Меденица: Може Хрват у Катар, може и даље од тога, али не може усташа из Хрвата никуда!

Проклетство је то, тешко, да вазда бираш звер у себи за животног сапутника…

Мислим, наравно, на оне беднике што су превалиле хиљаде километара и спуцале силне новце да би и далеко од брдовитог Балкана- мрзели све српско!

Помислио би човек да су отишли да навијају за своје, утекли мало у топлије крајеве, но то само повело усташе на излет обећавши им добар провод, без примисли на спортско, разуме се, мржња је далеко боља забава.
Болест је то опака, читавог живота инвестирати у пакао као једину некретнину коју заиста имају…

И, шта су бедници суштински доказали развивши и пред стадионом, а потом и иза гола Милана Борјана, заставу с проклетим натписом: „Олуја 95“, уз обавезну иконографију трактора?

Да су врли „домољуби“, да су силно храбри, да им је Хрватска на срцу, или да на место срца имају хладну, црну, зјапећу рупу, ко вртачу у коју би сваког Србина и све српско?!

Милан Борјан се као дете обрео у избегличкој колони, као дете је узмицао пред смрћу, као дете је за дан одрастао и остарио само зато што је- Србин!

А, бедници живе да га читавог живота подсећају на јад који је проживео, на јад који многи Срби нису преживели, на јад који свако ко му је утекао мора да живи довека јер може Хрват куд хоће, али усташа из њега неће никуда!

Речју, према оној Декубертеновој: „Није важно победити- важно је учествовати“, ове звери нису победиле, не може зло да победи, али јесу учествовале- у вечитом надметању ко ће више, ко ће боље, ко ће фанатичније мрзети Србина само зато што је Србин?!

Но, оно што не схватају: Србин све што има спакује у душу и понесе, скућиће се питом и на камену, а они ни у кући немају дома, где год пођу ко окове ће вући: Јасеновац, Јадовно, Јастребарско, Стари брод, Градишку, Пребиловце, јаме, вртаче, „Бљесак“, „Олују“…

Од усташе у себи не могу да побегну, не желе, лакше им је бити звер, за човека је прекасно…