Колективни идентитети се, познато је, обликују и искивају у повијести – и у погледу тога да их уопште има, и нарочито у погледу тога шта они, сходно својој догађајно-процесно образованој „суштини“, понајвише јесу. Тако је и са нама Србима. Па тако, рецимо, иако знамо за своју повијест и до Немањића – по свој прилици, побочној грани династије Војислављевића, српске владарске лозе из Зете – и до Видовдана 1389, у нашем модерном и савременом, народносно-идентитетски мјеродавном самопоимању ништа не може да се мјери са Светосављем и Видовданством. Те двије неодвојиве смјернице нашег завјетног, народотворног сјећања више од пола миленија нас чине тима какви јесмо. Стољећа прије Немање и Лазара, и даље за нас остају остају у помрчини историјске свијести огромног засјенка који прави свјетла луча светосавског видовданства. Наиме, све оно што знамо о српским државама и династијама прије рашког „златног вијека“ (од XII до XIV стољећа) – а не знамо много, тј. требало би да кудикамо више знамо – ми само и напросто знамо, док почевши од св. Саве и од Милоша Обилића – то и доживљавамо, осјећамо, а најпослије и волимо као своје.

А да је кључна истина о нама постало то што се (с) нама збивало у ова три одлучујућа стољећа наше повијести – то нијесу разумјели само Срби. Наиме, да су свети Сава и косовски јунаци за српски народ безмало духòносни – знали су и наши агарјански душмани. Баш су зато мошти првог архиепископа спалили, Милошевим земним остацима се још од завјетног Видовдана трага не зна, а Лазареве смо неким чудом, уз мноштво познатих историјских перипетија, успјели да сачувамо. Иронично, исламска – да парафразирамо својевременог предводника савремене малигне империје – „Империја зла“ је знала шта Србе чини Србима, а данас не мало „модернизованих“ и „еманципованих“ Срба – Срба макар по својем роду – то не само што не зна већ међу њима има и безузмника који то бјесомучно, хулитељско-оскрнавитељски поричу.

И док је светосавље духовна традиција, која, као и већина духовних традиција, за себе не тражи физичко мјесто, наше Видовданство је духовно памћење које је везано за један простор – за завјетно Поље птице кос, односно за простор Старе Србије. Косово поље за нас није тек „мјесто сјећања“, како је то од осамдесетих година, најприје у Француској постало помодно говорити – већ је то завјетни простор земаљске усидрености нашег идентитета. Та институционализована, и контекстуално и физички омеђена „мјеста сјећања“ – како је то устврдио аутор ове синтагматске тезе, историчар Пјер Нора – показатељ су ишчезавања „миљеа сјећања“, тј. живе, аутентичне, свакодневне присутности памћења који саобликује дух једног народа. Код нас, међутим, није тако, будући да је код доброг дијела Срба присутна не само истиносна извјесност о томе да ћемо заиста остати Срби све док живо будемо живјели из памћења првог Видовдана наше завјетне повијести, умјесто да га само пригодно, од годишњице до годишњице, комеморишемо.

Али то што је наш идентитет судбински везан за један простор, онај, наиме, који оваплоћује живо присуство трансценденције у нашем колективном идентитету, наиме, оно што је пјесник Васко Попа непролазно именовао као „небо под нама“, то што нас је наша историјска судбина неразлучиво свезала с Косовом, то представља не само нашу особеност, нарочити дар који нам је донијела наша повијест, већ то представља благо бреме. Свједочити своје живо српство значи свједочити неодустајно и безусловно да је Косово наше – не само у духовном, не само у историјском, не само у уставноправном и међународноправном смислу – већ и да након свега, безусловно и физички мора бити наше. Одрекнемо ли се Косова, пристанемо ли и у једном нараштају на своје обескосовљење – погубили смо себе саме, неповратно бисмо престали бити не само достојни него и било какви насљедници својих предака. Учинимо ли то, или дозволимо ли било коме да у наше име то учини – узели бисмо натовску исписницу не само из своје српске повијести него и из било каквог народносног историјског трајања.

Додуше, као народ смо стољећима, а у лику двију српских држава, Србије и Црне Горе, све до 1912. – чекали на свој државни повратак на наше Косово и нашу Метохију. Али ми смо могли живјети уз реалност окупираног Косова не само зато што смо у души знали да је оно наше него и стога што смо знали да српски народ, ријечима црногорског књаза Николе, тамо кад-тад мора поново „оружан поћ’“. Ми смо могли живјети без физичке власти над својим Косовом зато што смо сами били у власти духа Косова. Сада, напротив, ако бисмо се правно одрекли повратка своје физичке власти над својом привремено отетом покрајином, то би значило сигурно духовно одрицање од духа Косова и Видовдана, што би нужним начином било равно нашем идентитетском самопогубљењу, самозамакнућу.

