Бранислав Матић: Цедуље за онострано

фото: Бранислав Матић/Национална ревија

Са овог острва најмлађи међу пројављеним грчким светитељима отишао је „у даљину и тишину”. Он, Нектарије, напитак божански. Иза њега, до данас, стоје чуда и ово место најбројнијих ходочашћа у грчком православљу. Овде је први старогрчки олтар и најстарији сачувани храм. Овде су, у збегу, скриване велике светиње из палог Цариграда. Одавде је комедиограф Аристофан, овде је Казанцакис преводио Ничеовог „Заратустру” и створио Грка Зорбу. Овде смо и ми оставили једно своје скитачко позно лето, а понели целу једну будућу књигу.

Израњамо, у зору, из недовида Саронског мора. Шире се светле мрље над хоризонтом, свиће. Прокапава дан. Иза се беле Пиреј и Саламина, солонски умудрена. Острво испред нас некада давно, у потонулом свету, звало се Енона. Онда је Зевс опчинио Егину, лепу кћер речног бога Асопа, и на том острву са њом добио Еака. Острво Енона је од тада Егина, а Еак је њен први краљ. Тако вели мит, који памти кад су богови још били међу нама. Или у нама. Ту стварност и симболе изгледа још само песници у себи ослушкују.
Миленијумима уз овај углачани камен пристају бродови. Некада су са тог дока путници најпре одлазили ка Аполоновом светилишту из VI века старе ере, на малом рогу северно од града, где је сада Археолошки музеј. Данас прво одлазе у Капелу светог Николе Таласиноса, ту белу шкољку у пристаништу, на таласу. Мирис тамјана и воштанице меша се са сланим дахом велике воде.

На обрису љупког медитеранског градића, који носи исто име као и острво и стара богиња, одмах се уочавају звоници још бар три православна храма. Црква светог Леонтиоса је у обалском булевару Казанцакиса, на скверу где се улива улица Ахилеос. Велика Црква светог Николе, са два моћна звоника, на око пет стотина метара је од обале, крај куле која је данас градски музеј. У близини су Црква Пресвете Богородице Панагисе, као и лепо здање Митрополије из 1806. Од обале идеш прво Сократовом, па Митрополијском, па Светог Атанасија. А можеш и са источне стране, улицом названом по најпознатијем светитељу на Егини.

„Свети Нектарије Егински, најмлађи међу пројављеним светитељима грчке цркве, заштитник је овог острва. Овде је, у XX веку, проживео последњих дванаест земних година, овде се преставио у Господу”, прича млади Василије, Србин а рођени Крићанин, студент теологије у српској престоници, свештенички син. „Бројна су се чуда догодила на крилима његових молитви, још за живота, и над његовим моштима доцније. Зато су ово острво и манастир светог Нектарија место највећег ходочашћа на простору грчког православља. Оно што је за Србе Острог, то је за Грке Егина. За два дана, 3. септембра, празник је Преноса моштију светог Нектарија. Сви ови људи, са ове грдосије од брода, зато су ту.”

Житије светог Нектарија, рођеног 1846. као Анастасије у Силиврији Тракијској, нећемо препричавати. Тај пут кроткости и подвига, та трпија пуна чуда и боговида, знани су. Силиврија Тракијска, Цариград, Хиос, Атина, Александрија, опет Атина, Евија, Фтиотида и Фокида, Атина трећи пут… Београђанка Јелена Поповић снимила је о његовом животу грчко-амерички играни филм Божји човек који је 2021. пунио биоскопе.

Године 1908, у својој шездесет другој, изранављен од света, чежњив да се погрузи у најдубљу молитву, подноси оставку на место управника Розаријеве богословије у грчкој престоници. Повлачи се на острво Егина, тридесетак километара јужно од Атине и Пиреја. Ту је четири године пре засновао манастир и посветио га Светој Тројици. Сестринство манастира чиниле су његове ученице, његова чеда духовна; прва настојница била је Ксенија, слепа а видовита. Нектарије дође да буде духовник и свештенослужитељ. „Ту проведе остатак земног живота у посту и молитви, у духовном и телесном труду.” Народ је долазио, преко мора, са свих страна. Светитељ, уз све остало, молитвама исцељивао, отварао небеса за хлебну кишу, ослобађао ђавоимане. „Свети је ове дарове, као и све врлине своје, скривао. Али не може се сакрити град који на гори стоји.”

