских банака су јасни показатељи да је криминализација политике и политизација криминала узајамни процес у садашњој Европској Унији. Неко јако мудар тиме је уцијенио политичке елите. Да ли је потребно да погледамо преко Атлантика и да схватимо ко?!

Јуче је министарке спољних послова СР Њемачке, госпођа Аналена Бербок на билатералном састанку са министром спољних послова Индије Субрамањамом Џајшанкаром, изјавила да се од Индије очекује да уведе „неку врсту санкција“ Руској Федерацији. На ту врсту ултиматума стигао јој је експресан негативан одговор у даљем наставку састанка.

„Уколико Европа жели да сахрани своју будућност, своју индустрију сруши и уништи, ми јој нећемо у томе помагати нити ћемо је слиједити!“ – ријечи су министра Џајшанкара које су јасно одредиле пут Индије али и пут свег здраворазумског и слободомислећег свијета. Свијета који није уцијењен и закатанчен англосаксонским системом владања.

Сама Европска унија полако почиње личити на један огроман лонац који кува и шишти.
Мигранти и многи други који се нису свјесно одрекли својих обичаја и културе у већим европским градовима образују своја гета. Та гета броје од неколико стотина до неколико десетина хиљада људи. Суштинска и формална контрола над тим људима не постоји, нити полиције европских држава успијевају да уведу ред и закон у те дијелове градова.

За то вријеме закони Европске уније раде све да и оно мало радничке класе што је остало осиромаше и уведу у стање опште борбе за голи опстанак.
Безбројни су случајеви гдје се породични људи кредитно задужују свјесни да им у скорије вријеме мјесечна зарада неће бити довољна да прехране своје породице на мјесечном нивоу. О неким плановима за даљу будућност нема ни говора.
Све је више корисника социјалне помоћи који ће једног дана престати примати исту када посустану гиганти европске економије који у државне касе уплаћују милионе евра на име пореза и осталих прихода. Вријеме пандемије корона вируса је у многоме пољуљало те гиганте, али вријеме санкција Руској Федерацији за многе од њих значи самоубиство. Хиљаде радника се налази у стању скраћеног радног времена, гдје они који су инвестирали у куповину некретнина данас не проналазе начин да те исте некретнине финансирају.

Намеће се питање, гдје смо ту ми,
Срби и Република Србија?

Прије неколико дана европски комесар Оливер Вархељи изјавио је да је Република Србија потребна Европској унији, али такође и додао да им је Република Србија потребна за увођење свеобухватних санкција Руској Федерацији. Додао је Вархељи и да се од Републике Србије очекује да „усклади своје интересе са интересима ЕУ“! Да приступи свјесно харикирију по питању Косова и Метохије. Да потпише и ратификује све могуће и да на крају добије једно велико – ништа!

А шта је то „ништа“ и шта је то ништавно у Европској унији.

Ништа је све, од почетка до краја, а дискурс ништавности које су европске земље заузеле када су готово сви европски народи са кукастим крстом, сем Срба, били под Стаљинградом, тај дискурс је сада настављен.
Како од политичке елите ЕУ која своје народе води у очигледан економски амбис очекивати да желе добро Републици Србији и српском народу, а притом се не сјетити све „доброте“ и „милосрђа“ које нам је та иста цивилизована Европа истресала седамдесет и два дана на главе?!

Васкршњи поклони тог прољећа 1999. године који су стизали српским малишанима нису били шарена јаја или чоколаде, већ у црвено као крв обојене авио-бомбе пуњене осиромашеним уранијумом.

Та и таква Европа, са политичким хегемоном, англосаксонским „Бескервилским псом“ на трону, није и не може бити циљ или центар свих српских тежњи и интереса.
Ако нас не могу уразумити сви њихови гријеси, нека нас уразуме звона храма Христа Спаситеља која се све јасније чују у до крви посвађаној Европи!

Јуче је пао први снијег у Европи, за који дан ће Европу оковати хладна сибирска зима. Вриједи бити мудар и разуман, јер послије сибирске зиме некада може доћи и српско љето, али европске вриједности нам само и једино могу донијети злочине као оне у Конгу, Кенији, Индији и гдје све не, дириговане из централа тадашње а и садашње Европе: Брисела и Лондона!

Падаће снијег, али и царства и уније, на нама је да будемо на исправној страни као и увијек, и да ниједан српски војник не буде на руској граници као што није био ни под Стаљинградом!

И као што би некада, пророчки, рекао мудри професор Милорад Екмечић:
„Издржати! Издржати! Издржати!“