И тиме долазимо до наших дана… Предсједник Србије је, у понедјељак, на Аранђеловдан, говорећи о Косову и Метохији, по ко зна који пут изговорио: „Компромис је победа“. Је ли заиста тако? Погледајмо најприје значење појмова које је употребио. Побједа је супротност од пораза, док је компромис нека, мање или више праведно и равномјерно одређена средина између побједе и пораза. Међутим, оно што предсједник Србије назива „компромисом“, који већ годинама прижељкује, призива, потражује – то би био тотални и свеобухватни пораз. Наиме, оно што је не само према унутрашњем, српском, него и по међународном праву, укључујући специјални документ СБ ОУН – Резолуцију бр. 1244 – у цјелости наше, а то је територија Косова и Метохије, треба бити правно неповратно изузета од могућности повратка вршења суверености Србије, под условом да нам Шиптари и НАТО „дају“дио сјеверног Косова. Дакле, они би нам „дали“ 10% нашега – да бисмо ми признали да преосталих 90% нашега што више никада неће бити наше. У право преточени српски пораз би притом требало да буде маскиран вињетицом-прикривалицом ситних, несразмјерних и, у суштини, привидних „уступака“ других двију страна – да би се пред неуким, лаковјерним или начином напредњачке владавине Србијом социјално уцијењеним грађанима Србије могло „махати“ и тврдити да његов лажни копромис не само што није пораз него је чак тобоже и побједа.

Само на тај начин би – а и то краткотрајно и узаман – предсједник Србије могао избјећи непопозиво утискивање жига издаје на његово име. А он, кога воља за издају КиМ, очевидно, годинама не напушта, грчевито покушава да ријеши издајничку квадратуру круга: како да Србију „ослободи“ онога што је он назвао теретом у нашим тзв. „европским интеграцијама“, а да ипак не остане упамћен као издајник. Дакле, улог је сљедећи: српско завјетно, народоносно памћење треба бити поништено, али тако да онај који га је уништио, неком историјском „алхемијом“, не би био упамћен као први међу велеиздајницима – као Завјетоиздајник. Ријечју, налазимо се на размеђу на којем се не одлучује само о будућности него и о прошлости, тачније: о будућој прошлости – наиме, о томе да ли ћемо се и убудуће сјећати Лазара и Милоша, или пак онога ко би да нам уништи и право и могућност да се сјећамо својих светих духовних и крвних предака, не само с Боја косовскога. Ако он или било ко други, на српској страни, успије да доврши оно што је наумио с Косовом и Метохијом – на простору који би се тада само по инерцији звао Србијом – било би могуће сјећање само на њега и његову ништоутемељитељску издају, али не више ни на шта од онога што нас чини Србима поносним на своје српство.

И на крају још једна ствар. Људима који су годинама, били полицајци тзв. „Косова“, све до прије који дан, када су тобожњим родољубивим чином, скинули униформе лажне државе, предсједник Србије је недавно уручио одликовања Обилића. Притом је у пригодном говору поменут и Косовски завјет. Иза њега је стајала застава ЕУ. Није ријеч само о томе да се тиме бласфемичном контекстуализацијом блати Косовски завјет него се – врло перфидно – неукима шаље порука да управо његово гажење наводно представља врхунски чин његове одбране. Притом је сва та представа направљена само зато да би се шиптаро-натовска страна привољела да минималним уступцима омогући предсједникку Србије да издејствује онај косовски пораз који ће он моћи да зове „компромис“. Нико боље него он, алхемичар издаје, није издају успјешније потурао као родољубље.

У том смислу треба подсјетити да је управо његовим упорним и темељним залагањем својевремено скршен српски отпор на северу КиМ нато-шиптарској окупацији. У вријеме док је активни отпор трајао, баш он је у једном тренутку, 2014, тада као потпредсједник Владе, изјавио, безмало завапио: да Србија тражи дозволу да она својим снагама интервенише и „заведе ред“; наиме окупациони, натовско-шиптарски „ред“ – за косовскометохијске Србе-таоце. Но иако му НАТО-окупатори нијесу дали дозволу да Србе-Косовце и Метохијце насилно приведе новом-старом, малошенгенско-великоалбанском поретку – он је ипак успио да у потпуности затре било какав институционални и ванинституционални отпор косовскометохијски Срба одржављивању шиптаробандитске творевине на нашој територији. Годинама уназад његове у сваком погледу недостојне марионете из тзв. Српске листе дјеловали су као великоалбански квислинзи – у својству чврсте споне њега и његовог (не и српског) вишегодишњег савезника и градитеља Велике Албаније Едија Раме.

И сада смо свједоци тога како они који су Србе силом утјеривали у шиптарску окупацију, свесрдно је маскирајући и нормализујући, сада нешто тобоже демонстрирају – што је само трагикомично опонашање и отужно глумљење отпора на Косову и Метохији који је структурно искоријенио управо садашњи предсједник Србије, и то по директном налогу некадашње предсједнице њемачке Владе. А ко ће вјеровати много пута доказаним актерима лажизбора када тобоже покушају да проговоре истину? Истина у покушају из уста навикла лажизборје није само неистина већ и нарочито опасна лаж.

Аутор Часлав Копривица

Извор Покрет за одбрану КиМ, 24. новембар 2022.