Неколико честица Цариграда

Орловски поглед са венца изнад Палеохоре. Велики манастирски комплекс Светог Нектарија, око пет километара од града Егина (на северозападу) ка Агија Марини (на североистоку), крај пута. Неколико стотина метара источније, као у каквој јарузи, манастир Света Катарина. „Сев белине и терасâ ка безвременом”. У њему рука свете Катарине, честица моштију светог Спиридона и необична икона овог светитеља који, на њој, столећима отвара и затвара очи. Удесно, ка западу, кроз брдовит предео вијуга друм којим смо дошли; низ њега видимо окрајак мора, онај између рта Плакакија и луке у Егини. Ако се окренемо на другу страну, ка северу, видећемо низију са раштрканим малим насеобинама, оскудним растињем, на рубу плавети и Сувалу, луку и сумпорну бању.

„Ово што сад видиш у запустелој и урушеној Палеохори, све тамо до села Месагрос, остаци су остатака”, објашњава стари Јоргос П., песник и хроничар саронски, живи модел по којем сам написао једну песму у мом Острву.

„Овде, у унутрашњости острва, сат и по хода од обале и заклоњено од погледа са мора, још у давнини је било село. Од IX века, склањајући се од пирата и пустахија, све више становника се повлачи овамо. Ушушкано место у брдима, са добрим осматрачницама, прераста у средиште острва. Легенда каже да је у том градићу, на овој скровитој падини, било чак 365 малих храмова. За сваки дан у години један храм и један светитељ или празник. Од тога сада можеш видети још тридесет шест црквица, као саће по брегу. У неким још постоје делови фресака из средњег века. Обрати пажњу, песниче, на Цркву Светог Крста, на улазу у Палеохору, па на Цркву Панагије Фортиси на некадашњем главном градском тргу, па на Саборну цркву светог Дионисија, па на Светог Јована Богослова, Светог Димитрија, Успење Богородичино, па на Преображењску цркву… Не жури, мили. Пењи се полако, широм отворених очију, као уз Гору посвећења. Нема ту сада скоро ничега, само камењар и те чудне црквице. А, ти знаш, све је ту. И твоја можда најбоља књига је ту, само је убери. Остаци тврђаве на врху су од Венецијанаца, из XVII века. То можеш слободно да заборавиш. Кад се попнеш горе, знај да стојиш на темељима потонулог света из којег и сам вучеш корене. […]”

Према једном старом апокрифу, после пада Цариграда, у XV веку, у Палеохору су се привремено склонили многи његови важни житељи. Овде су донети и неки од најтајновитијих сакрамената из тог града над градовима.
„Палеохора, стари град или стара земља, почиње да се осипа и гаси у XIX веку, након потискивања Турака и стварања нововековне Грчке. Људи се опет спуштају са брда на обалу. Средиште острва постаје град Егина.”
„Мислиш да могу да преведем ово: Овде више нема ничега, а ту је све?”
„Не знам. На теби је.”
„Овде негде подвизавао се и свети Дионисије Закинтоски?”
„Да, овде. А три километра одавде, у брдима, налази се и Хрисолеондисе, мали храм где се у самоћу и тиховање повлачио свети Нектарије.”

Најважније место на свету

Септембар 2017. У манастир светог Нектарија улазимо са горње стране, старе. Прилаз капији, као грудобран, однекуд подсећа на Сремску Раваницу. У невеликом смо дворишту, поплочаном зналачки тесаним каменом. У средишту је чесма са питком студеницом (нема много места на острву где извире вода без примеса слане). Поред је капела у којој је велики мермерни ћивот, првобитни гроб светог Нектарија. Испред ње бор, кажу, засађен 1905. Лево је црквица посвећена Светој Тројици, она коју је 1904. подигао сам Нектарије.

Много људи, па ипак је тихо. Као да покушавају мислено (духовно) да се осаме, усредсреде ка унутра. Као да у том унутарњем бескрају очекују знак од светитеља самог, глас, чак сусрет са њим. У гробној капели, ту где је до пројављења почивало тело светог Нектарија, ту где са олтарског зида смотри Богородица Шира од Небеса, обичај је да се прислони ухо на камени ћивот. Они уистину предани у молитви често изнутра чују исто.

„Видела сам да се људи моле и да ослушкују”, вели Валентина Златановић Марковић, у октобру 2015. Она је професор у Ужицу, књижевник, доктор филолошких наука. „Прислонила сам ухо. Чујем откуцаје срца, тишину, кораке, опет тишину. Не знам да ли сам ово заиста чула! Откуд у човеку потреба да земаљском мером мери оно што је порука од Свевишњег?! Мислено себи упућујем прекор. Своје искуство мерим причама оних који су доживели слично. Неко је чуо исто, неко само ходање. Добро је што нема чуђења. Отац Михајло рече да овде нико не долази без позива светог Нектарија и да ће овде он, Свети, о нама бринути. И брине, то смо сви осетили. Зато нико ништа не објашњава. Код таквих искустава речи запињу. Просто осетиш, и захвалиш Богу на тој милости.”

Улаз у Храм Свете Тројице је двострук: мушки (леви) и женски (десни). Испред олтара, „у мушком делу храма”, налазе се мошти светог Нектарија. Сребрни ћивот, позлаћена митра. Поклоњење, целивање, шапат на многим језицима. Цедуље са именима, молитвама, порукама.

На степеништу које од доње разине дворишта води ка манастирској продавници зауставља ме старица, монахиња. Антилики, представља се. Пита одакле смо.
„Београд? Ах, Београд! Твој град је, синко, важно чвориште земно и небеско. Упамти: живиш на једном од најважнијих места на свету. А то никад није лако, поготову није данас.”
Задржава ме руком, седам крај ње на камен. Повремено у њеним стармладим очима промине нека безвременост као у древним пророчиштима.
„Долази овде код нас, код мати Теодосије, игуманије наше, једна Јелена родом из твог Београда. Јелена Поповић. Можда је знаш. Дивно створење Божје. С Божјом помоћи, она ће снимити филм о светом Нектарију.”

Белутак и гласови

Крај храма је мала кућа. Невеликим стубиштем из дворишта стиже се до келије светог Нектарија.
„О келији Светога брине мати Филотеја. Она је Рускиња, зна и српски. Њој се јавите.”
Филотеја? Љубав и Бог. Љубав према Богу. Божанска љубав.
Свети Нектарије овде је пробдео последњих дванаест година земних. Пред његовом дневном собом, под његовом иконом, велики камен.
„То је камен из родне куће светог Нектарија у Силиврији Тракијској”, каже мати Филотеја.По зидовима фотографије, крај прозора сто, столица. У витрини књиге. Углавном светоотачка литература на грчком. Мати Филотеја показује где је Свети седео кад је писао, читао. Држимо у руци мали белутак којим је притискао рукописане папире, да их саронска промаја не однесе. Да ли је то онај исти белутак из Иланџе, из Гребенца, из Јадра?
„Тај округли дрвени сточић, пун рукописа, направио је сам свети Нектарије. Он је дељао, закивао, фарбао”, каже Филотеја. „На том сточићу настала је песма ‘Радуј се, Невесто Неневесна’…”
Додирујемо светитељев јастук, седимо на његовом кревету, прелиставамо његову свеску, као род рођени. Мати Филотеја, упркос гужви, задржава нас да останемо колико желимо.
„Боже, како је у православљу све присно и једноставно, све доступно, без фетиша и богомољачког кича, без апаратизоване религије”, помишљам дирнут. „Само да нас не упропасте пучким туризмом и трговачком кварежи. Да не претворе светотајинско у сувенир и селфи.”

Од старог дела манастира полукружна бетонска стаза и степениште воде наниже, ка големом новом храму посвећеном светом Нектарију. Уз стазу и по падини леп врт, медитерански. Биље пустило уља своја на саронском сунцу, опојни мириси нам улазе под свод лобање. Разазнајемо босиљак, рузмарин, мајчину душицу, лаванду, лимун, бугенвилију, лијандер. Поврх врта је велики конак у којем ходочасници из далека могу да заноће.

„Црква светог Нектарија, освештана 1994, велелепна је. У неким важним елементима подсећа на цариградску Свету Софију и на београдски Храм светог Саве. У изградњи је суделовала цела Грчка”, упућује нас Рада Севић. „Има два велика звоника, огромну куполу, четири реда прозора украшених аркадама. Сребрно звоно у торњу цркве, кажу, највеће је икада направљено у Грчкој. Тешко је три тоне, високо 1,75 метара.”

У време кад ми боравимо овде (септембар 2017), унутрашњи радови у Цркви светог Нектарија још нису завршени. У наосу су скеле, радници. Но већ се види сва величина и лепота храма, ускоро свакако једног од најзначајнијих у православној васељени. Када храм буде сасвим докончан, кажу нам, овде ће бити пренет део моштију светог Нектарија. У посебном параклису биће читани акатисти и молитве за помоћ и исцељења свеколика. Све се то ради и сад, у малом старом храму, само што ће овде моћи да приступи много више људи.

Преда мном је брдо штампаних сведочанстава о чудима над моштима светог Нектарија. Може ли се пренети брдо одавде до Београда? Или сместити у себе? Или сажети у једну песму, у један просјај?

Крај мене пролази младић који је пре три и по године овде устао из инвалидских колица, раширио руке, заплакао, и поново проходао. Корак му је сада пун и одмерен, младић зна вредност сваког од њих, смеши се. Чујем однекле тихи глас старца Нектарија Виталиса, оног кога је од рака исцелио свети Нектарије Егински, оног који је био близак са светим Порфиријем. Никада га нисам срео, знам да је сада у Камаризи, далеко одавде, али сигуран сам да је то он. Глас тих али јасан: „Чедо Божје, имај љубави, смирења и стрпљења према злу. Буди у миру са свима и имај добре односе са свима. Ћути о туђим гресима. Не оговарај, не осуђуј, не коментариши поступке, понашања и сагрешења ниједног човека, па ће ти Бог и свети Нектарије увек и у свему помоћи.”

Одисеја на Егини

„Όρτσα, παιδιά, καί πρίμο φύσηξε τοῦ χάρου τό ἀγεράκι.” „Исплови, дружбо, јер пирну повољни Харонов ветрић.”
Стојим пред кућом Никоса Казанцакиса, у Егини, где главни булевар, на обали, рекох, носи његово име. Велики грчки писац, чудни Крићанин, у овом граду се скрасио 1927, у својој четрдесет четвртој, после многих лутања по свету. Овде је наставио да пише своју Одисеју, започету 1924; објавиће њену седму верзију, написану 1938. баш у овој кући. Тај спев, који се надовезује на истоимени Хомеров и који ће сам Казанцакис назвати „највећом епопејом беле расе”, има 33.333 стиха у седамнаестерцу. Писац га је сматрао својим најбољим делом.

„Рођен сам на Криту, острву које је синтеза Грчке и Азије. Мој Одисеј није ни Грк ни варварин, него обоје. Он је Крићанин”, записао је. Иако „прво Крићанин, тек потом Хелен”, Казанцакис је своја најважнија дела ипак написао овде, на Егини, у овој кући. Овде га је затекао и Други светски рат. Овде је написао роман Доживљаји Алексиса Зорбаса по којем је 1964. снимљен филм Грк Зорбас Михаила Какојаниса. (Насловну улогу тумачио је Ентони Квин, а музику компоновао Микис Теодоракис.) Овде је преводио Ничеовог Заратустру и Дантеову Божанствену комедију, овде је 1948. написао Последње Христово искушење (роман по којем је Мартин Скорсезе 1988. снимио истоимени филм).

„Ad tuum, Domine, tribunal appello.” „Στο δικαστήριό σου ασκώ έφεση, ω Kύριε!” „На твој се суд позивам, Господе.” Тако је написао 1954, када су два његова романа ставили у Index librorum prohibitorum, а њега „скоро проклели”.
Тражим по граду има ли некога ко може да ме проведе Никосовим стазама по острву.
„Нећете наћи”, каже млади Георгиос, продавац у књижари, у улици Иноис. „Давно је то било. Старих одавно нема, младих још нема. А ни оних који се занимају за тако нешто, као Ви, скоро да нема. Можда ће неко једном направити апликацију која би Вам помогла. Никос Казанцакис умро је давне 1957. у Немачкој, у Фрајбургу. Сахрањен је у Ираклиону, на Криту. Знате ли шта пише на његовом гробу?”
Климам главом, захваљујем, излазим. Знам. Сви знамо: „Не надам се ничему, не бојим се ничега, ја сам слободан.”
Другу половину дана проводим на брду Колон, на монументалним остацима Аполоновог храма. Ту је и дремљиви Археолошки музеј, чија важна предност је острвска неусиљеност особља. Скоро сат созерцавам над једном Питагорином главом од белог мрамора и над рељефним профилом који би могао бити Платонов. Нека туга обузме ме на оваквим местима, туга већа од Саронског мора. Њих двојица су били последњи, они су крај, иза њих је непрозирни застор, а сенилни варвари пост-запада и даље бране докторате у којима су Питагора и Платон на почетку, у освиту.

Лек за сећање

На риви и малим трговима који се као проширења отварају наспрам обале, по рубу трговачког дела града, у мноштву шарених кућица, на пултовима и штандовима, одвија се септембарски Сајам пистаћа. Колике су на Крфу шуме маслина, на Евији борова, чини се да су толике овде шуме пистаћа. Запањујуће је шта све острвљани на Егини знају на направе од пистаћа. Више десетина првокласних производа. Пробамо кремове, слатко, ликере, бисквите налик орасницама, пистаће у карамелу.

Дуго скитамо уским каменим улицама овог градића, кажу, старог преко пет и по миленијума. Ослушкујући смех по рукавцима и унутрашњим двориштима, трагам има ли у њему нешто од Аристофана, чувеног античког комедиографа рођеног на Егини (како сам наговештава у Ахарњанима).

„Добро, знаш већ: Минојци, Ахајци, Дорци, Византинци, крсташи, Млечани, Турци, Новогрци… Од 1827. до 1829. престоница Грчке. Јанис Каподистриос и зграда прве владе модерне Грчке. Капралос музеј, Ружичаста Маркелос кула, некада седиште прве постреволуционарне владе, данас културно средиште и изложбени простор… Све си већ видео и сви туристички водичу дробе о томе. Досадно је. Ти припадаш народу који је дао једног Црњанског, не слушај то”, Јоргос П. одмахује руком. „Него, узми фијакер, иди на рибљу пијацу, купи каламари. Вечерас ћемо изнад Сувале да распалимо жар, има и доброг саронског вина. Мораш да гледаш како ноћ пада на Пелопонез, мораш добро да осетиш острво. Само тако га можеш написати.”

Сувала је, рекох, место и бања на северу острва, на самој обали, с погледом на Саламину и Пиреј у даљини. Сумпорна бања. Бања која лечи сећања. А кад излечиш сећања, ти онда видиш кроз времена и разликујеш духове.
„Да, видим”, задиркујем Јоргоса П., старог шаљивџију. „Зато и знам да ви, данашњи Грци, немате скоро никакве везе са старим светом на који се позивате. Немате ни расно, ни културно, ни језички, ни уметнички. Оно је био духовни поредак, scientia sacra, а ви сте продавци сувенира. Оно су били Хиперборејци, а ви сте Левантинци. Оно је било мистична поезија, а ви сте тривијална књижевност.”
Јоргос се смеје целим телом, скоро се закашљава (али лулу не испушта). Брише сузе, намигује ми:
„И Дорци су, наравно, били Срби, као и Орфеј? И Хипербореја је у једном раздобљу била у средњем Подунављу, баш поред кафане у којој ти с пролећа пијеш кафу? И Аполон је долазио тамо да зимује, и то колима у која су упрегнути лабудови?”
Ја се не смејем, смешим се.
„Ко зна, мој Јоргоња, ко зна! Можда си управо напипао велике истине. Ако је то од сумпора, вреди ићи у Сувалу.”
„Иди ти, молим те, по тај каламари. Ево фијакера, долази”, смеје се и даље. „Твоје стање је теже него што сам мислио. Не помаже ту саронско вино, морам набавити тесалијско, или из неке друге покрајине која је била у Душановом царству.”

Берба песама

Агија Марина, на североистоку острва, у истоименом заливу, плитком а широком, тачно је наспрам града Егина на северозападу. Црквица свете Марине, Огњене Марије, коју Грци славе 17. јула, налази се на шпицу дуге пешчане плаже, највеће на острву, тамо где се линија обале почиње дизати ка средишњим брдима. Стоји као бели чун са плавим опшивима. Овде викендом и празницима Атињани средњег калибра беже од агоније метрополизације и туристичке окупације. Имају малу трајектну и хидроглисерску линију, пристаниште за јахте, летњиковце по брегу залепљене као шкољке, међу боровима и лијандерима. Притисак је велики, демонија новца и помахнитале временске машине, али Атињани се не одричу овог бекства и уточишта. Овде, у Агија Марини, и Срби углавном одседају.

На завршетку планинског венца изнад места, северно, налазе се два сакрална драгуља. Прво је лепи, не много велики манастир светог Мине, скровити а далековиди, кажу из XIV века, са вредном иконом овог светитеља такође веома поштованог код Грка, и са неким ванвременим миром међу процветалим кактусима. Онда се настави истом стазом ка заравни на врху. Кад пред нама изрони Афајин храм, потрес је неизбежан. Потрес од лепоте чак и само остатака овог дорског храма, потрес од изузетности овог места. Читам:

„…Подигнут 570. године старе ере и посвећен Афаји, пострадао шест деценија касније. На његовим остацима доцније, да охрабри Грке у Тројанском рату (међу њима и Егињане, који се придружују војсци својим бродовима), овде је подигнут нов храм. Овај чије остатке данас видимо саграђен је 490. године старе ере и послужио је као узор за многе храмове, од Сицилије до Азије, укључујући и онај на атинском Акропољу. […]”

Враћам се овде више пута током боравка на Егини. Овде настају бар три песме из мог Острва. Очуване унутрашње колонаде са десетинама дорских стубова, монументалност овог божанског привиђења, „праговор над праводом”, увек ме враћају „козјом стазом, уздигнутим очима, прогледалим прстима”. „Троугао” у Бележници:

„Од атинског Партенона до Афаје на Егини и Посејдона на Суниону, у златном пресеку, у геометрији језгра, испод рушевина и стења још стоји последња руна архајског доба, прозор ка почелу, пролог историји спасења. Постоје загонетни тренуци, у неко доба дана и ведрине, када се виду отвара пут и он живо успоставља тај троугао, свемирско тројство. То сазвучје светилиштâ, небеско сашаптавање, прасвојство, овога лета и ти мален чекаш.”


***

Узвишене похаре

И на остацима Аполоновог храма на Колону, и на Афаји изнад Агија Марине, и другде на острву, јасно се уочава да недостају скулптуре, предмети, украси…
„Добро уочавате”, каже млада жена која је кустос у Археолошком музеју у Егини. „Најлепше примерке из Афајиног храма можете пронаћи у минхенској Глиптотеци, а одавде, са Аполоновог светилишта, у Британском музеју и другде. Ми смо земља изложена похари, и некад и сад. Некад су отимали, товарили на бродове, носили, данас то раде другачије, кроз дужничко ропство и уцене.”

***

Први олтар

Изнајмљеним аутомобилом крстаримо острвом. На југу, пењемо се на Орос, докле год се може планинским друмом испресецаним вододеринама и оштрим каменом. Излазимо из аутомобила, настављамо пешице несигурном стазом. На врху Хеланиос је најстарији сачувани олтар старог света. Поред, много касније, подигнута је бела црквица Илије Громовника. (Тако се Грци дозивају у даљинама, преко пучина, тако обележавају и увезују своје раштркане просторе, тешко брањиве.) Чудесан осећај: укопани у небо, над великом водом, као да допиремо до краја света и почетка времена. Видимо добар део Пелопонеза и Атике, Порос, Идру, Метану, Епидаурус, Агистри, Глифаду… Кад би се овде дуже задржали, ко зна ко би нам се све јавио.

***

Пердика

Још одозго, са Ороса, опчињено смо гледали овај лепи градић на југозападу Егине, бело марамче залепршано ка Агистрију и Епидаурусу, Старом и Новом.
„Тамо ћемо ручати.”
Банусмо на локални вашар, али одлучно заобилазимо све те тугаљиве тезге препуне бофла китајског. Пролазимо ка обали, где нас чека ђердан одличних коноба и малих ресторана, са карираним стољњацима и плавим дрвеним столицама. Где год да свратиш, нећеш погрешити. Риба је свежа, вино прихватљиво, енглески лош. Али неспоразума неће бити. Арапске бројеве сви добро разумеју.

standard.rs, Национална ревија
?>